Kraj performansa „Batajnica 744: Zakopana istina“ ispred skupštine Srbije, mart 2019, foto: YIHR
Kraj performansa „Batajnica 744: Zakopana istina“ ispred skupštine Srbije, mart 2019, foto: YIHR

Kada na njegovo pominjanje masovnih grobnica širom Srbije, uključujući i onu u Batajnici, Brnabić Shaipu Kamberiju odgovori pričom o Žutoj kući i srpskim žrtvama, da li ona Kamberija vidi kao žitelja Srbije i poslanika u srpskom parlamentu, ili kao građanina Kosova, odnosno Albanije i poslanika u tamošnjim parlamentima? Može li Brnabić u toj meri da se intelektualno napregne i napravi razliku između etničke pripadnosti i državljanstva? Ili su za nju, sasvim u skladu sa novoproklamovanom koncepcijom srpskog sveta, žitelji Srbije isključivo Srbi, gde god da žive, dok su svi drugi u Srbiji u stvari uljezi, legitimni građani isključivo susednih država ubačeni kao strani agenti da rovare po Srbiji, to jest, kako kaže Brnabić, da sakupljaju „jeftine političke poene“?

Hajde da vidimo koliko je jeftina Brnabić, kada ovako razmišlja. Na teritoriji Srbije, i konkretno u Batajnici, nalaze se neobeležene masovne grobnice. Ljude zakopane u njima ubile su zvanične jedinice vojske ili policije Srbije. Sa mesta gde su ubijeni, do grobnica su mrtvi dovezeni sa znanjem i pod zaštitom istih tih jedinica. Činjenica da nisu sahranjeni na mestu gde su ubijeni, na Kosovu dakle, nego su zakopani na teritoriji Srbije jasno svedoči o svesti izvršilaca da su počinili zločin za koji će odgovarati ako se leševi otkriju. Činjenica da se leševi kriju i zakopavaju na teritoriji Srbije jasno svedoči i o uverenju zločinaca da će se vlasti Srbije truditi da se grobnice nikada ne pronađu. Pošto je reč o zvaničnim jedinicama i pošto se računa na zataškavanje od strane države, jasno je da imamo posla sa osmišljenim državnim zločinom.

Na čelu te države danas se nalazi Brnabić (kada bismo se šalili), odnosno Vučić (za ozbiljno). Žitelj te države i poslanik u njenom parlamentu je i Shaip Kamberi. Kako god da se zove i preziva Kamberi, njegovo pitanje o masovnim grobnicama može se i mora čitati kao pitanje o merama koje preduzima država da rasvetli zločine na svojoj teritoriji (skrivanje leševa u masovnim neobeleženim grobnicama) i za njih kazni odgovorne. Kao žitelj Srbije, Kamberi kao i svako drugi ima pravo da pita predstavnike države – šta ste uradili u vezi sa tim i kako se današnja vlast odnosi prema tim zločinima. Neka bude da su zločini počinjeni na Kosovu, i neka bude da je Kosovo sada nezavisno od Srbije, to i dalje ne znači da Srbija sa tim zločinima nema ništa. Ljude su ubile zvanične jedinice ove države i ova država saučesnica je u zločinu barem onoliko koliko je radila na njegovom zataškavanju.

Umesto da pažnju srpskog sveta skreće ka žutoj kući, Brnabić kao političarka sa najviše moći u Srbiji (kad bismo se šalili), sa mesta predsednice vlade treba da odgovori šta će sa svojim ministarkama i ministrima uraditi u vezi sa masovnom grobnicom u Batajnici i ostalim masovnim grobnicama u Srbiji. Ali, umesto toga ona bira da priča o Žutoj kući. Izađimo joj u susret. Kakve ingerencije ima Brnabić nad teritorijom, severnom Albanijom, gde se nalazi Žuta kuća? U poređenju sa njenim ingerencijama nad teritorijom Batajnice, baš nikakve. Kakve veze Kamberi, kao žitelj Srbije, ima sa istragom zločina na teritoriji Albanije? Kao i Brnabić, nikakve. Može li Kamberi kroz institucije vršiti pritisak na vlasti Albanije? Ne može, jer on nije u parlamentu Albanije, nego u parlamentu Srbije.

Kada govori o zločinima na teritoriji Srbije, Kamberi dakle nije uljez nego patriota, jer bi hteo da njegova država bude pristojna i raskrsti sa zločinom i zločincima. Ne samo što je srpski patriota, on je i krajnje racionalna osoba, jer pred sebe i svoje kolege u skupštini postavlja razumne zadatke koje svi oni zajedno imaju kapacitet da ispune. Za razliku od Kamberija, Brnabić je nerazumna, jer od poslanika u parlamentu Srbije traži da rešavaju stvari na teritoriji druge države. Pored toga, ona implicitno odbija zahtev poslanika da Srbija postane pristojna država. To radi na dva sramna načina. Taj zahtev pokušava da diskvalifikuje pozivanjem na etničku pripadnost poslanika, čime u stvari dokazuje da u Srbiji postoje građani prvog i drugog reda. Pored toga, postavlja uslov: kada se upristoje okolne zemlje, upristojiće se i Srbija.

Dakle, kada Albanija rasvetli zločin na svojoj teritoriji, Srbija će se pozabaviti svojim zločinima. Nije stvar samo u tome što se time sugeriše da su Albanija i Srbija jednako nepristojne države (što je pomalo čudna tvrdnja ako stiže od predsednice vlade), već se zapravo kaže da nema razloga da Srbija bude pristojna pošto su svi oko nje nepristojni. Sve i da je to tačno, a nije, naprosto se mora videti kao bedan izgovor za sopstveno sramno ponašanje. Toliko je jeftina Brnabić.

Ceo performans „Batajnica 744: Zakopana istina“

Peščanik.net, 29.10.2020.

KOSOVO

NOVA VLADA 2020.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)