Vlada kontinuiteta, blago nama

Nova-stara premijerka još jednom nas je obradovala ekspozeom u kojem je narodnim poslanicima predstavila „Vladu kontinuiteta“. Budući da su i Vlada i Narodna skupština samo deo predstave, čini se da nije preterano reći da je mandatarka mogla poslanicima da čita i izbor iz dnevne štampe, ili neko slično štivo – ishod bi bio manje-više jednak. Nikad veća podrška Vladi u Narodnoj skupštini i čini se, nikad manja podrška van nje.

Obraćanje poslanicima bilo je u skladu sa očekivanim – mešavina poluistina, potpunih laži, uobičajenog zamešateljstva i statističkog horora kojim se građani inače bombarduju sa nacionalnih TV stanica. Pohvalno je što je mandatarka uspela da se uzdrži pa da samo 5 puta pomene predsednika Vučića, tačnije 4 puta jer je jednom njegovo ime pomenuto samo u kontekstu naziva pobedničke liste na izborima. Atmosfera nakon izbora, neverovatno i nepotrebno čekanje na novu Vladu gotovo do isteka roka koji je predviđen za njeno formiranje, učešće svih (osim manjinskih) političkih partija u njoj, najava pada Vlade još pre nego što je izabrana (što je naravno protivustavno), sve to navodi na zaključak da smo ušli u predzavršnu fazu koncentracije vlasti u jednoj funkciji, tačnije u jednom čoveku.¹ Sve ostalo je samo šminka, fasada u koju se sve manje ulaže da bi uopšte izgledala kao funkcionalna podela vlasti (koja de facto već neko vreme ne postoji).

Narodna skupština će raditi bez opozicionih glasova, ako se ne računaju potencijalni herojski pokušaji pojedinih poslanika partija nacionalnih manjina. To znači da se alternativne ideje i rešenja neće ni čuti prilikom donošenja zakona. Iako ni do sada nisu uvažavani, još manje prihvatani, nedostatak opozicionih amandmana i potpuna sloboda pozicionih poslanika da bez obrazloženja čine kako im je volja, svakako će dovesti do hiperprodukcije loših i štetnih zakona. Sa druge strane, ovakvo faktičko stanje jasno pokazuje da je bojkot uspeo u makar jednoj svojoj ideji – da se ogoli jednopartijsko funkcionisanje države, zapravo da se pokaže da je politička partija pravi (i jedini) centar odlučivanja i krojenja politika. Mandatarka je još u ekspozeu najavila progon neistomišljenika i medija, naravno u delu koji je posvećen borbi protiv „mafije“, budući da je ta vrsta etiketiranja svakoga ko misli svojom glavom postala uobičajena.

U vezi sa time je i rekao bih jadan pokušaj predstavljanja Vlade kao ekspertske, ili apolitične, ili višepartijske. Na čelu Vlade je isti fikus, samo je aranžman promenjen i opet je pred nama ista ikebana koja može samo da ukrasi politički milje u Srbiji, ali nikako i da se smatra aktivnim akterom ili – daleko bilo – tvorcem nekih politika. U tom kontekstu je naivno očekivati inovativnost, samostalnost u radu ili objektivno sagledavanje stanja – biće jednostavno kao i do sada, kako „šef“ kaže.

Procenat žena u sazivu parlamenta kao i Vlade impresivan je i – kao i izbor mandatarke pre tri godine – opet uglavnom služi spoljnom marketingu. Ispašće Srbija naprednija i od skandinavskih zemalja na polju rodne ravnopravnosti. Realnost je međutim daleko surovija, pa osim što se novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti minira godinama a postojeći ne primenjuje, osim što postoji drastična razlika u plaćanju ženskog i muškog rada iste vrednosti, što su čvrsto utemeljene predrasude i stereotipi o muškim i ženskim poslovima, što je diskriminacija žena pri zapošljavanju i na radu jedva za mrvicu umanjena u odnosu na pre 20 godina, što žene dramatično ubedljivo više učestvuju u neplaćenom radu od muškaraca, što su iznele najveći teret tokom epidemije jer rade na poslovima koji se obavljaju u prvim redovima i podrazumevaju povećani rizik od zaraze – ne postoje ni naznake da će se sve to promeniti u mandatu ove Vlade. Nije dakle sve u kvantifikaciji, brojevima kojima se ovih dana predsednik i premijerka ponose. Za njih postoji surovo i tačno obrazloženje – čim se u opisanim ukupnim okolnostima u društvu udeo žena u nekoj profesiji (ili na nekoj funkciji) uveća, to samo znači da postoji migracija muškaraca prema drugim profesijama, odnosno da su te profesije u kojima je izvršen upliv žena postale manje privlačne muškarcima. Imajući u vidu da je danas praktično velika blamaža biti aktivni i javni deo sistema SNS-a, eto obrazloženja za iznenadni napad rodne ravnopravnosti u dve najvažnije institucije u državi – ONE VIŠE NISU BITNE.

