Ovo je skraćena verzija poglavlja o raspravi o Deklaraciji o Srebrenici u Skupštini Srbije, iz knjige Sofije Mandić „U krugu negacije. Godine parlamentarnog (ne)suočavanja s lošom prošlošću – slučaj Srbija“. Knjigu objavljuju Fabrika knjiga i forumZFD.
U 2010. Narodna skupština je usvojila dve deklaracije o ratnim zločinima. Prvom deklaracijom od 30. marta, poslanici su osudili zločin u Srebrenici.1 Druga deklaracija, o osudi zločina učinjenih nad Srbima i građanima Srbije, usvojena je u oktobru iste godine. Druga deklaracija bila je idejna i politička protivteža prvoj. Deo poslanika koji je glasao za Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, pre svega poslanika Socijalističke partije Srbije, to je učinio pod uslovom i garancijama da će ubrzo potom biti usvojena deklaracija o osudi zločina učinjenih nad Srbima.
Takvo uslovljavanje je naročito neobično ako imamo na umu da se u poslednjoj tački Deklaracije o Srebrenici navodi da Narodna skupština izražava očekivanje da će najviši organi drugih država na teritoriji bivše Jugoslavije svojim deklaracijama osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda, kao i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava. Odnosno, Deklaracija o Srebrenici već je sadržala tačku koja se odnosila na predmet uslovljavanja socijalista – osudu zločina nad Srbima.
U skupštinskoj raspravi se pojavljuju dva moguća neposredna povoda za usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Deo poslanika smatrao je da se radi o reakciji na Rezoluciju Evropskog parlamenta o Srebrenici usvojenoj u januaru 2009. godine. Drugi su smatrali da se radi o uvertiri za hapšenje Ratka Mladića, čije se ime izričito pominje u drugoj tački Deklaracije. U toj tački se navodi da Narodna skupština Republike Srbije pruža punu podršku radu državnih organa zaduženih za procesuiranje ratnih zločina i za uspešno okončanje saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, a naročito važnim vidi otkrivanje i hapšenje Ratka Mladića da bi mu se sudilo pred tim sudom.
Predlog Deklaracije o Srebrenici podnelo je 114 poslanika vladajuće većine – poslaničkih grupa Za evropsku Srbiju, G17 plus, Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i poslanika Socijalističke partije Srbije (SPS). U Deklaraciji se u centralnom delu (tačka 1) navodi da Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koje su dovele do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči tragedija.
Taj deo Deklaracije će izazvati najviše polemika između poslanika. Skupštinska rasprava o Deklaraciji trajala je punih četrnaest sati, iako je Predlog Deklaracije sadržao samo preambulu i četiri tačke. Deklaracija je usvojena glasovima apsolutne većine (127 poslanika je bilo za, protiv 21, nije glasao jedan poslanik), ali su uprkos većinskoj podršci diskusiju obeležila temeljna neslaganja političkih opcija predstavljenih u Skupštini. Ovde će ti stavovi tako biti i predstavljeni – podeljeni prema političkim strankama i koalicijama u Skupštini u vreme usvajanja Deklaracije.
Odnos prema Deklaraciji: jasna politička podela
Rasprava o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici će prvi put do kraja ogoliti stavove svih političkih opcija o suočavanju sa zločinima učinjenim u ime Srba. Pokazaće se da je pominjanje Srebrenice dovoljno da ranija negacija zločina, pažljivo formulisana da ne bude sasvim izričita, bude razotkrivena i prikazana u pravom svetlu. Oni koji su se tokom prethodnih skupštinskih rasprava načelno zalagali za odgovornost za učinjene zločine, tokom rasprave o Deklaraciji su se podelili u dva tabora. Prvi čini deo poslanika vlasti, koji su uprkos načelnim stavovima pokazali sklonost ka „finoj negaciji“ zločina. Drugi tabor su činili poslanici vlasti i delom opozicije – oni koji su bili istinski podržavaoci suočavanja s lošom prošlošću. Potonji su u raspravi o Deklaraciji bili još glasniji nego inače, sa još ubedljivijim argumentima o potrebi da Srbija napravi otklon od politike koja je stvorila uslove da se učine zločini.
Iako su i ranije bile vidljive razlike u stavovima poslanika prema suočavanju s prošlošću, u raspravi o Srebrenici će se još jasnije ocrtati krupne i one manje uočljive razlike u mišljenjima, pa tako i razlika među strankama koje su o tom pitanju zauzimale slična stanovišta.
Jedini izuzetak od ovog pravila je pozicija Sprske napredne stranke, koja se, kao još uvek relativno nova na političkoj sceni, odlučila da iznese međusobno suprotstavljene i nedovoljno jasne poruke o Deklaraciji.
