U krugu negacije

Odlomak iz autorkine knjige u pripremi „25 godina (ne)suočavanja sa prošlošću – slučaj Srbija“ koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika, uz podršku forumZFD-a.

Analiza „25 godina (ne)suočavanja sa prošlošću – slučaj Srbija“ je hronološko i tematsko predstavljanje diskusija o nedavnoj ratnoj prošlosti Srbije u njenom predstavničkom telu, Narodnoj skupštini. Diskusije obuhvataju period od zaključenja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini (tzv. Dejtonskog mirovnog sporazuma) do novembra 2020. godine, kada je ovaj sporazum navršio 25 godina.

Analiza ima za cilj uvid u duh vremena i društveni kontekst posmatranog perioda, ali i preispitivanje veze između stavova izabranih predstavnika građana i raširenih predstava o ratnim zločinima u svakodnevnom životu. Polazna pretpostavka je da se radi o dvosmernoj i uzročno-posledičnoj vezi. Sa jedne strane, građani biraju svoje skupštinske predstavnike u skladu sa uverenjima, dok poslanici ta uverenja verno odslikavaju. Istovremeno, poslanici, zajedno sa Vladom koju biraju, delovanjem u javnoj sferi oblikuju mišljenje o ratovima, ratnim zločinima, odgovornosti i krivici.

Stavovi građana o raspadu Jugoslavije, ratovima i zločinima su merljivi i javno dostupni. Ranija i kontinuirana, ali i nedavno sprovedena istraživanja, poput onih iz 2017 i 2020. godine,¹ pokazuju nam da su građani o određenim ratnim temama temeljno neobavešteni, ali da su u stavovima, kada ih imaju, nacionalno pristrasni. Primera radi, ispitanici ne prate i nisu informisani o suđenjima za ratne zločine; većinski smatraju da su Srbi najbrojnije žrtve ratova; protive se naknadi štete koju je tokom rata uzrokovala aktivnost srpske vojske i policije. Većinski se protive čak i podizanju spomenika civilnim žrtvama rata nesrpske nacionalnosti. Navedeni stavovi nam pokazuju dominantno mišljenje, ali ne i njihov mogući činjenični, istorijski, društveno-politički i moralni osnov.

Jasne konture ovih osnova pronalazimo upravo u parlamentarnoj istoriji Srbije. Narodna skupština je, kao najviše političko telo, prethodnih 25 godina bila institucionalni glas punoletnih građana. Kao takva, ona je u izvesnom smislu i kormilarila javnim odnosom prema ratnoj prošlosti. Čak i onda kada stavovi poslanika nisu bili odraz njihovog mišljenja, već partijske direktive, Skupština je korišćena kao razglas dominantnog i poželjnog mišljenja o prošlosti.

Stoga okosnicu ove analize čine stavovi narodnih poslanika zabeleženi u stenografskim beleškama Narodne skupštine Republike Srbije, koje su javno dostupne i obuhvataju rasprave od 1997. godine do danas. Materijal je podeljen u nekoliko tematskih i vremenskih celina: neposredni postratni period (1997-2000); period od promene vlasti na izborima 2000. godine do ubistva predsednika Vlade Srbije (2000-2003); period saradnje starog i novog režima (2004-2008); period hapšenja visoko rangiranih optuženika za ratne zločine (2008-2012); period relativizacije zločina i rehabilitacije osuđenih (2012-2021).

Prvi posleratni period u Narodnoj skupštini (1997-2000)

U jesen 1997. godine sprovedeni su izbori za narodne poslanike u Narodnoj skupštini. U 29 izbornih jedinica je birano 250 poslanika, od 2.533 kandidata koje su predložile političke stranke, koalicije političkih stranaka i grupe građana. Republička izborna komisija u svojim izveštajima² je zabeležila da je u AP Kosovo i Metohija došlo do „bojkota izbora od strane albanskog življa“ zbog čega dokumentacija sa 93 biračka mesta nije bila dostupna. Već ova formulacija u izbornim izveštajima, u kojima se Albanci sa Kosova i Metohije ne nazivaju građanima ili biračima, već življem govori o neravnopravnosti etničkog drugog, o čemu će posvedočiti i skupštinske diskusije u posmatranom periodu.