Dalje, na osnovu ekspozea, takvog kakav je izrečen, može se zaključiti nekoliko stvari.

Personalno gledano, nismo daleko odmakli od prethodne Vlade. Ne treba trošiti mnogo vremena na pojedinačna rešenja; svaki pojedinac od onih koji su se prihvatili ministarskog mesta zna kako je ono zasluženo i očigledno ga zbog toga ne grize savest. Treba međutim reći da će nova Vlada imati neka krajnje ironična rešenja, kao što je postavljanje krajnjeg desničara da brine o demografiji, pa onda drugog desničara da bude ministar spoljnih poslova. Ova Vlada je izrazito anti-radnička, pa tako imamo ministra građevine koji se, prema rečima predsednika Vučića, kvalifikovao za to mesto tako što je kritikovao povećanje minimalne zarade. Na mestu ministra za rad je žena koja nikada nikakve veze sa ovom oblašću nije imala, pa je očigledno da je ovo ministarstvo u podeli karata služilo za „potkusurivanje“. Što dovoljno govori o ozbiljnosti sa kojom se ulazi u pisanje novog Zakona o radu, najavljenog za 2022. godinu (verovatno nakon izbora, budući da će dovesti do daljeg uništavanja radnih prava). I što naravno govori o tome da se najvažniji zakon u oblasti rada koji direktno pogađa milione građana Srbije neće pisati u Ministarstvu za rad, već u lobističkim i interesnim udruženjima.

Ekspoze sadrži već isprane ali očigledno uvek rado ponavljane poluistine i statističke doskočice o rastu zaposlenosti i padu nezaposlenosti, birajući naravno samo one podatke koji dobro zvuče. Gotovo nadrealno izgleda kada se neko hvali rastom minimalne zarade, koja i dalje ne može da pokrije ni najosnovnije potrebe ljudi, kao i u situaciji kada se glatko odbijaju racionalni predlozi sindikata o njenom logičnom uvećanju na nivo minimalne potrošačke korpe. Pominjanje prosečne neto zarade od 500 evra prosečnom građaninu verovatno deluje tragikomično, gotovo koliko i najava da će za 4 godine taj prosek iznositi 900 evra. Ako se još malo „naštimuje“ statistička metodologija, možemo mi i danas da dođemo do proseka od 900 evra. Činjenica da 99% ljudi zarađuje manje od takvog „proseka“ očigledno nije nikakva prepreka samohvalisanju pomoću praktično izmišljenih (a opet zvaničnih) podataka.

Premijerka je u jednom trenutku rekla da „ne zaboravljamo istok Srbije“. Istok Srbije ne samo da je zaboravljen, već je sasvim izvesno da premijerka nema pojma o čemu priča i da nije prošetala ulicama nekog grada u istočnoj Srbiji godinama unazad. Ti gradovi izgledaju kao da je kroz njih prošla Katrina, uragan koji je 2005. godine opustošio Nju Orleans. Sela su puna samo duhova i ponekog starog domaćinstva koje u tišini čeka na svoj biološki kraj. U gradovima u kojima je nekada u proizvodnji radilo po više desetina hiljada ljudi, sada ukupno nema toliko stanovnika, a u proizvodnji radi tek oko 10% od nekadašnjeg broja. Premijerka se hvali koridorima i infrastrukturom u tim krajevima koje uskoro neće imati ko da koristi, osim robovlasnika (pardon, investitora) koji će držati na kratkom štapu ono malo sveta koji će tamo preostati.

Ta užasna razdvojenost od realnosti nije slučajna, niti je proizvod neznanja ili neobaveštenosti. Ona je, kao i cela propagandna politika SNS-a, samo vešto upakovana poluistina prezentovana tako da se ništa predstavi kao nešto. Na primer, premijerka ne pominje da je demografska slika u Srbiji izuzetno nepovoljna i da ekonomske migracije dovode do odumiranja Srbije, već se hvali merama koje su sprovedene za „povratak dijaspore“ u matičnu zemlju, naravno bez pominjanja cifara koje bi nagoveštenu uspešnost potkrepile, jer efekta tih mera praktično nema.