Demokratska stranka Srbije (DSS) i Nova Srbija (NS):
kajanje za ono što nismo uradili i iskopavanje ratnih sekira
Pre nego što je sednica o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici počela, grupa od 30 narodnih poslanika Poslaničke grupe DSS – Vojislav Koštunica i Nova Srbija predložila je da se dnevni red proširi tačkom: Predlog deklaracije o osudi ratnog zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Poslanik DSS-a Miloš Aligrudić predlog svoje stranke obrazložio je osvrćući se na Predlog Deklaracije čije je usvajanje već bilo najavljeno. On je tvrdio da će usvajanjem takve deklaracije država i narod biti bačeni u kaljugu, tok istorije promenjen, Srbi postati večiti zločinci, a da će buduća pokolenja biti primorana da se kaju za nešto što nisu uradila.
Aligrudić kaže da je srpska javnost pokazala da se protivi zločinačkoj politici onda kada je glasala za svrgavanje Slobodana Miloševića, odnosno za pobedu Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima 2000. Pokušaje da se srebrenički zločin osudi posebno, odvojeno od drugih zločina učinjenih na prostoru bivše Jugoslavije, poslanik vidi kao moralno izjednačavanje države s nacističkom Nemačkom i stvaranje percepcije da je Srbija genocidna država.
Poslanici DSS-a će tokom rasprave o Deklaraciji o Srebenici nastaviti da tvrde da žrtve građanskog rata ne treba deliti i da je zločine potrebno osuditi zajedničkom deklaracijom. Potrebu za jednom deklaracijom pravdaće naročito time što je srpski narod najviše stradao po raspadu Jugoslavije i jer je izdvajanje zločina u Srebrenici protivno interesima Srbije, srpskog naroda i Republike Srpske. Poslanike DSS brine to što će usvajanjem Deklaracije Srbija, umesto pojedinaca, nositi žig da nije sprečila zločin u Srebrenici i da će ta odgovornost nepravedno pasti na buduće generacije.
U ime poslaničke grupe Nova Srbija pretežno je istupao poslanik Velimir Ilić. On je, slično poslanicima iz DSS-a, zagovarao usvajanje objedinjene deklaracije, koja bi na prostoru bivše Jugoslavije otvorila put do pomirenja i stabilnosti. Ilić je smatrao da usvajanjem posebne Deklaracije vladajuća većina demonstrira siledžijstvo, te da podstiče ponovno iskopavanje ratnih sekira. Smatra da na prošlost treba da bude stavljena tačka i da je potrebno okrenuti se budućnosti i razvoju ekonomije.
Srpska radikalna stranka (SRS):
osporavanje činjenica i srpska kolektivna krivica
Srpska radikalna stranka je tokom rasprave o Deklaraciji o Srebrenici znatan trud uložila da suštinu rasprave odloži ukazivanjem na povredu Poslovnika o radu Narodne skupštine. U tim svojim istupima, radikali će vladajućoj većini poručiti da ih nijedan dokument vezano za Srebrenicu nimalo ne interesuje, jer se radi o farsi koja se odigrava pod pritiskom zapada, kako bi se osudio srpski narod za nešto što nije učinio. Prema tvrdnjama radikala, događaje na terenu su organizovale strane obaveštajne službe. Upravo na temelju te tvrdnje, radikali će u govorima osporavati prethodno sudski utvrđene činjenice o zločinu u Srebrenici.
Srpska radikalna stranka će u raspravi, uz negiranje konkretnih činjenica, pokazati naročiti stepen brutalnosti u opravdavanju zločina. Poslanik SRS-a Aleksandar Martinović će izjaviti da je cilj Deklaracije da se krivica za rat u potpunosti svali na Srbe i srpsku državu, odnosno da krivica postane kolektivna. Ipak, ostaće posebno upamćen po izjavi da je „relativno ko je dete“, odnosno da ubijena deca u Srebrenici ne mogu da se nazovu decom, ukoliko su bila sposobna da nose pušku:
„Gospođo Kolundžija, relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam 34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete.
Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje. Nije, i to odgovorno tvrdim. Vojska Republike Srpske i Ratko Mladić obezbedili su da se muslimanske žene, deca, starci, ranjeni i bolesni autobusima prevezu do Žepe i Tuzle. Da je neko imao nameru da te ljude uništi, da ta etnička, verska grupa više ne postoji, zar mislite da bi im obezbeđivao autobuse?
… [govori o Haškom tribunalu] To nije sud pravde, to je svetska buvlja pijaca koja služi tome da se teret i krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa samo jednog naroda, na leđa srpskog naroda i da niko više ne bude odgovoran za zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, ni Alija Izetbegović, ni Franjo Tuđman, ni Milan Kučan, ni SAD, ni Evropska zajednica ni NATO. Ko je kriv? Krivi su Srbi.
Kako to dokazujemo? Pa, pogledajte strukturu optuženih u Haškom tribunalu. Ima li ijednog Srbina koji je obavljao bilo kakvu značajniju političku, vojnu ili policijsku funkciju, a da nije optužen, osuđen ili ubijen u Haškom tribunalu? Nađite mi takvu istu strukturu na strani Hrvata, muslimana ili Albanaca. Ta paralela ne može da se uspostavi.
