Svrha

Uđu dva Mađara u kafanu u Vranju. Dođe treći, da im po 100.000 evra da kupe opremu i uređaje za zdravstvo. I onda ih sve pregazi autobus.

I nemojte da pitate ko je vozio autobus, ko je zabranio da se uradi uviđaj, zašto im je dao keš, a nije uplatio na račun, koliko je plaćen autobus, čija je kafana.

Jer, ako pitate vi mrzite Mađare. Jer vama smeta što imamo najbolje autobuse. Jer vi ne želite da imamo nove uređaje, da lečimo ljude i u Vranju i u Subotici. Jer vi se radujete što su oni poginuli.

Ja ću, uostalom sve to da vam saopštim. Ali ne sada. I pustimo nadležne da rade svoj posao.

Kada prestanemo da postavljamo pitanja „jer to više nema svrhe“, stvorili smo savršeno okruženje za bujanje autokratije maskirane prividom (demokratskih) institucija. Nefunkcionalnih institucija. Parodirana skica sa početka teksta dotiče se nekih neodgovorenih i nekih gotovo zaboravljenih pitanja. Zatrpanih novim slojevima besmisla, pohlepe, gluposti, sve većim i debljim slojevima, kako bi se prikrio zadah raspadanja. Raskopavanje tih slojeva je moralna obaveza, ne samo da bi se pokazalo na čemu počiva kula sazidana na površini, kula za fotografisanje i za zamazivanje očiju, već i da bi se autokrati pokazalo da ti temelji nisu stabilni i da neće moći da se nadziđuje u beskraj.

Posle izbora 21. juna, kada se sa vranjanskim Mađarima kristalisala paradigma stanja, ne izbora, već demokratije u Srbiji, postavilo se pitanje ima li svrhe baviti se funkcionerskom kampanjom, ima li smisla po ko zna koji put pokazivati brojeve o medijskoj prisutnosti i kontekstu prisutnosti aktera izbora i bojkota. Najlakši odgovor je, naravno, da to više nema svrhe, da je sve otišlo predaleko, hajde da se zatvorimo u mikrosvetove (ili pobegnemo odavde), da čekamo da se kula sama uruši.

A možda ipak treba nastaviti insistirati na razotkrivanju i ukazivanju na sve nepravilnosti, nepočinstva, devijacije, svako iz svoje oblasti ekspertize, jer ne postoje mala i velika kršenja zakona, male i velike afere. Svaka afera, u normalnom svetu, zavređuje istragu, kaznu, svaka nepravilnost ispravku, unapređenje. A u autokratskom sistemu nijedna nije dovoljno krupna da se ne može zatrpati novim slojevima banalnosti ili zamaskirati zlatnim celofanom obećanja. Sa svetlećim lampicama za ukras.

Ovaj obimni uvod zapravo je samoohrabrivanje da o funkcionerskoj kampanji, svim bizarnostima koje su izgovarali i radili državni funkcioneri kako bi pred izbore dobili prostor u medijima, ima smisla pisati. Ako ni zbog čega, a ono zbog onih medija koji su upravo u ovoj kampanji pojačali pritisak i, svesni da su pozvani na promotivne pseudodogađaje čija je svrha da im funkcioneri govore o svemu i svačemu, otvoreno postavljali pitanja – da li je ovo što vi radite funkcionerska kampanja.

Sad ću ja da vam objasnim

I to je dobra polazna tačka. Autorka skaske o kovid pozitivnom i autobusu tri puta se suočila sa tim pitanjem. I onda je morala da sama smišlja novu definiciju, objašnjava šta je zapravo funkcionerska kampanja,¹ da se upetljava u nove izmišljotine.