Zapanjuje da u celom ekspozeu nema ni reči o rapidno narastajućim socijalnim nejednakostima. Istini za volju, premijerka konstatuje u jednom trenutku – verovatno je reč o trenutku slabosti autora teksta ili o nekoj frojdovskoj omašci – da ne mogu svi biti zadovoljni „reformama“ koje su preduzete, „da nisu svi ljudi u Srbiji osetili dovoljno i konkretno poboljšanje kvaliteta života“. Iako je ta rečenica samo uvod u nove bajke kojima nas obasipa, ona suštinski sublimira dosta toga što ne valja u današnjim politikama investiranja, zapošljavanja, poreskoj politici – sve su odreda skrojene da bogate učine bogatijima a siromašne ostave na ivici egzistencije, uz poneku „dobru vest“ jednom godišnje. Čak i da su svi statistički podaci o uspešnosti ovih politika tačni (a nisu) kroz njih ne prodire činjenica da je sistem postavljen tako da se novostvorene vrednosti kradu od onih koji ih stvaraju, od radnika, i da se poklanjaju onima koji ih ne zaslužuju i najčešće iznose iz zemlje (poslodavcima, „biznismenima“, „investitorima“).

Zamena teza u ovom ekspozeu dovedena je do savršenstva bezobraznom konstatacijom koja, navodno, spada u domen socijalne politike. Pored večitog obećanja uvođenja socijalnih karata, premijerka je govoreći o socijalnoj politici najavila da će režim rada u sezonskom zapošljavanju biti primenjen i na sektor građevine, ugostiteljstva i pomoć u kući. Ne računajući pomoć u kući, koja će najverovatnije ostati u domenu rada na crno, premijerka „mrtva hladna“ kaže da će ljudima koji su sada zaposleni u građevinarstvu i ugostiteljstvu biti ponuđen ugovor o privremenim i povremenim poslovima, koji je predviđen za sezonske radnike čuvenim Zakonom o pojednostavljenom angažovanju sezonskih radnika. Plasiranje ovog plana ne iznenađuje samo po sebi, jer je reč o receptu koji potiče iz NALED-a, dakle matične lobističke kuće premijerke čije se ideje za tili čas, bez ikakve analize i kritičkog promatranja pretaču u zakone, koji su često i neustavni. Ono što iznenađuje jeste pozicija u kojoj se razmatra ovo pitanje – socijalna politika – kao i stepen bezobrazluka kojim se ljudima otima status zaposlenog u radnom odnosu i daje prekarni status radnika na sezonskim poslovima, koji je protivan gomili međunarodnih instrumenata, a samim tim i Ustavu. Socijalna politika će nam, čitam između redova, dakle još više otežati život – a u čiju korist? Naravno, pomenutih poslodavaca (uključujući i pomenutog ministra građevine koji je, gle čuda, poslodavac iz oblasti proizvodnje i ugostiteljstva).

Ekspoze sadrži i jednu dobru ideju – hajde da promenimo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Pitanje je samo zašto se ona nalazi u ekspozeu u planu za narednih 18 meseci, kada je to moglo da se uradi još pre 18 meseci, kada su se podigli glasovi protiv ovog zakona i neustavnih rešenja koja on sadrži, a koja se i dan-danas primenjuju na štetu gotovo svih porodica sa novorođenom decom. Koliko je premijerka (i njen tim) pristupila ovom problemu ozbiljno i koliko je zakon do sada studiozno razmatran, govori i činjenica da je jedan od konkretnih ciljeva izmene zakona da se „naknade ubuduće direktno isplaćuju trudnicama od strane države, a ne preko poslodavca kako bismo sprečili kašnjenja u isplatama i obezbedili dodatnu sigurnost trudnicama“. Koliko je meni poznato, ovo rešenje je već usvojeno u zakonu i primenjuje se, tako da uopšte nije predmet kritika koje su organizacije roditelja uputile. A isplate inače i dalje kasne, što je sasvim i očekivano – poslodavci ni ranije nisu bili problem u tom sistemu isplata, nego država koja je, tada kao i sada, kasnila po nekoliko meseci.

Čini se da je unapred oročeno trajanje jedina dobra stvar kod ove Vlade. Pa da se nekako saberemo i aprila 2022. ponudimo prihvatljivu političku alternativu, koja će biti razumljiva većini građana i koja će nuditi nešto suštinski drugačije.

Peščanik.net, 29.10.2020.

1. Završna faza je i formalno ukidanje institucija, što je naravno u modernoj državi nezamislivo i neće se desiti, a u konačnom ishodu je i nepotrebno jer „osakaćene“ institucije sasvim dobro služe svrsi da postoje i ne smetaju.