Niste u pravu vi koji kažete da Haški tribunal sudi pojedincima. Ako se sudi nekome ko je bio predsednik države, ako se sudi nekome ko je bio načelnik generalštaba, ako se sudi nekome ko je bio ministar, sudi se državi i sudi se narodu. Kome se sudi na strani muslimana? Onima koji su čuvali zatvore, običnim vojnicima.“
Martinović je u svojim brojnim izlaganjima u ime radikala bio zadužen za prozivanje nekadašnjih partijskih kolega iz Srpske napredne stranke, koji su „do pre dve godine smatrali da je Mladić srpski heroj“, a Narodna skupština njegova „sigurna kuća“, a koji danas, po njegovom mišljenju, nedovoljno borbeno brane Mladićev lik i delo.
Poslanica SRS-a Vjerica Radeta biće posebno zadužena da pokaže da su svi zaključci o zločinu u Srebrenici zasnovani na izmišljenim činjenicama i lažnim dokazima. Ovo opovrgavanje činjenica Radeta će, paradoksalno, nazvati „jezikom činjenica“. Za navodno izmišljanje podataka će optužiti neprijatelje srpskog naroda i muslimansku propagandu.
Srpska napredna stranka (SNS):
od saučešća do inkvizicije
Srpska napredna stranka je u raspravi o Deklaraciji bila uzdržanija od SRS-a. Za reč se uglavnom javljao Tomislav Nikolić, ne i drugi poslanici naprednjaka. Nikolić će sažeti argumentaciju svoje nekadašnje stranke, ali i DSS-a i NS-a. Složiće se da je svaki zločin neprihvatljiv, izraziti saučešće svim žrtvama stradalim na prostoru bivše Jugoslavije, ali i potvrditi da pominjanje zločina u Srebrenici može voditi novim sukobima i obeležavanju srpskog naroda kao jedinog i kolektivnog krivca. U Nikolićevim govorima, uz preuzimanje dela retorike svih drugih stranaka, preovlađivaće duple i kontradiktorne poruke.
Nikolić u jednoj od svojih izjava, pored toga što izražava saučešće žrtvama, priznaje da je tadašnja vlast mogla da uradi „da se posledice ove tragedije izbegnu ili znatno umanje“. Međutim, Nikolić i ovde, iako pokušava da se udalji od radikalske retorike ostaje nedorečen – koje posledice je trebalo izbeći ili umanjiti? Takođe, Nikolić ratni zločin često naziva tragedijom. Upotreba ove reči asocira na sudbonosni tragični lanac događaja koji se nije mogao prekinuti ili izbeći. Nikolić još tvrdi i da je Deklaracija posledica ultimatuma Evropske unije.
Iako je u određenim delovima izlaganja prihvatao sudski utvrđene činjenice, Nikolić će na drugim mestima rad međunarodnih sudova proglašavati oborivim u budućnosti i porediti ih sa odlukama inkvizicije. Slične dvostruke poruke Nikolić je upućivao i na temu univerzalnosti zločina. Ostalo je nejasno da li su prema njegovom mišljenju svi zločini isti ili su oni učinjeni prema Srbima ipak važniji i teži. U Nikolićevim izlaganjima možemo da vidimo obe tvrdnje istovremeno:
„Mi smo danas ovde sa svih strana napadani što smo pravoslavni, što naši sveštenici nisu osudili zločin. Ne kažnjavaju sveštenici, ne osuđuju sveštenici. Mi smo ovde saznali da to moramo zbog neke presude Međunarodnog suda pravde, a kroz svetsku istoriju se provlači mnogo presuda koje je kasnije razvoj čovečanstva oborio.
Zar mi ne rehabilitujemo sada ljude koje su komunisti proglasili ratnim zločincima? Šta ćemo sa žrtvama inkvizicije? Da li su to bili nevini ljudi, oni koji su spaljeni? Da li postoji nešto univerzalno za sva vremena? Gde nas ovo odvodi, u iščekivanje da nam predložite i drugu deklaraciju po kojoj ćete valjda da ustanovite da smo i mi Srbi pretrpeli nekakva stradanja?
Što razdvajate narode? Što prvo da govorimo o tome šta se desilo u Srebrenici, a potom ćete da nas pitate – hajde da se dogovorimo koje srpsko stratište da navedemo? Što navodimo stratišta uopšte? Zar nije zločin sam po sebi težak? Zar nisu tamo plakale muslimanske majke? Zar nisu ovamo srpske, zar nisu tamo hrvatske?“
Socijalistička partija Srbije (SPS):
prava mera zločina
Predstavnici SPS-a su u svojim raspravama, za razliku od govora u prethodnim sazivima i sednicama, priznali da se zločin u Srebrenici dogodio. Pojedini poslanici će čak naglasiti da u Skupštini prvi put postoji većina koja neće negirati zločin. Međutim, deluje da je konstatacija o priznavanju zločina i odsustvu negacije u uskoj vezi s obećanjem najveće stranke vladajuće koalicije (DS) o usvajanju druge deklaracije, kojom će Skupština osuditi zločine nad Srbima. Usvajanje druge deklaracije već je dogovoreno pre sednice o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici. Poslanici SPS-a o tome otvoreno govore.