U njenoj interpretaciji organizovanje promotivnih događaja tokom izborne kampanje nije funkcionerska kampanja, jer nisu pomešane stranačke i državne aktivnosti, a sve to ima veze i sa „radnim vremenom funkcionera“. Mešanje stranačkih i državnih aktivnosti moglo bi značiti da državni funkcioner priča o stranačkim pitanjima (što redovno čini Aleksandar Vučić) što bi moglo da bude i kršenje propisa. Ali to nije nužni uslov da se vodi funkcionerska kampanja. Mešanje bi moglo da znači i „kombinovanje“ događaja – organizovanje promotivne aktivnosti i funkcionerske kampanje u nekom mestu, a potom odlazak na stranački skup u tom istom mestu ili u njegovoj blizini. To su pojave na koje je ukazivala TS u prethodnim izveštajima, a nekoliko takvih slučajeva zabeleženo je i sada, iako u manjem broju jer je jednostavno bilo znatno manje stranačkih skupova. Same stranačke aktivnosti, koje je Brnabić opisala su upravo to – stranačke aktivnosti i nemaju veze sa funkcionerskom kampanjom. A najmanje je bitno da li se jedno i/ili drugo dešava pre podne ili po podne, tokom radnog vremena ili posle njega, ukoliko uopšte postoji „radno vreme članova Vlade“.

Brnabić je prvi put 10. marta tvrdila da postavljanje kamena temeljca za izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti nije izborna kampanja, već redovna aktivnost vlade Srbije i da su ona i ministri to isto uradili u radno vreme i u Vranju, Nišu, Novom Sadu i drugim gradovima.

Drugi put, 5. juna, posetila je tri gradilišta u Kragujevcu u pratnji državnog sekretara Ministarstva pravde i gradonačelnika Kragujevca, a onda objasnila da to nije funkcionerska kampanja već „njen posao“, da „obilazi objekte koje finansira Vlada Srbije iz budžeta“, jer „to je budžet svih nas, svih građana Srbije“. A onda je razvila tezu: „Funkcionerska kampanja bi bila da ja u radno vreme, ovde dođem kao Srpska napredna stranka i da obilazim Opštinski ili Gradski odbor SNS-a i da razgovaram sa ljudima iz stranke oko političkih tema i kampanje. To je ono što ću ja raditi van radnog vremena. Sutra imam takvu kampanju u Zlatiborskom okrugu, a u ponedeljak ujutru sam već ponovo na poslu“.

Treći put, u Zaječaru 11. juna, na pitanje portala Glas Zaječara u kom svojstvu je došla i da li je reč o funkcionerskoj kampanji, ona je kazala da je ona došla kao predsednica Vlade, da je to treći put da je u Zaječaru. „I to što su raspisani izbori, to ne znači da ja nisam još uvek predsednica Vlade. Ne znači da ja ne radim svoj posao. Ne znači to da ne privodim kraju svoj mandat predsednice Vlade, obilazeći lokalne samouprave i vodeći računa o tome, šta smo uradili i da li smo nešto završili. Još jednom odbijam da je ovo što radim funkcionerska kampanja, ovo je moj posao, i u Zaječaru nisam prvi put nego sam treći put, što pokazuje da se svojim poslom bavim, i da sam se trudila da putujem po Srbiji, i da to nastavljam sada“. Ponovila je svoju definiciju da bi funkcionerska kampanja bila, da je došla u radno vreme, obišla štand SNS-a, bila u sedištu stranke, i u Zaječaru pozivala ljude da glasaju za Srpsku naprednu stranku, a ona je došla kao predsednica Vlade, i nijednom nije spomenula ime stranke.

Istovremeno smešno i tragično, kao autobus. Ali neće biti smešno kada poslušni mediji počnu da insistiraju da je funkcionerska kampanja kada funkcioner ide na stranački miting (što je zapravo stranačka kampanja) i da je normalno da se tokom izborne kampanje u proseku svaki član vlade pojavi na 18 promotivnih događaja.