Poslanici izabrani na izborima 1997. godine su dominantno dolazili iz redova koalicije Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice, Nove demokratije (110) i Srpske radikalne stranke (82). Opozicioni Srpski pokret obnove imao je 45 poslanika, dok su preostali i malobrojni bili poslanici nacionalnih manjina ili malih koalicija (ukupno 13). Poslanika sa Kosova, kao što je već rečeno, nije bilo. Konstitutivna sednica Narodne skupštine održana je 29. decembra 1997. godine.

U martu 1998. godine formirana je tzv. Vlada narodnog jedinstva na čijem je čelu bio Mirko Marjanović. Prema njegovim rečima, program Vlade predstavljao je operacionalizaciju široke platforme državnih, nacionalnih, ekonomskih i socijalnih ciljeva koji su okupili konstruktivne, demokratske i patriotske snage u Srbiji.

Vlada je imala čak 36 članova iz redova SPS-a, JUL-a, SRS-a i nekoliko članova iz reda nestranačkih ličnosti. Potpredsednici i ministri u ovoj Vladi bili su i danas aktivni političari iz redova tadašnjih radikala, a današnjih naprednjaka – Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković, Maja Gojković.

Kosovo: sukob bez sukoba (1998)

Prve rasprave o oružanom sukobu i eventualnim zločinima pojavljuju se u aprilu 1998. godine u kontekstu rasprave o rešavanju „kosovskog pitanja“. Aktuelna dešavanja na Kosovu i Metohiji su postala centralno nacionalno i teritorijalno pitanje. Time su rasprave o ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini potisnute u drugi plan do prvih izručenja osumnjičenih Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju.

Najžustrija rasprava o tzv. kosovskom pitanju je vođena tokom druge sednice prvog redovnog zasedanja, kada je skupština odlučivala o Predlogu odluke o raspisivanju republičkog referenduma radi izjašnjavanja o prihvatanju učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.

Poslanici i predstavnici izvršne vlasti kontinuirano su govorili o albanskom separatizmu, ali su negirali da je na Kosovu u toku sukob jugoslovenske vojske i srpske policije sa Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK).

Ratni zločini i zločini protiv čovečnosti od strane jugoslovenskih snaga (Vojske Jugoslavije i jedinica policije, kao i paravojnih jedinica) na Kosovu bili su fokus međunarodne pažnje od početka NATO bombardovanja 24. marta 1999. godine. Civili su bili meta ratnih zločina i drugih kršenja međunarodnog humanitarnog prava od samog početka sukoba na Kosovu u januaru 1998. godine. U dokumentaciji i izveštajima različitih organizacija, a najviše Human Rights Watch-a i izveštaja OEBS-a „Kako viđeno, tako rečeno“ pronalazimo hronologiju najvećih ratnih zločina od januara 1998. do juna 1999. Ofanziva policijskih snaga kao i Vojske Jugoslavije imala je jasan cilj da suzbije podršku civila pobunjenicima iz redova OVK. Vladine snage su napadale civile, sistematski uništavale gradove i prisiljavale na hiljade ljudi da napuste domove. Srpska policija je početkom marta 1998. u Donjem Prekazu u oblasti Drenica ubila 58 članova porodice Adema Jašarija, jednog od lidera OVK. Masakri u Drenici označili su početak kosovskih sukoba, a dvadesetak dana kasnije, srpska policija je u selu Ljubenić pogubila između 9 i 29 Albanaca.³

Oružani sukob i njegovu prirodu u Skupštini Srbije će, samo mesec dana nakon događaja u Drenici, pominjati samo poslanici opozicije iz redova manjina i malih opozicionih stranaka. Oni će pokušavati da pozovu na realnost, razum, činjenicu da svet ne mrzi Srbe, da svi građani žele samo mir i dostojanstven život koji mogu pronaći u evropskom zajedništvu. Vlast će ovakve poglede izjednačiti sa narušavanjem vitalnih nacionalnih interesa i destabilizacijom zemlje od strane poslanika koji su upitnog narodnog legitimiteta i nacionalnog identiteta.