Da postoji uzročno-posledična veza u podrškama dvema deklaracijama vidimo u gotovo svim govorima poslanika SPS-a. Poslanik Branko Ružić, koji je na sednici najčešće istupao u ime svoje stranke, sadržaj Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici nazvaće „pravom merom u odnosu na sve sentimente onih koji bi se možda našli uvređeni“. Ružić će hvaliti Deklaraciju tako što će pozdraviti njenu ujednačenost i umerenost, tvrdeći, kao i predstavnici DSS-a, da je o zločinima potrebno postići politički konsenzus.
Ružić će za ratni zločin u Srebrenici, slično kao i Nikolić, koristiti neodređeni termin („desio se“), pa se, kada ga slušamo, ne može jasno zaključiti kako se zločin desio i ko je za njega odgovoran. Ako i govori o odgovornosti, Ružić će govoriti o podeljenoj odgovornosti za ratne zločine svih naroda na prostoru bivše Jugoslavije. U politici prave mere prema zločinu SPS će se držati tzv. univerzalnosti zločina i univerzalnosti ljudskih prava, odnosno teze da su svi zločini i sve žrtve za njega isti.
Za evropsku Srbiju (ZES):
odgovorni su pojedinci, ne država
Poslanički klub Za evropsku Srbiju je bio među najbrojnijim predlagačima Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Nada Kolundžija, predsednica ove poslaničke grupe iz redova Demokratske stranke bila je predstavnik predlagača u Narodnoj skupštini. Samim tim, ona je otvorila raspravu o Deklaraciji, navela razloge za njeno usvajanje, ali i najčešće odgovarala na opozicione napade koji su obično dolazili iz redova SRS-a i DSS-a.
Kolundžija je predvodila „glavnu struju“ poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Okosnica njihove argumentacije bila je tvrdnja da Deklaracija treba da bude usvojena da bi se tim činom Srbija oslobodila kolektivne odgovornosti za zločin učinjen u Srebrenici. Kolundžija će mnogo puta navesti da je je krivica individualna i da se odgovornost za zločine ne može pripisati celom srpskom narodu.
Takav stav je neobičan jer se u tački 1 Deklaracije navodi da Narodna skupština najoštrije osuđuje sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija. Odnosno, Deklaracija osim individualne krivične odgovornosti (istaknute u tačkama 2 i 3) jasno prepoznaje političku, pa čak i društvenu odgovornost za učinjene zločine.
U prvom obraćanju poslanicima Kolundžija će istaći potrebu da Srbija zatvori tragično poglavlje nedavne prošlosti i otvori vrata budućnosti. Kolundžija pominje „postavljanje brane svakoj ideji i politici koja za ostvarenje ciljeva atakuje na ljudski život“, ali ovu branu vidi u budućnosti, ne pita zašto je nije bilo u prošlosti. Ona tvrdi da poslanici preuzimaju odgovornost kako bi sa budućih generacija bilo skinuto teško breme koje su nam ostavili pojedinci.
Kolundžija čak skreće i u suptilnu relativizaciju zločina, ali i teksta Deklaracije, kada kaže da je „osobina srpskog naroda da saoseća sa patnjom drugoga“ i da se „žrtvuje i pomogne drugima u nevolji“. Kolundžija na taj način, u ime predlagača, pokazuje da ne prepoznaje stvarne razloge zbog kojih je Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici potrebno usvojiti. Ona ne prepoznaje da za srpsko društvo, koje je stvorilo uslove za izvršenje zločina, stvar nije u tome može li ili ne može da saoseća: ono treba da prihvati obavezu, to jest da na sebe preuzme odgovornost za učinjene zločine.
Kolundžija insistira na odsustvu kolektivne krivice. Ali se ipak poziva na slavnu i pravdoljubivu srpsku prošlost čime kao da hoće da kaže da čast i dostojanstvo srpskog naroda mogu biti kolektivni, dok odgovornost za zločin ne može. Predstavnica predlagača, kao i predstavnici antihaške koalicije naglašava potrebu „balansiranja“ odgovornosti, odnosno istovremene osude zločina u Srebrenici i zločina koji su učinjeni nad Srbima.
Svoje izlaganje Kolundžija završava na prvi pogled dirljivom slikom, iza koje se pak krije suptilna relativizacija: oprostićemo, kaže ona, ono što su nama radili, ali ne treba da oprostimo onima koji su zločine činili krijući se iza našeg nacionalnog imena.
U nastavku rasprave odvijao se – na trenutke je izgledao dogovoreni – verbalni ples između poslanika SRS-a i poslanice Kolundžije kao predstavnice predlagača. Dok su prvi tvrdili da se Deklaracijom priznaje kolektivna odgovornost srpskog naroda, predstavnica ZES-a je davala sve od sebe da objasni da to nije tako i da takvim optužbama SRS negira individualnu krivičnu odgovornost okrivljenih za ratne zločine prebacujući je na ceo narod.