Među brojevima ništa novo

A to su brojevi iz istraživanja Transparentnosti Srbija, naslovljenog „Predsednički izbori za Skupštinu Srbije“. Članovi vlade, njih 13 bili su na 229 promotivnih događaja tokom kampanje, što je 90 odsto više nego u istom periodu neizborne 2019. godine. Znači – tada to nije bio redovan posao. Ili je sada postao malo redovniji. Vučić je bio na 16, što je manje nego 2019. godine kada je organizovao furiozni promotivni karavan „Budućnost Srbije“. Međutim, izveštaji sa 16 promotivnih aktivnosti na kojima se pojavio dobili su ogroman prostor u medijima, a na tim događajima govorio je o nizu drugih tema i aktuelnosti, što mu je dalo dodatni prostor. Uz to je redovno gostovao u TV emisijama, organizovao „obraćanja naciji“, a sve to je bio samo okvir za dominantno prisustvo uz plaćeno oglašavanje liste Srpske napredne stranke „Aleksandar Vučić – Za našu decu“.

No, da se vratimo na funkcionersku kampanju – po broju promotivnih aktivnosti, među republičkim funkcionerima, prednjačili su Aleksandar Vulin (36), Ana Brnabić (34), Mladen Šarečević (28), Zoran Đorđević (27) i Zorana Mihajlović (24). Među lokalnim, a i u apsolutnoj kategoriji, prvo mesto je tradicionalno pripalo Goranu Vesiću, sa 46 promotivnih aktivnosti.

Još malo o brojevima iz ovog istraživanja. Analizirane su naslovne stranice 11 dnevnih listova² u periodu od 4. marta do 21. juna. Aleksandar Vučić je imao više pojavljivanja u pozitivnom kontekstu nego svi ostali zajedno, uključujući i predstavnike Srpske napredne stranke. Ukupno se 337 puta pojavio na naslovnim stranicama, od toga 286 u pozitivnom kontekstu, 21 u neutralnom i 30 u negativnom (samo na naslovnoj stranici lista Danas). Drugi zvaničnici SNS-a i partija sa lista čije je „naslovnik“ Vučić imali su 150 pojavljivanja na naslovnicama, od toga 121 u pozitivnom kontekstu.

Drugi po broju pojedinačnih pojavljivanja je Dragan Đilas sa ukupno 102, od čega 90 u negativnom kontekstu. Boško Obradović može da se pohvali sa ukupno 57 naslovnica, od toga 46 u negativnom kontekstu.

Konačno, u večernjim dnevnicima na pet TV stanica (RTS, N1, Prva, Pink, Studio B), za četiri dana (tri dana kampanje i jedan dan tokom vanrednog stanja, Vučić je dobio 13.705 sekundi (3h 48 minuta i 25 sekundi). Svi ostali – državni i gradski funkcioneri iz SNS-a i drugih vladajućih partija, izborna lista SNS-a, sve druge izborne liste zajedno, dobili su 10.681 sekundu. Ako, pak, na jednu stranu stavimo Vučićevih 13.000 sekundi, pa još 2.042 sekundi o aktivnostima članova Vlade iz partija sa liste „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, o aktivnostima gradskih funkcionera iz SNS-a (1.860) i izveštaje o listi „Aleksandar Vučić“ u izbornim blokovima (1.881), dobija se zbir od 19.489 sekundi, što je četiri puta više od vremena koje su sve ostale liste (njih 20) dobile zajedno – 4.898, uključujući tu i priloge o aktivnosti državnih funkcionera iz SPS-a.

Hvala Mu

To su brojevi. U praksi su promotivni događaji kroz koje su se funkcioneri probijali u medije ponekad bili bizarni, ponekad je svima bilo jasno da su to događaji bez događaja, koji zveče prazno, ali važno je ponavljati ime funkcionera, važno je da on zahvali Vučiću na predlogu, ideji, inicijativi, podršci i eto besplatne promocije.

Goran Vesić je, iako se nije glasalo za Skupštinu Beograda, otvarao, obilazio, poručivao, uglavnom u pratnji kandidata na nivou izbora za gradske opštine, koristeći obavezno priliku da istakne ulogu Aleksandra Vučića u… svemu.