Tokom prolećnog zasedanja 1998. godine vladajuća koalicija u Skupštini aktivno održava privid normalnosti i redovnog funkcionisanja institucija na KiM, uz određene probleme koje je potrebno rešiti.

Vlada Srbije je Skupštini (na inicijativu predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića) uputila Predlog za raspisivanje referenduma o međunarodnom posredovanju na Kosovu. Predsednik Vlade Mirko Marjanović u svom obraćanju poslanicima otvoreno govori o tome da je tzv. kosovsko pitanje najvitalnije državno i nacionalno pitanje. Vlada je, po njegovom mišljenju, pod pritiskom da kosovsko pitanje internacionalizuje, što on vidi kao mešanje u unutrašnja državna pitanja. Kako Vlada ovom pritisku za internacionalizaciju samostalno ne može da odoli, Marjanović i Vlada u celini odlučuju da teret odluke prevale prvo na poslanike, koji bi odlukom Skupštine trebalo da raspišu referendum, a zatim i na građane. Predsednik Vlade signalizira ishod referenduma, odnosno ocenjuje da o najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju treba da odlučuje sam narod, a ne međunarodni posrednici:

„Poštovani narodni poslanici, danas Vlada Srbije i Narodna skupština treba da odluče da narodu predlože održavanje referenduma o najvitalnijem državnom i nacionalnom pitanju: Da li o Kosovu i Metohiji treba da odlučuje sam narod ili da u tome učestvuju i strani posrednici?

Stav koji ćemo o tome zauzeti imaće dalekosežnog značaja za sudbinu Srbije i Jugoslavije. Zbog toga moramo biti odgovorni i jasni u svom opredeljenju, nastojeći da na ovom sudbonosnom pitanju pokažemo puno jedinstvo i zrelost. Pitanje stranog posredovanja prisutnije je u današnje vreme, a povezano sa tim i sve veći pritisci na Srbiju i Jugoslaviju da se to prihvati. U tome su angažovani najmoćniji međunarodni faktori, koji nastoje da pretnjama i silom nametnu svoju volju, bez obzira na principe međunarodnih odnosa, bez obzira na posledice, ne samo za naš narod, za sve građane naše zemlje, već i za mir i stabilnost u regionu.

Kosovo i Metohija je unutrašnje pitanje Srbije i sva rešenja sa tim su u isključivoj nadležnosti Republike Srbije i njenih građana. Svaki pokušaj nametanja međunarodnih posrednika u rešavanju unutrašnjih pitanja jedne države protiv njene volje suprotan je načelu suverene jednakosti država, osnovnim principima povelje Ujedinjenih nacija, OEBS-a i međunarodnog prava uopšte. Ni jedna međunarodna organizacija, niti institucija nema prava, niti je ovlašćena da učestvuje u rešavanju tih pitanja, niti da predlaže, a pogotovu da nameće rešenja.

…Od tolikih u svetu postojećih unutrašnjih sporova u državama zasnovanim isključivo na nacionalnoj osnovi, određeni međunarodni činioci nastoje da izdvoje i internacionalizuju pitanja na Kosovu i Metohiji. Zašto se, na primer, ne bi internacionalizovalo kurdsko, irsko, korzikansko, ili baskijsko pitanje, nego baš kosmetsko. Očigledno je da se radi o dvostrukim standardima i politici sile. Cilj toga nisu ničija prava, pa ni prava pripadnika albanske manjine. Cilj nije rešavanje bilo čega, ciljevi su proizvodnja krize i nestabilnosti da bi se pokazala moć u upravljanju krizom, širilo vazalstvo i opravdalo prisustvo stranog faktora u regionu.“

U svom govoru predsednik Vlade izričito tvrdi da se na Kosovu i Metohiji ne odvija nikakav oružani sukob i da država sva pitanja rešava isključivo dijalogom i političkim sredstvima:

„Teza da je težina kosmetskog problema razlog za odstupanje od ovog bitnog međunarodnog načela nema osnova zato što su sva pitanja na Kosovu i Metohiji unutrašnjeg karaktera, zato što tamo nema sukoba, zato što država u potpunosti kontroliše situaciju i zato što ima aktivan i odgovoran odnos da se sva pitanja rešavaju političkim sredstvima i direktnim dijalogom, štiteći ustavni poredak i poštujući evropske standarde. Pitanje je kome to smeta, kao i zašto traži posredovanje i internacionalizaciju.“

Sa stavovima predsednika Vlade se slaže i šefica poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije Gorica Gajević. Ona smatra da se sila demonstrira samo nad Srbijom i da je ona, slobodarski nastrojena kao i uvek, dužna da se brani:

„…mi odlučno odbacujemo pokušaj mešanja u unutrašnje stvari naše zemlje. Kosovo i Metohija nije bilo koji deo Srbije. To je samo srce Srbije, temelj naše državnosti, nacionalnog identiteta i duhovnosti. Pod plaštom zaštite ljudskih, građanskih i manjinskih prava i sloboda, u stvari golom silom, pretnjom i diktatom, hoće da nam otrgnu ono što je naše trinaest vekova.

Poštovani poslanici, Srbija se mnogo puta u istoriji našla u prilici da brani slobodu, teritorije i državnost. Uvek kada je o tome odlučivao narod, mi smo opstajali i dalje se uspešno razvijali. Uvereni smo da će tako biti i na ovom referendumu. Srbija će svim pritiscima, ucenama, separatizmu, terorizmu, stranom mešanju u naše unutrašnje stvari i pokušajima razbijanja naše države reći ne, jer samo tako obezbeđuje slobodu, mir, suverenitet, integritet, dostojanstvo i sopstvenu budućnost.“

Istu retoriku o tzv. nacionalnom pitanju i nepostojanju oružanog sukoba na KiM koristi i šef opozicionog poslaničkog kluba SPO Milan Miković. On kosovsko pitanje posmatra kroz narodni ep, rodno mesto srpske države, crkvu i kulturu. SPO se od vladajuće koalicije razlikuje jedino po tome što ima nešto otvoreniji stav prema saradnji sa međunarodnim predstavnicima:

„Gospodine predsedniče, dame i gospodo, Srpski pokret obnove će učiniti sve da branimo i odbranimo Kosovo i Metohiju, staru Srbiju, rodno mesto srpske države, crkve, kulture i nacionalnog epa. Da branimo od albanskih ekstremista, koji traže da ova naša pokrajina postane nezavisna država ili da stekne status federalne članice u okviru SR Jugoslavije, što je drugo ime za otcepljenje od Srbije… Ne traži Srbija ni pedalj tuđe teritorije, nego brani isključivo svoju teritoriju, ne traži Srbija da bude etnički čista država Srba, nego se brani od zahteva da na njenoj teritoriji bude osnovana etnički čista albanska država, odnosno još jedna Albanija na Balkanu.

Nema tih stranih posmatrača, posrednika, predstavnika, svedoka ili izveštača koji mogu poreći ove činjenice, niti pomoći Rugovi da nepravo preobrne u pravo, laž u istinu ili provociranje rata u odbranu mira. Braneći sebe, Srbija brani mir na Balkanu, a brani i Dejtonski sporazum. Svojim opasnim političkim zahtevima, koji su izvorište i albanskog terorizma, albanski ekstremisti opasno ugrožavaju mir na Balkanu i Dejtonski sporazum. I zemlje članice Kontakt grupe i Evropska unija i Savet bezbednosti su za mir, Dejtonski sporazum i nepromenljivost granica u Evropi. Pošto su albanski ekstremisti protiv svega toga, mi ne smemo da bežimo od saradnje sa Kontakt grupom i Evropskom unijom u odbrani istih ciljeva i vrednosti.“

Disonantne tonove u vezi s događajima na Kosovu tokom ove sednice prvo čujemo od poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. On spominje konkretne događaje u Drenici koji upućuju na to da je u toku oružani sukob koji preti da preraste u rat, što Narodna skupština ignoriše. Čanak podseća i da Skupština mora definisati o kakvom problemu na Kosovu se zapravo raspravlja:

„Dame i gospodo, ovde mi razgovaramo, koliko sam razumeo, oko ovog referenduma. Oko toga je najmanje reči bilo. Do sada niste pitali narod ništa, a sada bi da ga pitate. Što ga niste pitali kada je trebalo deliti pare koje ste dobijali prodajući narodnu imovinu, nego ga pitate sada kada se spremate za još jedan rat koji ćete da izgubite. To u Vojvodini proći neće. To odmah da znate.