Za evropsku Srbiju (ZES):
oni koji hoće da zaborave, spremni su da ponove
Među poslanicima predlagača, odnosno među poslanicima grupe Za evropsku Srbiju postojala je i jedna „sporedna struja“. Ona je očigledno bila slabija, ali je u skupštinskoj raspravi bila daleko ubedljivija od one koju je predvodila poslanica Kolundžija. Poslanik DS-a Dragoljub Mićunović, predsednik LSV-a Nenad Čanak i predstavnici G17+ čitali su Deklaraciju nešto drugačije od svojih kolega iz poslaničkog kluba.
Dragoljub Mićunović obratiće se građanima upotrebivši jednu retoričku sliku: mnogi ljudi tokom života imaju određene vrednosti koje stvaraju koru kroz koju teško prolaze argumenti. Poslanik DS-a će prvi iz vladajuće koalicije pomenuti mitološki nacionalizam, varvarstvo i nacionalnu paranoju kao uzrok zločina u Srebrenici. Kao kontratežu ovim pojmovima, Mićunović će ponuditi ideju o bratstvu sa ljudima Srebrenice, sa kojima nismo u takvom odnosu samo zbog toga što smo svi ljudi, već i zato što delimo zajedničko poreklo i jezik. Umesto da to bratstvo prepoznamo, Mićunović kaže da su se predstavnici srpskog naroda prema Srebreničanima ponašali „kao prema zečevima“, hvatajući ih po planinama.
Mićunović govori o tipičnim taktikama nacionalizma koji je stajao iza činjenja zločina, dok „glavna struja“ ZES-a o nacionalizmu ćuti. Jedna od taktika nacionalizma, kaže poslanik, jeste negacija zločina, uz optužbe da je zločin namešten, izmišljen i falsifikovan. Kada se pojave dokazi o zločinu, najčešće tela preminulih, nacionalizam se brani umanjivanjem broja ubijenih ili tezom „ubijali su i oni nas“. Mićunović ovu tezu smatra najopasnijom jer ona u potpunosti normalizuje zločin:
„Postoji jedna strategija ili taktika svakog nacionalizma, ne samo našeg, srpskog, nego svakog. Počinje tako što će reći ne, to nije istina. To, zločin, to nam je neprijatelj izmislio, to je potpuni falsifikat, toga nije bilo. Ali, kada se pojave posle neki dokazi i neki leševi, onda se kaže – dobro, ali nije bilo toliko, bilo je deset puta manje. Pa kada opet pritisnu događaji itd., argumenti, onda se kaže dobro, jeste, mi smo ubijali, ali su ubijali i nas. To je najopasnija tačka. Znači, zločin je nešto potpuno normalno, niko se toga ne stidi, to je jedna uobičajena stvar, zašto bi od toga pravili problem.“
Mićunović prepoznaje i da je upotreba reči genocid u Skupštini problematična pre svega sa stanovišta simbola – jer niko na svetu ne želi da bude označen kao učinilac genocida. Poslanik ipak smatra da se tih simbola ne treba plašiti i da se jedino treba plašiti ponavljanja zločina. Mićunović prvi put, iako je bio među starijim poslanicima, pominje nove generacije u drugačijem kontekstu od njegovih prethodnika. On smatra da će nove generacije biti opterećene, ali ne osudom srpskih zločina u Srebrenici već mlakom reakcijom sopstvenog naroda na taj zločin. Mićunović smatra da će nove generacije na to pitanje gledati na drugačiji i humaniji način.
Mićunović će se odlučno suprotstaviti napadima iz redova antihaške koalicije koja je, kao što smo videli, negirala već utvrđene činjenice i to baš na način i redosledom kojim je Mićunović kategorisao taktike negacije zločina. Ta koalicija, a naročito SRS, ubijanje objašnjava kao posledicu međusobnih obračuna naoružanih grupa. Poslanik DS-a će podsetiti na natpis iz koncentrancionog logora Dahau – oni koji su zaboravili zločin, spremni su da ga ponove:
„Dakle, ja sam u prvom izlaganju čuo da Mladić ne bi ni mrava zgazio i kada sve saberemo, on apsolutno nije kriv, a sada čujem i detalje kako je došlo do toga – muslimani su se međusobno poubijali, nešto su ih, je li, bombardovali njihovi saveznici, i tako je došlo do toga, nešto se poubijalo, pa nisu uspeli da se probiju od tih snaga.
Ne treba nam takva priča. Pobijeno je te sirotinje, uboge, vezane od strane tih heroja. To ostaje sramota i to se ništa ne vezuje ni za srpski narod, ni za srpsku državu, nego je činjenica da su to ljudi koji su imali i žene i decu, to su ljudska bića. Ne treba da se sećamo da je Dostojevski govorio o tome da je jedno dete koje zaplače važnije nego bilo koja velika istorijska bitka.
Dakle, ja sam o tom humanizmu govorio, rekao sam kako se to umanjuje i relativizira – pa nije bilo, pa ih nema. To je potpuno nehumano. To je jedan problem.