U poslednja dva dana kampanje postavio je teško dostižan rekord – 17. juna imao je četiri promotivne aktivnosti – od Starog dvora, preko Bežanijske kose i Zemuna do Lazarevca. Narednog dana, još intenzivnije – praktično je misterija kako je stigao na pet promotivnih događaja, pri čemu je jedan bio u Kosovskoj Mitrovici, a po jedan u Starom dvoru, Ostružnici, Žarkovu i Novom Beogradu. Toj „infarkt završnici“ prethodilo je još 10 promotivnih događaja u poslednjih osam dana kampanje.

Među njima je bila i obnova predsednikovih uspomena na detinjstvo. Naime, nakon što je obišao dečja igrališta i sportske terene na novobeogradskom šetalištu „Lazaro Kardenas“ u Bloku 45, izvestio nas je da je šetalište, nekadašnji „simbol grada“, do pre godinu i po dana bilo devastirano, ali je Grad Beograd, uz pomoć Vlade Srbije doneo odluku da se ovaj prostor obnovi. „To nije bilo jednostavno“, rekao je Vesić, ali je razjasnio šta je i ko je bio spiritus movens: obnovu je predložio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je odrastao u ovom delu grada.

Ukus detinjstva

Mediji ne propuštaju da sa promotivnih aktivnosti prenesu lične opaske i dosetke funkcionera, čiji je pravi cilj da dodatno zasene ono što je bio povod za okupljanje novinara. Tako se iz celog izveštaja iz posete predsednika Srbije fabrici džemova i sokova, devet dana pred izbore, malo šta moglo saznati o fabrici, njenom stečaju, pokušajima privatizacije, novim vlasnicima, asortimanu, izvozu, otkupu voća. Umesto toga izveštaj, koji su preneli mediji, kako oni koji se smatraju bliski vlastima, tako i oni kritički nastrojeni, izgleda kao da je iz korica neke knjige o doživljajima druga Tita u detinjstvu:

„Fabrika Budimka ponovo radi i to je veliki uspeh za Srbiju, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je tokom obilaska fabrike prehrambene industrije „Budimka Požega“, koja je ponovo počela da radi, poželeo uspeh novim vlasnicima, porodici Marković. „Da Budimka ponovo bude kao što je nekada bila“, poručio je Vučić.

Predsednik je isprobao njene prve proizvode – džemove. „Vruć džem tek izašao sa linije“, dodao je Vučić nakon što se lično uverio u kvalitet džema od maline. Predsednik je tokom obilaska pogona kazao da je to voćarski kraj, ali da ima i povrća, koje će obrađivati ta fabrika. Podsetio je da je Budimka bila privatizovana 2008. godine, a da je potom bila u stečaju. Vučić je posebno bio zainteresovan za mešanu marmeladu za koju je rekao da je nekada bila najbolja u bivšoj Jugoslaviji“.

Gadni ukus

Funkcionerska kampanja (čiji su brojni drugi primeri prikazani u izveštaju TS) ne završava se sa početkom izborne tišine. Upravo u prvom danu tišine, u petak 19. juna zabeležen je jedan od najstrašnijih primera manipulacije. Bio je to događaj koji je organizovao ministar za rad Zoran Đorđević, kao vrhunac sopstvene promotivne kampanje tokom koje je imao 27 promotivnih aktivnosti u izbornoj kampanji i 28 tokom vanrednog stanja. Reč je o konferenciji za novinare 19. juna na kojoj je saopšteno da je ministar doneo odluku da trogodišnja devojčica, koja je zbog proceduralne greške oduzeta od usvojitelja, njima bude vraćena. Ministar je na konferenciji za novinare, u prisustvu bračnog para usvojitelja saopštio tu odluku. Pri tome je u obraćanju izgovorio ime i prethodno prezime devojčice, a kao vrhunac, „režirao“ je svojevrstan rijaliti. Rekao je da ima „iznenađenje“ za usvojitelje i pred kamerama organizovao ponovni susret devojčice i usvojitelja. Devojčica je uvedena u salu, sa ružom u ruci, poklonom za usvojitelje, što je bio prizor koji je neodoljivo podsećao na scenu od prethodne večeri, sa završnog predstavljanja liste „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, kada je devojčica iz spornog spota SNS-a donela ružu predsedniku SNS-a. Konačno, u vesti na sajtu Ministarstva objavljene su fotografije i video snimak sa nezamućenim likom devojčice. Na video snimku je i deo kada ministar izgovara njeno puno ime i (prvobitno) prezime.