Drugo, ja sam sa ove skupštinske govornice predlagao da se napravi anketni odbor, da ispita događaje u Drenici. Niste hteli, rekli ste – nećete. Da li je tako bilo – tako je bilo. A sada vam Ujedinjene nacije prave anketni odbor, koji će to isto da uradi. Isto to će se desiti i na Kosovu. Pre svega, albanskim ekstremistima ne odgovara internacionalizacija Kosova, jer međunarodna zajednica ima čvrste stavove – da nema menjanja granica i da je Kosovo deo Srbije, koji mora dobiti visok stepen autonomije.

To što vi sada pokušavate ovde da uradite će dovesti celu ovu zemlju u situaciju da se kosovsko pitanje rešava ratom… Drugo, ovaj problem o kome treba da razgovaramo, kakav je to problem? Problema ima raznih – ima ekonomskih, ima ekoloških, ima političkih, ima najraznovrsnijih. O kojim se ovde problemima radi (obraća se poslaniku iz sale: ima i mentalnih, u pravu ste, da, Vi to najbolje znate).

…E, dakle, radi se o jednostavnoj stvari – ovaj referendum je prevara, koja služi tome da se ova zemlja uvede u rat, da se između zaslužene kazne režimu Slobodana Miloševića i međunarodne zajednice postavi ceo jedan narod.“

Dragan Veselinov, takođe poslanik iz Vojvodine, Vladi se obraća s porukom da građanima nije saopštila da li se na Kosovu zalaže za rat ili za mir. On smatra da je pregovaračka pozicija u pregovorima sa kosovskim Albancima potpuno nepoznata i da se Vlada ponaša kukavički:

„Dame i gospodo, nalazimo se, očigledno, pred jednim od istorijskih trenutaka po kojem će nas, ako budemo uspešno rešili teškoće koje su se nagomilale, sećati naši potomci. Mnogo godina je proteklo u kojima su se nagomilavali problemi i konflikti na Kosovu. Možda nije na nama iz Vojvodine, možda nije ni pristojno da prvi iznosimo rešenja koja bi se ticala kosovskog problema. Danas ni nema smisla to iznositi. Na dnevnom redu je referendum. No, ukoliko se može ponuditi život u toleranciji, ono što je kod nas između Srba, Mađara, Hrvata, Rusina, Slovaka, Rumuna, Bugara, Makedonaca, Crnogoraca i drugih, spremni smo, ako ništa drugo nemamo, da bar to ponudimo onima koji žive na Kosovu.

…Ovaj referendum, sam po sebi, neće nešto rešiti. To vi dobro znate. Nema posebnog razloga da svoj narod pitamo da li je za to da bude suveren u svojoj državi i da odbije međunarodne pritiske koji vode rešenjima koja nisu i naša volja. Sa tog stanovišta, mi podržavamo pravo svih naših građana, jer je to ustavno pravo, da u svojoj kući budemo svoji gospodari… Ono što mi želimo da naglasimo jeste da nam je poznat odgovor našeg naroda na referendumsko pitanje. Ono što nama nije poznato, to je šta je stav naše Vlade oko kosovskog pitanja. Mi možemo raspisati referendum. Odgovor će biti ne. To nam je jasno. Ali, ne znamo šta naša Vlada hoće na Kosovu. Naš narod hoće mir, hoće ekonomski razvoj, naš narod ne odbija ekonomsku, političku, kulturnu, sportsku i drugu saradnju sa inostranstvom. Ali, želi da zna koja je politička platforma naše Vlade u pregovorima sa kosovskim Albancima.

