Tovilište za hulje

Slobodni mediji u Srbiji više ne postoje. Oni koji to još nekako jesu jedva drže vodu iznad glave i izloženi su otvorenim pokušajima davljenja. Fridom haus nam pomaže da vidimo kako to izgleda sa strane. Ono što osećamo sve je više težak, ustajali zadah tiranije. Smrad, zapravo.

Ma koliko bila revnosna u gajenju svog idiotskog narcisizma vlast nije u stanju da sve uništi sama. Ljudi se otimaju i opiru gušenju kako znaju. Oduzimanje stvarnosti je vrhunac agonije i na samom raspletu vodi pobuni i vrlo neveselom koncu za okupatore društva. Pre ili kasnije to je neizbežno; za njihov pristojan kraj sada je suviše dockan.

Za ukidanje slobode javnog govora njima pomažu mediji koje su sami stvorili. U teoriji masovnog komuniciranja zapravo i ne postoji dobra definicija tog zlog opita i podmukle dezinformacijske parodije. To je već stvar lošeg varenja vlastodržačkog tela. Teror nad istinom, i nad medijima koji još čuvaju čast profesije, obavljaju pisane i elektronske stvari, neposredno iz donjeg trbuha režima, uz gasove i ostale nepodnošljive senzacije.

Njihova tortura nad stvarnošću jeste realizacija volje jedinog vladara, ali ta kuga trči i širi se mnogo dalje od gazdinih najgorih zamisli i neprekidno ga (prijatno) iznenađuje svojom pogubnom revnošću i toksičnim idejama. Taj sistem se pretvorio u monstruma bez uma koji će u slast pojesti i svog tvorca, u korist onoga koji bi uspeo da ga sruši.

Neke radnike u toj fabrici javne strave nekada davno sam poznavao. Uglavnom su nastali kao prototipovi budućih ili bivših dvorskih seiza: nedaroviti, nedovoljno obrazovani, slabo pismeni, etički zapušteni, samouvereni, bezobzirni i podatni.

Sve te osobine preporučile su ih za visoka mesta u muljevitom dnu koje ih vodi prema vrhu, na kome se i ne trude da postanu čisti. To više nije moguće.

Ne poznavajući takav svet izbliza, bio sam uveren kako ta kolonija nedarovitih suklata, budući da za njih nema mesta tamo gde je potrebno bar malo znanja, svoj gadni posao rade tek za koju crkavicu. Familije više nisu u stanju da zakrpe i prikriju njihova stidna mesta, ali jebi ga, tu je neka parica, sumnjiva slava kod slaboumnih, mesto u diplomatiji i slične pogodnosti. Kad sve prođe, ionako će biti zaboravljeni, pa će gmizati ponovo.

Pokazalo se, međutim, da nisam u pravu, ili bar ne potpuno. I ta okolnost me nije ražalostila. Ovo je fenomen koji će tek biti istraživan, a ljudoliki karakteri u njemu će se naći na obdukcionom stolu specifičnih socijalnih forenzičara. Još je tajna šta ih je zapravo stvorilo, kakav je njihov genetski kod, kako su začeti? Je li takav nastrani život bio zadat, ili je ipak izabran kržljavim ostacima sopstvene volje.

U prošlu subotu, dakle pre tri večeri, dobio sam sms poruku, direktno iz hada uticajne vlastodržačke televizije. Poruku mi je uputio njen ugojeni voditelj, inače tipičan mamlaz (videti sinonime za ovaj pojam). U odnosu na ostale osobine koje taj dražesni stvor ima, mamlaz je tepanje. Neću navoditi imena, samo da bih ovaj tekst čuvao od suvišnih zagađenja.

Napisao mi je doslovce, citiram: „Sram te bilo! Iscureo ti je mozak u Peščanik…“ Potpis.

Budući da je to bilo uznemiravanje, uz uvrede i nagoveštenu pretnju, odgovorio sam mu prigodno, kako bi mogao da razume svaku prostu reč. I tu je kraj dijaloga, a njih sa huljama ne vodim.

No, ovde nije u tome stvar, nego u rasporedu srama. Stvor radi u zagađenoj javnoj kući vlasti, IQ mu jedva dostiže broj cipela. Kukavica najnižeg ranga, ali svoj nagomilani strah od svačega rasteruje rakijom i sličnim derivatima.

Naravno da ga nije sramota. Ne dopire mu do svesti zašto bi uopšte osećao stid kad se ujutru pred ogledalom ulepšava za nastup. Bilo mi ga je žao, ne samo zbog naprednjačkog matrixa u kome živi. Nego zbog njegovog uverenja da nije u zabludi, da nije u smeću, ali svi koji se gade njega jesu. I što je svoje odvratno moralno stropoštavanje i ogoljavanje doživeo kao uspon.

Te večeri je, kao čovek sa posebnim osobinama i potrebama, bio izabran da zagađeni svet u kome gamiže odbrani od autora koji piše u Peščaniku. Pritom je nepobitno ustanovio da istome, tj. autoru, siva moždana supstanca nepovratno curi kroz peščani sat. Moraću da proverim kako stojim sa tom stvari, pa molim drage Svetlane da mi u tome pomognu.

Očevidac curenja je stalno na straži koja čuva njegovo mesto u medijskoj priguznoj eliti, očaran miomirisima, i svojom aromom kad ponosno ušeta među one koji mu se možda dive jer se svakodnevno pojavljuje, a ne slute da smrad dolazi upravo od njega.

Takav kakav je postao je kriterijum srama, dresiran da uvek iznova zaboravlja na sva poniženja kojima je izložen. I to je jedino što ga još raduje.

Ali, on je samo jedan od onih kojima gazde dozirano udeljuju obroke na tovilištu za hulje, specijalne medijske kapoe i samouverene nakaze. Oni pokušavaju da sakriju tajnu, koja je inače zastrašujuća: da ovde ne postoji stvarnost.

Zbog toga nam hulje, i sa vrha i sa dna, nude svoju oskudnu pamet kao jedini parametar. Tako bismo videli samo to što su oni stvorili: zavodljivi pakao pokriven kulisama od stiropora, i prefarban u roze.

Peščanik.net, 11.06.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Vučićeva teorija zadnjice

Mijat Lakićević – Dugi jezik Jova Bakića

Filozofski fakultet – Otvoreno pismo

Ljubodrag Stojadinović – Revolucija Jove Bakića