Suze predatorskog kapitala

Reakcija na tekst Miše Brkića „Suze Salaha i Karvahala“

Čak i u ova smutna vremena, gde svako može da napiše šta želi bez većih posledica, retko se u medijima (koji još uvek zaslužuju to ime) mogu naći tekstovi poput onog objavljenog 31. maja 2018. na portalu Danasa. U relativno kratkom tekstu pod nazivom „Suze Salaha i Karvahala“ Brkić neubedljivo i ostrašćeno izlaže poznate teze divljačkog neoliberalizma, kome smo svedoci poslednjih godina u Srbiji. Gotovo da se oseća mržnja koja izvire iz njegovog toka misli, usmerena na radnike Srbije.

Osnovna teza Brkićevog teksta je da radnici zloupotrebljavaju pravo na plaćeno odsustvo sa rada za vreme privremene sprečenosti za rad. Ili kolokvijalno – zloupotrebljavaju bolovanje. Ovi zli ljudi naime odlaze na simulirana bolovanja baš u vreme sezonskih radova i na taj način jadne poslodavce stavljaju pred svršen čin i velike muke. Strašno. I naravno, neistinito.

Naročito je zanimljiva zamena teza sadržana u samom naslovu ovog „ličnog stava“, u kojem Brkić radnike poredi sa dva igrača koji su zbog povreda u suzama napustili teren stadiona u Kijevu u finalu Lige šampiona. Banalnost njegovog poređenja je očigledna – ne samo zato što poredi neuporedivo, već zato što se radi o sportskoj manifestaciji gde je želja za pobedom daleko iznad radne obaveze, iako Brkić suze fudbalera stavlja u kontekst izneverenih poslodavaca. Niti su ti fudbaleri u klasičnom obliku radnog odnosa, niti doživljavaju sport i takmičenje kao radnu obavezu. O uslovima rada ne vredi ni raspravljati. Jer suze velikih sportista Salaha i Karvahala posledica su njihovog sportskog duha i prilike da učestvuju u pisanju sportske istorije, koja im je delimično oduzeta zbog nesrećnih okolnosti. Oni plaču jer se neće ostvariti kao heroji jedne od najvažnijih utakmica svog života, zbog toga što ostavljaju svoj tim bez pomoći do kraja meča.

Mislim da se ove suze teško mogu porediti sa suzama na primer zaposlenih u GEOX-u, koji su nakon trovanja (koje je direktna posledica toga što je poslodavac štedeo na sredstvima za zaštitu na radu) masovno završavali u hitnoj pomoći prethodnih nekoliko leta. Ili zaposlenih koji su padali u nesvest na prekomernim vrućinama. Ili onih koji nisu mogli da obave fiziološku potrebu, jer su nezakonito kratku pauzu iskoristili da bi nešto pojeli i popili, da ne bi za proizvodnom trakom izgubili svest. Mislim dakle da Brkić poredi neuporedivo. Ali to i nije toliko bitno, jer njemu ovo poređenje zapravo služi jedino tome da se elegantno prebaci na glavnu tezu svog „ličnog stava“ – da su poslodavci ugroženi nezakonitim ponašanjem radnika. On nonšalantno dobacuje još poneku uvredu radnicima, ocenjujući njihovo znanje i učinke kao (samo) skromne. Nema tu nikakvog osvrta na stanje na tržištu rada, činjenicu da nam filolozi i inženjeri rade po kioscima i kao prodavci. Nema osvrta na to da se najviše traži srednje obrazovanje, da visokoobrazovani nikome nisu potrebni, da se otvaraju samo radna mesta za najprostije manuelne poslove, kao ni kritike sistema dualnog obrazovanja koje decu uvodi u taj rutinerski sistem rada ne nudeći im bilo kakvu budućnost. Toga nema, jer je poenta pokazati kako su radnici neuki i lenji. I glupi, osim kada je u pitanju izazov da razviju sistem kojim će prevariti poslodavca i državu.