…Neka naš narod izađe na referendum. Onaj ko izađe i kaže stranim silama ne, jeste patriota. I onaj ko ne izađe, jer smatra da je dovoljno junačan i da ga ne treba potcenjivati ovakvim pitanjima, i on je patriota. I jedni i drugi su patriote. Jedini nepatriota u našoj Srbiji je naša kukavička vlada. Ja je pozivam da izađe za ovu govornicu i da kaže šta ona hoće na Kosovu, ne narod.“

Džemail Suljević, poslanik iz Sandžaka, održaće govor koji će, uprkos dobacivanjima u sali i neslaganju poslanika vladajuće većine, ostati najozbiljnije upozorenje srpskim vlastima o predstojećim dešavanjima na Kosovu. Suljević će, krajnje umereno, ukazati da svet ne mrzi Srbe. Takođe, da je ishod referenduma poznat i da zapravo treba raspravljati o tome da Vlada o kosovskom pitanju svesno govori iz pozicije koja nije utemeljena u realnosti, već u srednjem veku:

„Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, kao član ovog Parlamenta zaista bih želeo da dam svoj doprinos onoliko koliko me moje intelektualne, političke i druge mogućnosti služe.

No, zaista, ono što me zabrinjava, sudeći na osnovu popriličnog broja diskutanata, čini mi se da se ne poseduje smisao za političku realnost po pitanju ukupne situacije u kojoj se nalazimo. To može biti veoma problematično, posebno ako neko svesno ne želi da bude politički realan. Takva politika je pogubna i predstavlja obmanu sopstvenog naroda i građana naravno.

A neko ko nije svestan da nije politički realan, onda on živi u zabludi. Ja vas molim, moramo dobro, kad istupamo za ovom govornicom, razmisliti o onome o čemu govorimo – je li to realno ili je nerealno. Jer, iznositi neke stavove i gledanja na sadašnjost, na 21. vijek i formirati stav i političku filozofiju iz srednjeg vijeka, na bazi mitološke i epske poezije, zaista to će odvesti i ovu državu i njene narode u propast, jer onda neće nam pomoći što ćemo kukati svi zajedno da nas svijet ne razumije, da svijet mrzi Srbe, da svijet želi da razbije Jugoslaviju i Srbiju itd.

Ja sam sasvim sigurno ubeđen u sledeće: da svijet ne mrzi Srbe, da međunarodna zajednica želi dobronamerno da se uključi u riješavanje političke krize u sadašnjoj Jugoslaviji.

I ovaj referendum, lično nemam ništa protiv referenduma, referendum je jedno demokratsko sredstvo da se proveri volja građana, da se proveri volja naroda, ali u ovoj situaciji on je sasvim nepotreban, on je sasvim bespredmetan. Jer, dovoditi u situaciju i izazivati sudbinu jednog naroda i građana i ove države i proveravati njegovu hrabrost sasvim je nepotrebno, jer i ovaj parlament i predsednik Jugoslavije i predsednik Srbije znaju mnogo dobro, i Vlada, da će najveći broj građana ove države reći „ne“. (Jedan glas iz sale: U čemu je onda problem?).“

Suljević na dobacivanja nastavlja navođenjem podataka o, kako on kaže, policijskom teroru u Sandžaku, koji je dokumentovan izveštajima domaćih i međunarodnih institucija:

„Mi moramo biti realni, politički realni i moramo prihvatiti evropske i svetske standarde. Mi često slušamo, i za ovom govornicom danas smo čuli, da predstavnici nesrpskih naroda uživaju sva prava po najvećim evropskim i svetskim standardima. Čak je postavljeno pitanje: Šta fali Bošnjacima u Sandžaku?

Postavljam pitanje: Šta nam ne fali? (Žagor i negodovanje u sali.) U Sandžaku policija vrši teror već osam godina. (Negodovanje u sali.) Vojska je vršila teror 1992. i 1993. godine. Za to postoje argumenti. Ti argumenti nisu samo moji ili predstavnika institucija bošnjačkog naroda Sandžaka i Jugoslavije. Ti argumenti su argumenti mnogih nevladinih institucija, kojih ima i ovde u Beogradu, u Jugoslaviji, u Srbiji, itd. kao i izveštaji međunarodnih institucija.

