Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Bauk Jove Bakića prepada vladajuću državnu bandu! To bi mogla da postane temeljna lozinka pobune u Srbiji, a ta se vrsta dramatične odbrane slobode čini neminovnom. Najava ustanka dolazi sa neočekivane strane; profesor, naime, nije nasilnik. Ali u tome se krije i najveća tajna bunta: vežba čini majstora. Čovek izgleda tako da ni mrava ne bi zgazio. Mrava ne bi.

Vučićevo javno zaziranje od Bakića, izraženo kroz glupo i patetično plačipičkarenje, kukavičko hrabrenje kolonije podanika, uz pretnje i kurvinsko prenemaganje – samo su mahniti oblici paničnog straha.

Da ne bih bio samo hroničar nečega što verovatno dolazi, javno se pridružujem Jovi Bakiću u svemu što radi, u otporu njima pre svega. Ni on ni ja ne raspolažemo dugim cevima, znam da je to samo zgodna parabola koja se tiče odsudnog otpora dijaboličnom neprijatelju.

Samo bih još razjasnio lični stav, koji me dovodi do odluke da potrošim sve što mi je preostalo od snage na pobunu, nezavisno od cene. Jovi je pretio i preti gazda Srbije lično, meni uškopljeni tovljenik sa Pinka. U suštini, razlike nema, u tu supstancu se mora ugaziti starim čizmama, pre nego što ih civilizovani deo Srbije ne izoluje sanitarnim kordonom.

U razgovoru za novi NIN, Bakić je postavio nekoliko dijagnoza, a svaka od njih je najava smrtonosne agonije društva: „Moje mišljenje je da će ovde sukoba svakako biti. Oni su zakonomerna posledica ponašanja vlasti… Jurićemo po ulicama tih nekoliko lupeža koji su opljačkali zemlju i zaluđivali narod… Petog oktobra 2000. godine bila su dva smrtna slučaja, ali nije bilo sukobljavanja među građanima. Neki probrani su dobili grdne batine. I sada će biti probranih, koji će dobiti grdne batine.“

Na pitanje kako se oseća kao etablirani neprijatelj u očima vlasti, i da li se plaši, Bakić kaže: „Pravo da vam kažem, ni pet para ne dajem. Čovek ima jedan život, i ako će da živi kao mali miš i boji se svega, može i tako. Ali ne u mom slučaju.“

Sloboda, međutim, ima cenu. Kod Bakića je policija došla na radno mesto, i to posle Vučićevih zapomaganja: „Ajd’, ko boga vas molim, nemoj više da mi pretiš po tim novinama, evo recite mi gde da dođem. Ja sam sam a vas petorica, mene jednog prebijte da dobijem te grdne batine, kao boga vas molim, uradite to već jednom…“

I pred neurotskog i slabo pismenog izliva lažne uličarske hrabrosti, tobožnji predsednik je negodovao što tužilaštvo ćuti na pretnje, a sve zbog toga jer je sudije i tužioce postavila prethodna vlast.

Na sve te izlive akutnog kukavičluka imao je šta da doda, uvodeći organ za sedenje u moderni srpski politički jezik. Otprilike, Bakić je pred policijom pokušao da se igra rečima, kako bi sačuvao zadnjicu.

To nam govori da Vučić dobro poznaje značaj zadnjice, ili guzice u osvajanju i čuvanju vlasti. To je rekao nasuprot Jovinoj odluci da u svemu što je naumio ne brine za sebe u celini, pa ni za to čega se Vučić latio kao simbola vladarske udobnosti. Kralj je kao kvočka, stalno sedi na jajima. Tako misli satiričar, uvodeći i prednjicu u igru prestola. Ali, to se ne odnosi na Bakića, koji se igra opasnim rečima, a one su i navele gazdu da kao vladajuću, postavi zanimljivu teoriju zadnje regije pobunjenog opozicionog tela.

Fotelje su, što ne treba posebno dokazivati, napravljene za dupeta a ne za glave, pa je iz takve anatomsko-fiziološke logike tobožnji predsednik obrazložio filozofiju svoje bolesne čežnje za večnom vlašću. I on i sve pridružne, njemu odane guzice, postoje da bi udovoljile tim svojim najvažnijim delovima vladarskog bića, ugađajući im do krajnjih granica hedonizma, koji se, ma šta mislili o sebi, većinski odvija u tom stidnom delu gde u tajnosti sastanče važni organi.

Branko Ćopić je sedećem delu svačijeg nesavršenog tela, kako za partizanske rukovodioce, tako i za sebe i čuvenog junaka Jovandeku Babića, nadenuo ime strina: „Da sačuvam ovo malo strine, bar dok rat ne prođe!“ „Bjež’, more, inače ostasmo bez strine!“

Tako je kod Ćopića, koji se podsmevao svima, strina imala životni značaj. Ko je sačuvao nju, ostala mu je glava, kod većine to je onaj suvišni izraštaj na ramenima. A strina je ravnomerno raspoređena po glavi stanovnika, ratnika, podanika i pobunjenika.

Ne verujem da je Vučić, kao očajno loš poznavalac literature, imao u vidu Branka Ćopića. Ali je uveren kako Jovo Bakić, u bilo kojoj revoluciji, teško od njega može da sačuva to što se inače čuva po svaku cenu.

Ali, kako stvar stoji sa najvažnijom zadnjicom, i kako će nju sačuvati odgovarajuća glava? Ne može sama, naravno. Tokom mučnih godina, ovde se zapatila čitava kolonija čuvara te najvažnije državne stvari, ozarena posebnom vrstom počasti zbog mrtve straže na tako važnom mestu.

Kome nije gadno, mogao bi da pogleda neuporedivu Coraxovu karikaturu u Danasu, dvobroj subota-nedelja, 15-16. jun. To je likovni prikaz moderne srpske fekalne političke evolucije, sažeta majstorova priča o nastanku smrdljive elite. Čak i njihov zajednički, postnatalni portret.

To je i leganda i istina o učinku jedne samozaljubljene guzice u srpskoj propasti.

Peščanik.net, 17.06.2019.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Dugi jezik Jova Bakića

Filozofski fakultet – Otvoreno pismo

Ljubodrag Stojadinović – Tovilište za hulje

Ljubodrag Stojadinović – Revolucija Jove Bakića

TEMA – PROTESTI 2018/19