Sve je po zakonu

Direktan povod za ovaj tekst su događanja u fabrici kompanije Leoni. Ako vam zvuči poznato – da, to je ona ista kompanija koja je nedavno došla u fokus javnosti zbog neobičnog (i nezakonitog) tumačenja Zakona o radu kojim je želela da se njeni radnici unapred blanko odreknu nekih prava koja im pripadaju po zakonu. Od toga se odustalo nakon što je cela priča okupirala medije, ali ostao je utisak da je reč o klasičnom „investitoru“, jednom od mnogih koji stiče profit u Srbiji zahvaljujući radnoj eksploataciji i subvencijama države, odnosno nesmetanom iznošenju profita van zemlje – sve u skladu sa zakonom. Leoni je u Srbiju primila vlast demokrata 2009. godine; reč je dakle o kompaniji koja je među prvima iskoristila – tada još uvek u začetku – politiku priključenja Srbije „trci do dna“. Situaciju kod ovog poslodavca možda najbolje opisuje sam radnik Leonija, koji kaže: „Bolje nemamo, gore nećemo naći“.

Leoni je prethodnih dana opet u centru pažnje, ovoga puta drugim povodom. Iako su informacije koje dolaze putem medija ponekad kontradiktorne i dvosmislene, otprilike se može reći da se u Leoniju dogodilo sledeće:

– Leoni je izvršio preraspodelu radnog vremena zbog privremenog povećanja obima posla.

– Zaposleni su dobili niže zarade za mesec jun, bez obrazloženja. Kako navode mediji, zarade su niže od pet do 10 hiljada dinara, što predstavlja – prema dostupnim podacima – umanjenje od oko 15 do 20 odsto.

– Nezadovoljni umanjenjem zarada i obračunom prekovremenog rada, odnosno pravilima preraspodele radnog vremena, zaposleni su otpočeli neku vrstu kratkotrajnog štrajka upozorenja bez najave, ili protesta (okolnosti su nejasne i informacije se razlikuju).

– Direktor kompanije je pojasnio da štrajka nije bilo, već samo jednokratnog protesta pojedinih radnika, koji su potom primljeni na razgovor od strane uprave. Naglasio je da će se ubuduće ovakve situacije preduprediti razgovorom sa sindikatima koji deluju u okviru fabrika kompanije.

Zašto je ovaj događaj, koji verovatno nije usamljen u Srbiji, važan? Čini se pre svega zbog toga što se na ovom konkretnom primeru mogu primetiti različiti nedostaci u normiranju i praksi korišćenja individualnih i kolektivnih prava radnika u Srbiji. Da krenemo redom, na osnovu informacija koje su objavljene u medijima prethodnih nekoliko dana.

Preraspodela radnog vremena i obračun prekovremenog rada. Inicijalno nezadovoljstvo radnika poteklo je iz načina realizacije preraspodele radnog vremena, naročito kada je reč o slobodnim danima i preračunavanju prekovremenog rada. Zakon o radu je međutim tu na strani poslodavca. Preraspodela radnog vremena, ako se uvede iz zakonom uvtrđenih razloga, pruža velike mogućnosti poslodavcu. Budući da je, prema rečima direktora, uvedena radi završetka ugovorenih poslova, preraspodela u Leoniju jeste zakonita. A kada se jednom uvede, radna nedelja može biti 60-časovna, dnevno radno vreme može iznositi 13 časova, a dnevni odmor 11 časova. Radna nedelja je šestodnevna. U preraspodeli radnog vremena nema prekovremenog rada, pa nema ni uvećanja zarade zbog rada dužeg od osam časova. Umesto toga, prekovremeni rad se obračunava kao slobodni dani za radnike, ili kao umanjeno radno vreme, u periodu koji odredi poslodavac. Ako se takvi slobodni dani ne iskoriste u toku trajanja preraspodele radnog vremena, moraju se isplatiti kao prekovremeni rad. Drugim rečima, sve ono što su radnici Leonija opisali kao nepodnošljive uslove rada – zakonito je. Zakonito je i da se zaposlenom ne da slobodan dan kada on/ona to zatraži, jer je to diskreciona odluka poslodavca (osim u situacijama kada postoji zakonom uvtrđena okolnost za nastupanje plaćenog odsustva). Zakonito je sve što se dešava u periodu preraspodele koja traje šest meseci u toku kalendarske godine. Trajanje ovakvih uslova preko šest meseci u toku jedne kalendarske godine je međutim nezakonito, jer se preraspodela ne može jednostrano produžiti na duži period, već samo uz saglasnost sindikata kroz kolektivni ugovor (a i tada samo do devet meseci u toku kalendarske godine). Koliko dugo su ovakvi uslovi na snazi u Leoniju, nije poznato.