… U Dahau stoji velika afiša koja kaže – Oni koji hoće da zaborave, spremni su da ponove. To je misao velikog filozofa Santajane. Ova rasprava postoji zato da ne zaboravimo, da se ne bi nikad ponovio zločin, makar bio mnogo manji od onoga kako se on kvalifikuje. Apelujem da imamo saosećanja da o tome govorimo, a ne da izvlačimo zaključke šta će to biti za istoriju.
Ovde čujem neprekidno, evo, samo smo mi pred zidom istorije, pa će istorija… Neće se istorija osvrtati na to. Ta iluzija da će tu ljudi stajati pred istorijom, ona im izmeriti cene, pa će neke prezreti, to je sve mitološka istorija. Te će činjenice pokupiti neki istoričar i reći – to je bilo to, i time je sve završeno. Naš zadatak nije da gradimo dostojanstvo istorije, nego da utvrđujemo neke činjenice i da se zgražavamo zločina, da bežimo od zločina, da nam se više nikad ne ponovi. To je smisao ove rasprave. Sve drugo nas vodi u stare rasprave koje smo ovde imali 20 godina.“
Poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak je takođe pripadao drugoj struji predlagača. On se osvrnuo na mnogo puta ponovljenu univerzalnost zločina i potrebu da istovremeno bude osuđen zločin u Srebrenici i ratni zločini učinjeni nad Srbima. Čanak navodi da su u Narodnoj skupštini mahom predstavljeni Srbi i da nema nikakvog smisla da mi sami o sebi pravimo deklaracije.
„Drugoj struji“ ZES-a pridružila se i poslanica G17+ Suzana Grubješić. Ona je istakla da je za Srebrenicu još 1995. godine znao svako ko je hteo da zna i da je krajnje vreme da Skupština donese Deklaraciju kojom osuđuje taj zločin. Grubješić navodi da usvajanje Deklaracije o Srebrenici mora biti iskreno i da ne sme imati nikakve druge motive osim ljudskih. Poslanica ZES-a će zaključiti da se odgovornost za zločine učinjene nad Srbima može tražiti tek posle katarzičnog suočavanja sa sopstvenim zločinima. Sa poslanicom Grubješić slaže se i Vlajko Senić iz istog poslaničkog kluba, koji smatra da je zločin u Srebrenici „trijumf zla“ i najsramniji događaj u srpskoj istoriji, te da Narodna skupština mora da se ogradi od tog zločina iz moralnih razloga.
Liberalno demokratska partija (LDP) i manjine:
zločinci nisu bili sami
Na sasvim suprotnom polu od SRS-a i DSS-a, a bliže „drugoj struji“ ZES-a naći će se poslanici LDP-a i poslanici manjina. Dok će manjine govoriti u ime žrtava, LDP će govoriti u ime većinskog naroda.2 Govori Čedomira Jovanovića i Žarka Koraća3 su ostavili poseban trag u raspravi.
Poslanik LDP-a Čedomir Jovanović će još u ranoj fazi rasprave kazati da ne vidi razlog, niti obrazloženje za hitnost postupka, kada se o Srebrenici u Skupštini ćutalo čitavih 15 godina. U svom centralnom govoru Jovanović će ukazati na potrebu da srpsko društvo konačno čuje istinu o Srebrenici, a samim tim i istinu o sebi. Na pokušaje da Srbija sa sebe skine odgovornost za zločine Jovanović odgovara da Srbija nikada nije preuzela takvu odgovornost, te je sa sebe ne može ni skinuti.
LDP je kritikovao Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici kao nepotpunu i nedorečenu. Iako je LDP podneo amandmane na Deklaraciju, poslanik Jovanović kaže da mu je jasno da nema većine za punu istinu o Srebrenici, pre svega kada je reč o njenoj dopuni činjenicama koje su već ustanovljene pred međunarodnim sudovima. On smatra da je predloženi tekst Deklaracije dobar gest vladajuće koalicije, ali ujedno i njen maksimum:
„Predsednik ove zemlje je pre pet godina otišao u Srebrenicu i to je valjda za nas jednako simbolično kao i odlazak Vilija Branta u Varšavu i varšavski geto. Efekti nisu isti.
Šta je onda što mi još možemo da uradimo da bi ostvarili one ciljeve koji valjda nisu sporni i koji su za nas prihvatljivi u formi u kojoj je predstavnik predlagača inicijative ovde u Skupštini saopštio? Mi smo želeli drugačiju rezoluciju o Srebrenici, potpunu, ali ona očigledno nije moguća. Ne zbog toga što se naš narod njoj suprotstavlja, nego što nema unutrašnjih snaga u našem društvu koje bi tu istinu, koja nam je svima dobro poznata, učinili javnom.
Zbog toga je današnja rezolucija gest vladajuće većine, iznad njenih maksimuma, i unutrašnjih i spoljašnjih. Jasno je da vladajuća većina nije napravljena na toj vrsti konsenzusa nego na nekoj drugoj. Ali, kada se napravi prvi korak, onda se više ništa ne može zaustaviti.
