Foto: Miodrag Ćakić

Foto: Miodrag Ćakić

Prošle godine kineske „gazde“ u Železari Smederevo požalile su se na zaposlene koji zloupotrebljavaju svoje pravo da u slučaju bolesti budu na plaćenom odsustvu zbog privremene sprečenosti za rad – to jest pravo na bolovanje. U pitanju su isti oni poslodavci koji su se čudom čudili što zaposleni u Železari ne žive u krugu fabrike, nego imaju svoje kuće i porodice kojima se vraćaju posle radnog vremena. Stvar je brzo eskalirala, pa je tako Vlada Srbije kao (preterano) dobar domaćin na najvišem nivou umirila kineske poslodavce i obećala razne nezakonite stvari. Premijerka je tim povodom ukazala na razmere problema, navodeći podatak da u nekim fabrikama u toku sezonskih poljoprivrednih radova čak 70 odsto zaposlenih bude na bolovanju. Kako je do ovog podatka došla, koje su fabrike u pitanju i zašto je tako nešto sada predočeno javnosti ako problem već duže vreme postoji u tako alarmantnom obimu – premijerka nije navela.

Ova epizoda završila se tako što više niko ne pominje „pilot projekat“ kontrole bolovanja, za koji inače od početka nije bilo jasno šta bi podrazumevao, kako bi se sprovodio, ko bi za njega bio nadležan i na kraju, kako bi doprineo prevenciji zloupotrebe prava na bolovanje. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo je postupak nadzora u Ministarstvu za rad i u Ministarstvu zdravlja povodom nejasnih najava o uspostavljanju novog mehanizma kontrole opravdanosti bolovanja. Ministri Đorđević i Lončar su potom u pomirljivom tonu dali svoje viđenje stvari, znatno više u skladu sa zakonom, objasnivši ono što je odavno poznato (ili bi barem trebalo da bude) – da poslodavac poseduje efikasne zakonske mehanizme za kontrolu bolovanja zaposlenog, uz mogućnost da mu otkaže ugovor o radu u slučaju da se otkrije bilo kakva nepravilnost. Tako nešto piše u Zakonu o radu, a i Ministarstvo za rad je još 2010. izdalo mišljenje kojim je taj postupak dodatno razjasnilo.1 Nadzor naravno može vršiti i Ministarstvo zdravlja, u čijem je domenu dalja sudbina lekara koji izda doznake za bolovanje zaposlenom koji u stvari nije bolestan i nije sprečen da radi.

Budući da zloupotrebom bolovanja zaposleni poslodavcu uzrokuje štetu, moguće je da poslodavac na sudu (ili sporazumom sa zaposlenim) potražuje i naknadu štete. I sve je to uređeno, funkcioniše, nikome ne smeta. U pitanju je jedna od onih stvari koje u sistemu nesmetano postoje na određeni način već duže vreme i koje ni zbog čega ne zaslužuju da dospeju u kategoriju vesti koje bi šira javnost čitala kao da je u pitanju neka senzacija.

Izgleda međutim da se novinari pojedinih medija uporno trude da od svega rečenog načine vest. Budući da se to ne radi usled dokonosti, a (nažalost) ni zbog nedostatka ozbiljnijih dnevnih vesti, jedino je logično pomisliti da su u pitanju probni baloni kojima se testira kako će javnost reagovati na nova zakonska rešenja.

Ako je to u pitanju, ne piše nam se (u najavljenom novom Zakonu o radu) ništa dobro.

Pažnju je privukao tekst objavljen pre nekoliko dana pod ekstremno senzacionalističkim naslovom Počinju rigorozne kontrole bolovanja – na ove četiri bolesti zaposleni se najčešće „izvlače“. Osim što autor teksta (navedena je samo agencija Tanjug) već u samom naslovu donosi sud o tome kako se zaposleni „izvlače“ s posla kršeći zakon, tekst obiluje interesantnim mišljenjima različitih stručnjaka, koji se uglavnom ne bave ovako senzacionalističkim zaključcima već govore o potencijalnim mehanizmima zloupotreba. Ali „novinar“ koji je pisao tekst veoma ostrašćeno interpretira statističke podatke do kojih je došao.

U prvoj rečenici se konstatuje da čak 11 odsto zaposlenih koji su koristili bolovanje u 2017. godini nisu bili bolesni. Dalje u tekstu se međutim izlažu neke malo drugačije informacije – Republički fond zdravstvenog osiguranja pokrenuo je u toku prošle godine 1.322 postupka za proveru opravdanosti bolovanja. Tek na kraju teksta saznajemo da je u prvih devet meseci 2017. godine 213.281 osoba u Srbiji bila na bolovanju. Čak i da se pretpostavi da su sve kontrole bolovanja otkrile zloupotrebu (a nema razloga za takvu pretpostavku na osnovu podataka iznetih u tekstu), kao i da u poslednja tri meseca u Srbiji nije bilo ljudi na bolovanju (što je praktično nemoguće), dolazi se do podatka da je nivo zloupotrebe bolovanja ne 11 odsto, nego 1322 : 213.281 = 0,0062, odnosno 0,6 odsto ukupnog broja ljudi na bolovanju. Kada bi se primenila ista računica sa potpunim brojem podataka, ovaj procenat bio bi sasvim sigurno ispod 0,5 odsto – odnosno, došlo bi se do saznanja da samo jedan od 200 zaposlenih pokuša da zloupotrebi bolovanje u toku jedne kalendarske godine.