Smanjenje zarada za jun. Zakon o radu ne brani poslodavcu da obračunava zaradu po radnom satu. Koliko radnih sati – tolika je i zarada. Ovo praktično znači da će zarada u mesecima koji imaju više radnih dana (radnih sati) biti viša, a u onima koji imaju manje radnih dana (radnih sati) biti niža. Nije dakle nezakonito obračunati zaradu na taj način. Ono što međutim čudi, a prema informacijama iz medija se ne može razrešiti ova dilema, jeste zašto su radnici tek sada prvi put dobili ovakav obračun zarade? Ako je to tačno, ako su ranije uvek dobijali istu zaradu na mesečnom nivou, onda nije moguće (a da ostane u granicama zakonitog) da se obračun zarade odjednom izmeni. Ako ništa drugo, zbog toga što se način utvrđivanja zarade reguliše ugovorom o radu. Ako radnici nisu potpisivali anekse ugovora o radu kojim je način utvrđivanja i obračuna zarade izmenjen, onda nije jasno kako je moguće da se odjednom tako nešto koristi. Takođe, ako je tačno da su zarade umanjene u rasponu od 15-20% (sa 39 hiljada na 31 do 35 hiljada) postavlja se pitanje kako je to moguće samo na osnovu činjenice da su u junu radili tri dana kraće u odnosu na maj? To svakako nije dovoljno za umanjenje od 20%. Nije jasno ni zašto se zarade umanjuju različito – ako je bilo 20 radnih dana umesto 23, onda to važi za sve zaposlene i umanjenje bi trebalo da bude isto za sve zaposlene koji su tih 20 dana redovno dolazili na posao.

Protest radnika. Odbijanje radnika da rade, odnosno spontani protest radnika koji nastaje zbog nezadovoljstva nekim okolnostima koje su nastupile kod poslodavca – nije zakonit. Ovo je poražavajuća činjenica koja proističe iz toga da imamo zastareli Zakon o štrajku nasleđen iz bivše federalne države, koji nijedna vlast od 2000. godine do danas nije uspela da zameni zakonskim tekstom koji bi bio funkcionalniji i savremeniji, makar potpuniji pri regulisanju različitih aspekata štrajka. Zakon o štrajku poznaje štrajk upozorenja, koji traje sat vremena i prilično podseća na ono što se dogodilo u Leoniju. Zaposleni međutim nisu obrazovali štrajkački odbor, nisu 24 časa ranije obavestili poslodavca da će doći do štrajka upozorenja, a to su sve aktivnosti koje Zakon o štrajku zahteva da bi se obustava rada mogla smatrati zakonitom. Ovo nas dovodi do narednog problema, koji su zaposleni pomenuli u razgovoru sa novinarima.

Zašto ne može da se organizuje štrajk? Pravo na štrajk garantovano je međunarodnim instrumentima, Ustavom Republike Srbije i Zakonom o štrajku. Ono se smatra jednim od osnovnih kolektivnih prava svakog radnika. U sistemu radnog prava Srbije, ono pripada samo onima koji su zaposleni, ne i ostalim radnicima, što je samo po sebi kršenje međunarodnih standarda. Ali oni koji ga po zakonu poseduju, dakle zaposleni, ne mogu ga se odreći, niti im može biti uskraćeno dokle god postupaju u skladu sa pravilima organizovanja i sprovođenja štrajka. Zaštita ovog prava je takva da je svako onemogućavanje štrajka krivično delo, inkriminisano članom 166. Krivičnog zakonika: „Ko silom, pretnjom ili na drugi protivpravan način spreči ili ometa zaposlene da, u skladu sa zakonom, organizuju štrajk, učestvuju u njemu ili na drugi način ostvaruju pravo na štrajk, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se poslodavac ili odgovorno lice koji otpusti jednog ili više zaposlenih sa posla zbog njihovog učešća u štrajku koji je organizovan u skladu sa zakonom ili prema njima primeni druge mere kojima se povređuju njihova prava iz rada“. Ovako je barem u teoriji. U praksi, štrajk se veoma često onemogućava baš na način koji je opisan u Krivičnom zakoniku. Još češće, zloupotrebom ugovora o radu na određeno vreme (koji država toleriše) kada se svako sindikalno organizovanje ili učešće u štrajku smatra dovoljnim razlogom da se ugovor ne produži. Poslodavci u tim slučajevima kažu da postupaju zakonito. Možda u smislu Zakona o radu, koji im daje za pravo da po isteku ugovora na određeno vreme na iste poslove zaposle drugo lice, ali ne i u smislu Zakona o zabrani diskriminacije, prema kojem je ovakvo ponašanje nedozvoljeno. Nema međutim pokrenutih krivičnih postupaka protiv poslodavaca, kao ni osuda za diskriminaciju. Nema najčešće ni nalaza inspektora rada da je u ovim slučajevima na delu nezakonito ponašanje poslodavca – kažu, to je nemoguće utvrditi bez izjava zaposlenih. A i onda će te zaposlene, koji će zbog takve izjave izgubiti posao, jednostavno uputiti na sudsko rešavanje spora – neefikasno, dugotrajno, nepouzdano i krajnje destimulišuće. I tako pravo na štrajk, baš kao i pravo na sindikalno organizovanje, lagano odumire u Srbiji.