Mi ćemo još dugo razgovarati i o onome što je Srebrenici prethodilo, i o samoj Srebrenici i o svemu onome što Srbija mora da uradi kako bi, ne stavila tačku na Srebrenicu, nego samu sebe promenila, i na takav način budućnost svojih građana i svih u okruženju činila drugačijom od te tragične prošlosti.
… Međunarodni sud pravde i Haški tribunal su utvrdili da je na prostoru Srebrenice izvršen genocid i mi o tome ne treba da ćutimo. U svojoj presudi generalu Krstiću sud je neumoljivo jasan. Sve činjenice su utvrđene, okolnosti i sankcije.
Ni u jednom od tih slučajeva se ne pominje naš narod kao odgovoran niti naša država, što naravno ne znači da imamo pravo na licemerno ponašanje, koje je tako izraženo bilo u prethodnih 15 godina kroz odnos Srbije prema srpskom narodu i u Bosni i u Hrvatskoj. Ova zemlja ih je gurnula u rat, a onda kada je odlučila da uradi ono što tako dobro oduvek radi, da pobegne od sopstvene odgovornosti, taj narod je žrtvovala.“
Jovanović će podsetiti da je Srbija ćutala o Ratku Mladiću, da ga je krila godinama i da joj je teško da napravi otklon od njega jer on u svom zločinu nije bio sam: ne može se Srbija ratosiljati tereta zločina tako što će generali odlaziti u svoju poslednju prekomandu u Haški tribunal, jer oni nisu sami otišli u rat – neko ih je tamo poslao.
Jovanović će na kraju upozoriti šta će se desiti sa novim generacijama ako se o zločinu i dalje bude ćutalo, ako ga vlasti i dalje budu negirale. Nacionalizam novih generacija će nam se, kaže Jovanović, vratiti kao bumerang, a one će smatrati da će uzvikivanjem „nož, žica, Srebrenica“ dokazivati da su pravi Srbi.
Poslanik SDU Žarko Korać je u svom govoru odgovorio na pitanje zašto Narodna skupština ne treba da osuđuje zločine učinjene prema Srbima. Korać će se osvrnuti na mnogo puta pomenuti princip izjednačavanja svih žrtava, bez obzira na njihovu nacionalnost. On će reći da je potrebno naglasiti nacionalnost žrtava upravo zbog toga što su žrtve „u smrti razdvojene“ po nacionalnoj i verskoj osnovi, te se pri osudi zločina ta činjenica ne može prenebregnuti:
„Pre svega, često čujemo ovde da se ovde žrtve razdvajaju po nacionalnoj osnovi i pitanje je – zašto se to radi. Nemojte se ljutiti, reći ću otvoreno, licemerno je ovako nešto tvrditi, jer te žrtve su u grobu, te žrtve su žrtve upravo zato što imaju neku naciju ili versko obeležje. Reći da mi razdvajamo je besmisleno, jer one su već u smrti razdvojene i one su, u ovom konkretnom slučaju, ubijene zato što su pripadale jednoj naciji, jednoj veri, kao i u drugim primerima koji su navođeni, u drugim zločinima, pa i nad srpskim narodom; takođe je to bio elemenat zbog koga su ti ljudi završili tako strašno kako su završili.
Drugi argument koji se ovde navodi je da treba doneti jednu deklaraciju koja osuđuje sve zločine. To je, naravno, moguće. Samo bih rekao da verovatno ne postoji parlament u svetu koji ne može svakog dana ili u bilo kom trenutku da donese ovakvu rezoluciju. Koji normalan čovek ne bi bio za osudu zločina? Da li parlament time treba da kaže da zločine treba vršiti?
Ovo načelo moralnog univerzalizma ima jedan problem. Na to imate pravo ako ste o svim konkretnim zločinima koji su učinjeni vi izrekli svoju osudu pre toga. Vrlo mi čudno izgleda da se za takvu deklaraciju zalažu oni koji nikada do sada nisu govorili o konkretnim zločinima ovde u ovom parlamentu ili negde u svom političkom javnom delovanju. Drugim rečima, koja prava su oni stekli da osude sve zločine, ako pre toga nisu osudili one zločine, posebno one koji su učinjeni u ime našeg naroda?“
Korać će se u svom govoru složiti sa poslanikom Mićunovićem – da postoji mogućnost da će se neke nove generacije i neki budući poslanici u Narodnoj skupštini prema zločinu u Srebrenici odnositi na mnogo oštriji način nego što je to aktuelni saziv u stanju. Korać je time protivrečio tezi antihaške koalicije prema kojoj će buduće generacije usvajanjem Deklaracije biti osramoćene:
„Konačno, ovde se vrlo često govori da je ovakav akt parlamenta nešto što će osuditi srpski narod, što će čitave generacije nositi kao teret; ovde se iznose argumenti da sudovi menjaju mišljenja; ovde smo čuli priču o Đordanu Brunu itd. Da budemo načisto, šta će biti jednoga dana, mi danas ne znamo. Postoji druga mogućnost – da će oni koji budu jednoga dana sedeli ovako u parlamentu biti mnogo oštriji od nas u osudi ovog zločina i ovog genocida. Ali, ono što je bitno, mi donosimo to za ovo vreme. Meni je jasno da je ovakva deklaracija, ja se zalažem za oštriju i mnogo jasniju deklaraciju, otprilike maksimum koji je ova koalicija koja je danas na vlasti mogla imati kao konsenzus.“
***
Usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici je bilo rezultat političkog kompromisa unutar vladajuće većine. Iako je njenim usvajanjem učinjen korak napred u priznavanju političke i društvene odgovornosti za zločin, tek manji broj poslanika koji je glasao za nju je prepoznavao i govorio o tom aspektu Deklaracije. Za većinu poslanika, Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici je bila samo još jedan mehanizam relativizacije zločina – bilo da se ta negacija vrši neglasanjem s Deklaracijom ili njenim proizvoljnim tumačenjem.