Neki predstavnici međunarodnih institucija su obilazili Sandžak i druga područja Jugoslavije i Srbije i u to su se uverili. Ako smatrate da nije tako, da ne vlada teror i dan danas u Sandžaku nad bošnjačkim stanovništvom, dozvolite da formiramo komisiju pa da se u to uverite. Ako to ne bude istina, onda ja prihvatam da mi se sudi, molim vas. Uostalom, zato imaju i argumenti.“

Sa potrebom da srpske vlasti uvide političku realnost i da se na pitanje položaja Albanaca u Srbiji ne može referisati isključivo kroz optužbe za separatizam, slaže se i Šemsudin Kučević, predstavnik liste za Sandžak – Sulejman Ugljanin. On će ukazati da je politika obmane neodrživa i da je budućnost srpskog i albanskog naroda u evropskom ujedinjenju:

„…Budućnost Evrope je svakako u ujedinjenim evropskim državama, poput SAD. Naša je želja da SR Jugoslavija postane članica zajednice evropskih država i članica UN. U tom smislu treba insistirati na međunarodnom posredovanju, u cilju rešavanja svih nerešenih pitanja u SR Jugoslaviji, u skladu sa evropskim i svetskim principima, kako bi iskoristili njihovu pomoć u stvaranju demokratskih institucija i time stvorili preduslove za pristup zajednici evropskih država i široj međunarodnoj zajednici. Sve to u cilju dobijanja međunarodne podrške u vidu kredita i drugih povoljnosti za oporavak privrede, kako bismo izašli iz bede i siromaštva i kako bi mogli sa pasošima, koje imamo, bez ikakvih viza putovati u druge zemlje, trgovati, zapošljavati se i slobodno živeti od svog rada i svojih sposobnosti. Narod hoće da slobodno živi, radi i zarađuje.

…U proteklih sedam godina teror vladajućeg režima nad Bošnjacima u Sandžaku i drugim delovima SRJ povremeno je uzimao razmere genocida. Posledice takvog terora nad Bošnjacima su veliki broj ubijenih, otetih, nestalih, izbeglih, raseljenih lica, spaljenih i na drugi način uništenih stambenih i poslovnih objekata (negodovanje). O tome još uvek ništa nije rešeno, a bili smo dužni da to uradimo. Moraju se rešiti ova i druga nerešena pitanja, za koja je odgovorna država, a ne raspisivanjem referenduma skretati pažnju sa gorućih problema u ime narodne demokratije i time prebacivati svu odgovornost za bedu i siromaštvo na i onako osiromašeni narod.

Pazite, ovde ima jedna vrlo važna stvar – možemo jedne ljude i neko vreme da obmanjujemo, ali nećemo moći nikad sve vreme i sve ljude.“

Na insinuacije o oružanom sukobu na Kosovu, kao i policijskom teroru na jugu Srbije predstavnici Vlade odgovarali su isključivo negiranjem, uz lične napade, diskreditaciju usmerenu na odsustvo masovne podrške opozicionim narodnim poslanicima i njihovo navodno nacionalno izdajstvo. Poslanici SPS-a, potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj i ministar u Vladi Aleksandar Vučić su se naročito isticali po načinu na koji su odgovarali retkim opozicionim glasovima. U njihovim rečima pronalazimo podsmeh za nesrpski identitet poslanika, tvrdnju da su neki poslanici u Skupštinu došli greškom, kao i da Albanci na Kosovu žive daleko bolje od Srba:

(Vojislav Šešelj, SRS, poslaniku Suljeviću)

„Hajde sada da dokazujemo da ste vi iz Novog Pazara Bošnjaci, a Bosne ni videli niste. Ja ću vam dokazati koji su od vas Rovčani, koji su Bjelopavlići, koji su Vasojevići, koji su iz kog plemena i kada primili islam. Bilo ih je koji su u prošlom veku, krajem prošlog veka primili islam. Pa, da se vidi to i da se jednom demistifikuje. Opet napominjem, ne sporimo vam puna verska prava, čak i nacionalna. Smatrajte se čime god hoćete. Sada će vam neko lansirati da ste Japanci i vi ćete reći da ste Japanci. Neko će dokazivati da ste došli sa Marsa i vi ćete reći Marsovci. Vata nas vrtoglavica od tih vaših stalnih promena. Nemamo više ni šuma da vam štampamo knjige u kojima ćete dokazivati šta ste. “