Pitanje je onda zašto to zavređuje toliku medijsku pažnju? I zašto se tome uporno pridaje veći značaj nego što zaslužuje, čak i u odnosu na neke ozbiljnije probleme (na primer, i dalje smo među vodećim zemljama kada je reč o statistici povreda i pogibija na radu, pa ipak tako nešto veoma retko puni stranice i minute medija)?

U kom pravcu bi moglo da ide „pooštravanje“ kontrole bolovanja? Moguća su dva pristupa.

Jedan se tiče destimulacije zaposlenog da uopšte koristi bolovanje. Ova pojava i danas postoji, jer se mnogi radnici boje da će po povratku s bolovanja dobiti otkaz ili da im ugovor o radu na određeno vreme neće biti produžen. Međutim dalja devolucija radnog zakonodavstva može doneti zakonite načine destimulacije, kao što je na primer manja naknada zarade za vreme bolovanja, ukidanje donjeg limita za obračun te naknade ili rigorozniji sistem prema kojem će zaposleni već posle recimo 7 ili 10 dana bolovanja morati da prođu lekarsku komisiju da bi nastavili da koriste bolovanje. Uvođenje lekarske komisije samo po sebi ne bi bilo loše rešenje, izuzev ako rezultat rada takvih komisija nije tendenciozno usmeren ka smanjenju mogućnosti da oni koji su zaista sprečeni za rad ostvare pravo na bolovanje. Takvu situaciju smo već mogli da vidimo kada se država, posle očiglednih i brojnih propusta u mehanizmu utvrđivanja potpune invalidnosti, suočila s velikim brojem invalidskih penzija „sumnjivog karaktera“. Posledica uvođenja rigoroznih kriterijuma je međutim bilo prevaljivanje tereta brljivosti, nesposobnosti i korumpiranosti države na građane, pa tako u prvim godinama primene novih kriterijuma invalidsku penziju nisu mogli da dobiju čak ni oni koji očigledno ne poseduju radnu sposobnost, dok su oni koji su svoj status invalidnosti izdejstvovali prevarom i dalje nesmetano uživali sva prava.

Drugi pristup se tiče kontrole bolovanja, tačnije kontrole zaposlenog dok se nalazi na bolovanju. Ovde bi se potencijalno moglo raditi o ovlašćenjima koja bi imao poslodavac pri proveri zdravstvenog stanja zaposlenog, ali i njegovih faktičkih životnih aktivnosti u toku trajanja bolovanja. Nije nepoznato, a čak je i u vreme socijalizma u Jugoslaviji to bilo sprovođeno, da poslodavac može komisijski da proverava da li se zaposleni koji je sprečen za rad zaista nalazi u zdravstvenoj ustanovi ili na kućnom lečenju. Iako deluju policijski i anahrono, ove kontrole bi uskoro mogle da opet budu aktuelne. Malo manje invazivni mehanizmi, koji nisu nepoznati u uporednim sistemima, mogu uključivati lakšu proveru medicinske dokumentacije koju je zaposleni podneo poslodavcu (kako bi se sprečilo falsifikovanje isprava), odnosno jednostavniji pristup poslodavca proveri zdravstvenog stanja zaposlenog pred lekarskim komisijama, o njegovom trošku (mehanizam koji i sada postoji, ali bi se mogao pojednostaviti i popularisati).

Klasične kontrole, poput praćenja aktivnosti zaposlenih na društvenim mrežama u toku bolovanja, takođe su u granicama zakona (iako van granica dobrog ukusa) i karakteristične su za mnoge države.

Kojim god smerom da krene Vlada, sigurne su dve stvari: neće se ići protiv poslodavaca i neće se ići na rešavanje korupcije i drugih sistemskih nedostataka, već će se teret bušnog sistema svakako prevaliti na (bolesne) građane. Moguće je da ćemo prisustvovati i izmenama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti kojima će restrikcije pristupa podacima o zdravstvenom stanju zaposlenog, kao posebno osetljivim podacima o ličnosti, biti ublažene ili sasvim ukinute – ne bi iznenadilo neko takvo bahato i siledžijsko rešenje. Ostaje nam da sa zebnjom pratimo medije koji očigledno imaju određena saznanja o tome šta nam se sprema u novom Zakonu o radu. I naravno, da budemo zdravi. Alternativu će nam država izgleda uskoro ukinuti.

Peščanik.net, 16.01.2018.

________________

  1. Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike br. 133-00-1/2010-02 od 08.2.2010. godine.