Poslaničke grupe su se prilikom usvajanja Deklaracije jasno svrstale u tri kolone. U prvoj su bili protivnici njenog usvajanja – SRS, SNS i DSS. Potonji su svoj raniji stav o međunarodnoj saradnji prilikom progona ratnih zločinaca transformisali u izričito protivljenje „kajanju za ono što nismo uradili“. SRS se zadržao na starim putevima negacije, uz pojačano ponižavanje žrtava tvrdnjama da su strane obaveštajne službe te koje su podmetale dokaze i fabrikovale zločin. SNS je pokušavao da se retorički udalji od radikala, ali je suštinski ostao na radikalskim pozicijama negacije zločina.
U drugoj koloni predstavnika političkih stranaka stoje SPS i deo poslaničke grupe Za evropsku Srbiju. Ova grupacija pronalazi razloge da glasa za Deklaraciju – kod SPS-a je to izjednačenost svih zločina i najava usvajanja deklaracije o zločinima učinjenim nad Srbima, dok se kod ZES-a ovaj motiv svodi na skidanje kolektivne odgovornosti sa srpskog naroda.
U trećoj, manjinskoj grupi stoji deo poslanika ZES-a, Liberalno demokratska partija i poslanici manjina. Uprkos tome što je manjinski, glas ove grupe će snažno odjeknuti Skupštinom. Poslanici ovih grupacija u usvajanju Deklaracije vide šansu za politički i društveni otklon od zločina koji su učinjeni u ime srpskog naroda, a njeno usvajanje definišu kao moralno pitanje, kao pitanje čovečnosti. Oni pominju uzroke zločina – masovnu podršku nacionalističkim liderima, mitomaniju, uverenje u nacionalnu superiornost, lažni patriotizam. Poslanici te grupacije će tvrditi da je rasprava o kvalifikaciji zločina (genocid, zločin, strašan zločin), tek maska za negiranje političke odgovornosti srpskog vojnog i političkog vrha i nacionalne podrške koju su oni svojevremeno uživali. Poslanici Bošnjaci ukazivali su na to da sa bošnjačkom manjinom nije bilo razgovora o sadržaju Deklaracije i da je ona za njih nepotpuna.
Može se reći da je negacija zločina dominirala Skupštinom uprkos usvajanju Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Poslanik DS-a Dragoljub Mićunović će tu kontradiktornost uporediti sa detetom koje kada stavi ruku na oči, veruje da ono što ne vidi to i ne postoji. Nemamo prava da budemo deca, reći će Mićunović, a poricanje krivice nije dovoljno kao dokaz nevinosti na bilo kom sudu.
Dana 14. oktobra 2010. usvojena je i druga najavljena deklaracija, ona o osudi zločina učinjenih nad Srbima i građanima Srbije. Ta deklaracija je usvojena jednoglasno – od 133 poslanika u skupštinskoj sali, svi su glasali za.
Dvema deklaracijama vladajuća većina će još jednom podvući da su za nju sve žrtve iste, a da kolektivna odgovornost ne postoji. Međutim, tekst Deklaracije o osudi zločlina u Srebrenici, posmatran iz današnje perspektive, daleko je značajniji od interpretacije predlagača iz 2010. godine. Ublažavanje prve deklaracije usvajanjem druge bilo je kratkog i dnevnopolitičkog daha. U Deklaraciji o Srebrenici danas jasno čitamo da individualna krivična odgovornost i odgovornost društva za zločine učinjene u Srebrenici postoje istovremeno. Štaviše, da su jedna od druge neodvojive.
Peščanik.net, 11.07.2023.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić – Skretničari istine
Sofija Mandić – U krugu negacije
SREBRENICA________________
- Pun naziv: Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici
- Izuzev Kenana Hajdarevića koji je bio poslanik LDP-a, a izjasnio se kao Bošnjak.
- Žarko Korać je bio poslanik Socijaledmokratske unije, ali je bio deo poslaničkog kluba LDP-a.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
- Dačićev referendum - 09/04/2024