(Vojislav Šešelj, SRS, poslaniku Čanku)

„…Nemojte da nastupate u ime Vojvodine. Kada budete imali malo više poslaničkih mandata i malo više glasova u Vojvodini, onda možete da kažete da predstavljate nekog ozbiljnog u Vojvodini. Koga vi predstavljate? Onoga ko je greškom zaokružio naziv vaše koalicije. Vi ste samo na zabunu mogli da osvojite nešto glasova na ovim izborima, nikako drugačije.“

(Zoran Anđelković, SPS, poslaniku Čanku)

„Žito je oduvek imalo svoj kukolj, svaki narod je imao svog Brankovića. I mi imamo svog Brankovića.“

(Aleksandar Vučić, SRS, opozicionim poslanicima)

„…Pa se postavlja pitanje, šta to nedostaje Albancima na Kosovu i Metohiji, šta to nedostaje pripadnicima možda i nekih drugih nacionalnih manjina, ili veroispovesti u našoj zemlji? Ne, nedostaje im ništa. Da li loše žive Albanci na Kosovu i Metohiji? Ne. Žive mnogo bolje nego Srbi. Imaju daleko veću ekonomsku moć, jer dobar deo njih ne poštuje zakone ove zemlje, dobar deo njih ne plaća porez našoj Srbiji, a Srbi to plaćaju… Mnogi su iz sveta govorili da srpska policija, pa čak u poslednje vreme i neka srpska paravojska, izmislili su naravno, maltretira Albance na Kosovu i Metohiji, oni su „jadni i ugroženi“.“

***

Rasprava poslanika tokom ove sednice trajala je 19 sati. Predstavnici opozicije su koristili tek neznatni deo vremena – ostatak je bio u rukama Vlade i poslanika vladajuće koalicije.

Rasprava je okončana raspisivanjem republičkog referenduma za 23. april 1998. godine radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Od 199 prisutnih narodnih poslanika, Za je glasalo 193, protiv su bila 4, uzdržan je bio jedan poslanik, dok jedan nije glasao. Na referendum je izašlo 73,05 odsto upisanih birača, a „NE“ je zaokružilo 94,73 odsto njih. Uprkos rezultatima referenduma, koji je predsednik Vlade tokom rasprave nazvao plebiscitom, Slobodan Milošević, koji je i inicirao njegovo raspisivanje, samostalno je dogovorio dolazak misije OEBS-a u Jugoslaviju.

Nezavisno od referendumskog ishoda, Skupštinska rasprava tokom proleća 1998. godine uspostavila je ton koji će Socijalistička partija Srbije, a još više Srpska radikalna stranka, zadržati u diskusijama o srpskoj odgovornosti za oružane sukobe i ratne zločine i u narednim godinama.

Javno pominjanje protivpravnog delovanja srpskih institucija vladajuća većina će i u narednom periodu aktivno negirati, uz dokazivanje žrtvene pozicije Srbije i uvredama na račun svakoga ko tvrdi drugačije.

Ukazivanje na kršenje prava građana ili nezakonito postupanje izjednačavaće se sa narušavanjem vitalnih nacionalnih interesa i destabilizacijom zemlje. Poslanici malih koalicija biće optuženi da imaju nedovoljno glasova da dokažu svoje stavove. Glavno oružje u odgovoru na izlaganja poslanika nacionalnih manjina ležaće u podsmehu njihovoj zabrinutosti, manjinskoj poziciji, kao i negaciji njihovog verskog i nacionalnog identiteta.

Peščanik.net, 05.01.2022.

Srodni linkovi:

VIDEO – U krugu negacije

Sofija Mandić – Skretničari istine

Sofija Mandić – Dve deklaracije

1. Poslednja istraživanja Demostata iz 2017. i 2020. godine.
2. Izbori za narodne poslanike Republike Srbije 1997, konačni rezultati.
3. „Kosovska hronologija 1974-2017“, str. 12, u Vodič za unutrašnji dijalog, Inicijativa mladih za ljudska prava, 2017.