Kakva je međutim argumentacija Brkića? Iako je tekst kategorisan kao „lični stav“, čini mi se da je nedopustivo da autor čitaocima ne ponudi niti jednu (istinitu) činjenicu zašto je takav stav formirao. On svoje zaključke izlaže kao notorne stvari, praktično dogmatski, a retki dokazi koje nudi u korist svojih tvrdnji proizvod su tendenciozne interpretacije. Možemo mu verovati na reč da je odista upoznao čoveka koji je prevario nemački sistem socijalnog osiguranja. Uzmimo za trenutak da se to zaista i desilo – i upoznavanje sa njim i cela priča koju je od njega čuo. Šta iz toga možemo zaključiti? Apsolutno ništa (osim činjenice da je reč o prevarantu koji je umakao nemačkim vlastima). Ali Brkić zaključuje dosta – čak stvara predrasudu o čitavom jednom narodu, a možda i više od toga – o svim radnicima koji dolaze iz Srbije, bez obzira na njihovo nacionalno opredeljenje. Zaista neshvatljivo.

On svoju predrasudu razvija u zaokruženu priču o tome kako – valjda po uzoru na nemačkog „kolegu“ – radnici u Srbiji varaju svoje poslodavce (po pravilu, inostrane – pominju se izričito FIAT i Hestil). Nemajući argumente za to, Brkić se po svemu sudeći okreće tekstu svog „kolege“ novinara, iako ga ne citira u samom tekstu, koji je objavljen u dnevnom listu Blic 5.1.2018. pod nazivom „Počinju rigorozne kontrole bolovanja – Na ove četiri bolesti zaposleni se najčešće ’izvlače’“. On ponavlja „nalaz“ koji je RFZO objavio, a na osnovu kojeg je čak 11% bolovanja u prethodnoj godini bilo fingirano. Ovaj vrhunac novinarskog istraživačkog poduhvata međutim nigde ne navodi kako se došlo do tog podatka, a analizom cifara i informacija koje se izlažu u samom tekstu ispostavlja se da je RFZO pokrenuo postupak provere bolovanja samo u 1.322 od ukupno 213.281 evidentiranog slučaja bolovanja u prvih 9 meseci 2017. Čak i da je u svakom od tih slučajeva pronađena nepravilnost, a o tome nema podataka, to znači da je zloupotreba bolovanja izvršena samo u 0,6% slučajeva. Ni traga od 11%. Valjalo bi znati da postoje zakonski mehanizmi koji su na raspolaganju poslodavcu da proveri istinitost takozvanih „doznaka“ na osnovu kojih se zaposleni upućuje na bolovanje (pogledajte detaljniju analizu ovde). Poslodavci tu mogućnost očigledno koriste, inače ne bi bilo ni tih 0,6% otkrivenih lažnih bolovanja. Posledice po zaposlenog su jasne – otkaz ugovora o radu, potencijalna tužba za naknadu štete; postoji mogućnost i da se lekari koji su izdali lažnu dokumentaciju procesuiraju i izgube licencu za rad, ili da trpe neke druge posledice u skladu sa propisima Lekarske komore Srbije.

Nemoćni poslodavci nisu dakle nemoćni. Nije nemoćna ni država da spreči zloupotrebe. Pravni sistem u Srbiji je u ovom smislu zaokružen i štiti poslodavca i državu koja takođe može biti oštećena. Ali očigledno je da nije problem u tome. Problem je u tome što bolovanje uopšte postoji kao pravo zaposlenog. Nema država snage (vremena, volje, kapaciteta) da preispituje lekare. Lakše je značajno ograničiti, a negde čak i ukinuti pravo na bolovanje. Ili makar naknadu zarade za vreme bolovanja. Pa neka razmisli taj zli radnik da li će raditi bolestan u neljudskim uslovima do smrti, ili će ostati bez mogućnosti da prehrani sebe i porodicu. Ne može se kompletirati predatorski sistem neoliberalnih gospodara sudbine radnika, a da se ne zađe u ograničenje suštine nekih osnovnih radnih prava.

Lični stav Brkića bi u tom smislu mogao da se okači na tablu ispred Vlade Republike Srbije kao njena zvanična politika. On identifikuje zle, primitivne i nepravu naklonjene radnike, koji nisu zahvalni vlastima, a još manje poslodavcima, zato što su ih doveli u položaj u kojem se nalaze – osiromašeni, obespravljeni, primorani da rade preko granica fizičke izdržljivosti u uslovima rada iz 19. veka. U pitanju je zlonameran, neargumentovan tekst. Čini se da je napisan isključivo zato da bi podgrejao užeglu temu o daljim izmenama sistema bolovanja. Naravno, na štetu radnika, kako bi se zaštitili plemeniti poslodavci. Zaista sramotna i bestidna konstrukcija.

Peščanik.net, 13.06.2018.