I hajde sada da primenimo onaj sklepani okvir i definiciju Ane Brnabić. Je li to bio posao ministra, njegova redovna obaveza (kao što je tokom kampanje razvoženje opreme i odnošenje paketa do vrata ustanova) ili beskrupulozna borba za sekunde u dnevnicima? Da li je pominjao stranku, je li to bilo tokom njegovog radnog vremena?

I hajde da se vratimo još više unazad – da li je sve to toliko gadno i grozno da ga više ne vredi ni pominjati, ni pisati o tome. Ili baš zbog toga treba, uporno, do iznemoglosti.

Peščanik.net, 01.07.2020.

Srodni link: AUDIO – Troškovi „praznika demokratije“

1. Funkcionersku kampanju kao pojavu je Transparentnost Srbija uvela u javni diskurs tokom izborne kampanje 2012, kada je prvi put merila diskrepanciju u broju aktivnosti državnih funkcionera (tada su to bili funkcioneri DS-a i SPS-a) tokom kampanje i u istovetnom „neizbornom“ periodu godinu dana ranije. Sam naziv „funkcionerska kampanja“ prvi je počeo da koristi kolega Zoran Gavrilović iz Birodija 2013. Tokom svih izbornih ciklusa koji su usledili TS je pratila funkcionersku kampanju i nudila niz predloga za njeno regulisanje, ona je postala predmet interesovanja i međunarodnih organizacija, našla se u izveštajima Evropske komisije o Srbiji, druge nevladine organizacije počele su da prate promotivne aktivnosti i funkcionersku kampanju, ali što je najvažnije, ona je postala predmet znatno većeg interesovanja medija.
   TS funkcionersku kampanju definiše kao promotivne aktivnosti javnih funkcionera u predizbornom periodu, koje se prikazuju kao njihov „redovan rad“, a suštinski su deo političke promocije. Funkcionerska kampanja najčešće se manifestuje kroz promotivne aktivnosti funkcionera: posete firmama, školama, bolnicama, sudovima, otvaranje fabrika, gradilišta, sajmova, potpisivanje ugovora i memoranduma o izgradnji i ulaganju, stipendiranju, predstavljanje planova izgradnje, uručenja stipendija, pomoći i poklona, razgovore sa građanima i radnicima. Ona nema veze sa stranačkim aktivnostima, sama po sebi ne predstavlja kršenje propisa, nije regulisana zakonom ili drugim propisima, iako u okviru funkcionerske kampanje može doći do kršenja propisa. Na primer, ako zvaničnik u svojstvu predsednika opštine pred izbore svečano pušta u rad semafor, to je promotivni događaj i to je funkcionerska kampanja. Ako priča o tome koliko je semafora otvoreno, obećava koliko će zebri biti nacrtano, to je i dalje funkcionerska kampanja. Ali, ako tom prilikom pozove građane da glasaju na njegovu stranku, već je zagazio u trusno područje kršenja odredbe koja mu zabranjuje da u svojstvu državnog funkcionera promoviše političku opciju. Takođe, ukoliko nema izbora i izborne kampanje, nema ni funkcionerske kampanje, već se može govoriti samo o promotivnim događajima.
2. Alo, Blic, Danas, Dnevnik, Informer, Kurir, Narodne novine, Novosti, Politika, Srpski telegraf, Vesti.