„Poštujemo zakon“ kao mantra poslodavca – ko će utvrditi drugačije? Leoni je tvrdio da je sve po zakonu i kada su prošli put dospeli u pažnju javnosti. Ispostavilo se da nije baš sve bilo po zakonu, ali kompanija to nikada nije javno priznala, već je jednostavno odustala od svoje namere da umanji radnicima zakonom garantovana prava. Da li je i sada sve po zakonu? Kao što se moglo pročitati u prethodnoj analizi, čini se da je preraspodela izvršena u skladu sa zakonom. Što se umanjenja zarada tiče nema dovoljno podataka, ali svakako se može reći da je diskutabilno kako je do njega došlo preko noći (ako su podaci u medijima tačni). Nema dokaza da se štrajk aktivno sprečava od strane poslodavca – to je nešto što takođe može da bude samo u domenu spekulacija i nagađanja. Da li je ipak sve ovo dovoljno da se oglasi inspekcija rada? Očigledno da nije – ni nekoliko dana nakon što su informacije dospele u javnost, inspekcija rada se (u trenutku pisanja ovog teksta) nije oglasila. Otuda nam ostaje samo da poslodavcima verujemo na reč da poštuju zakone. Što bi bilo daleko jednostavnije da nismo svakodnevno svedoci njihovog kršenja od strane tih istih ljudi.

Novinari nisu dobrodošli. „Zahtev da se ekipi N1 omogući da razgovara sa radnicima i snimi fabriku, Leoni Srbija je odbio, pravdajući se ’korporativnim procedurama’“. Nisu samo novinari na „crnoj listi“ poslodavaca, već i sindikalni predstavnici koji pokušavaju da organizuju zaposlene u sindikat. Pa čak i inspekcija rada ponekad veoma stidljivo koristi svoja zakonska ovlašćenja da se (najavljena) pojavi u pogonima raznih fabrika. Ni ovo nije nezakonito (osim dela koji se odnosi na inspekciju rada, a čak i tada nije reč o zabrani poslodavaca, već o samoograničavanju i odricanju od ovlašćenja). Razlozi bezbednosti posetilaca i samih radnika, higijenske procedure, poslovne tajne – sve su to legitimni (i legalni) razlozi da se javnost ostavi uskraćenom za objektivnu procenu stanja u proizvodnim halama. Vrata su širom otvorena samo predsedniku i političkoj eliti – naravno, oni nisu ni izdaleka pretnja po „investitore“, već dobrodošli prijatelji koji su takvim predatorskim poslodavcima i omogućili da se bogate na račun uloženog rada obespravljenih radnika.

Dakle, sve je po zakonu. A kakvi su zakoni, o tome poslodavci ne moraju da brinu – Savet stranih investitora, drugi lobisti, kao i sama politička elita na vlasti (i nekadašnja vlast, a najpre oni koji su večito na vlasti) su na raspolaganju da im omoguće fantastične uslove poslovanja. Ne brinu o zakonima ni radnici – oni se osećaju tako bespomoćno da ni u najluđim snovima ne maštaju o tome kako mogu da utiču na zakonodavca, da im povrati makar malo dostojanstva. Gotovo nestvarno – a opet, to je njihova svakodnevica – zvuči izjava da „štrajk nije moguć“, izrečena onako usput, kao nešto što je notorno i ne treba se dalje objašnjavati jer su svi toga svesni. Koga je briga šta piše u Ustavu, međunarodnim konvencijama, zakonima, jer njih u situaciji kada je država uslužni servis predatorskog kapitala – nema ko da sprovodi.

Peščanik.net, 15.07.2019.