Vrline dogovora s narodom

Ovde ćemo o dobrim stranama dogovora opozicije s „narodom“. O nedostacima je još rano govoriti, jer dokument nije konačan.

S raznih režimskih strana, od novoradikalskih i drugih čelnika iz koalicije na vlasti (Stefanovića i Dačića, na primer) do prorežimskih medija („Politike“, na primer), stižu zajedljive primedbe na dokument pod radnim naslovom – Dogovor sa narodom. Naglašavam sintagmu „radni naslov“ jer dokument nije završen, a stoji i otvoren poziv svim opozicionim akterima da ga potpišu ako to već nisu učinili u ovoj njegovoj prvoj fazi. I jedno i drugo je dobro – ima prostora da se dokument u daljim razgovorima doradi i poboljša, te bi svakako bilo dobro da se to učini, pogotovo ako na tome budu insistirali potencijalni novi potpisnici.

Ne bi pak bilo dobro da se dokument razradi tako da odgovori na primedbe iz ugla režima. Evo zašto: režim je povukao očekivanu kartu verujući da igra na sigurno. Iskustvo iz proteklih par decenija uljuljkuje ga u tom uverenju. Dogovor je, naime, napadnut zato što ne kaže ništa konkretno ni o rešavanju takozvanog „kosovskog pitanja“ ni o učlanjenju u Evropsku uniju. Pošto je to tako, reč je o poslovično praznom slovu na papiru. Slovo je dakle prazno jer opozicija, poentiraju u horu glasovi iz režima, nije u stanju da ponudi svoju viziju ni za rešavanje kosovskog problema ni puta u EU. Međutim, umesto te dve vizije, jedan (veći) deo opozicije je svojim dokumentom ponudio nešto drugo, daleko važnije.

Ostavimo za trenutak po strani priču o EU. Kosovsko pitanje ovde metonimijski stoji za već decenijama tvrdoglavo otvoreno pitanje granica. To je stari i pogubni domaći (etno)nacionalistički argument – izgradnji/sređivanju države može se pristupiti tek kada joj povučemo granice. Dve su stvari pogrešne u vezi sa implicitnim pretpostavkama na kojima taj argument stoji: a) da se samo „mi“ pitamo o tim granicama; b) da je to pitanje i dalje otvoreno. Prvo, očigledno se ne pitamo samo „mi“ gde će se povući granice „naše“ države; drugo, te granice su uglavnom već izvučene. Pored pogrešnih pretpostavki, taj argument pravi i jedan grubi previd: čak i kada se granice ne znaju do kraja, život teče dalje i valja ga urediti.

Zbog svega toga, odlično je što dokument ne daje odgovor na to sada već notorno „kosovsko pitanje“. Autori dokumenta su umesto kosovske ponudili jednu drugu viziju – kako treba da izgleda država na teritoriji na kojoj nesumnjivo deluju njene ustanove. Time su praktično okrenuli naglavce do sada dominantni nacionalistički sled koraka – prvo granice, pa uređivanje države. Dakle, na prvom mestu sada je – pristojna država. Sve tačke Dogovora odnose se isključivo na to. Opozicija je praktično pozvala žitelje Srbije – hajde da zajedno uredimo ovo parče zemlje na kojem smo nesumnjivo suvereni da odlučimo kako ćemo svi skupa živeti. Neće dakle biti moguće izgovarati se na tobože nepoznate granice; ako se i ovaj put to ne uradi: nema dobrog razloga da prihvatimo bedan život u propaloj državi samo zato što režimi jedan za drugim neće ili ne umeju da odgovore na „kosovsko pitanje“.

Na sličan način se u priču može uvesti i EU. Za jedan deo žitelja Srbije, institucionalni okvir EU trebalo je da posluži kao kompenzacija za odsustvo volje da sami uredimo Srbiju kao pristojnu državu. Ulazak u Uniju nije se zagovarao zbog prednosti članstva samog po sebi. Naprotiv, to se pre videlo kao neka vrsta korisne ili pozitivne prinude da se država uredi ako ne baš mimo volje većine njenih žitelja onda barem mimo volje većine njenih političara. Ali, sada već imamo dovoljno primera da EU nije garant za pristojnost država članica. Nema razloga da se ide u EU da bi se postalo nešto poput Mađarske, Poljske ili susedne Hrvatske. To možemo i uspešno postižemo i bez EU.

Pored toga, ulazak u EU ima smisla samo ako se ta odluka donese – recimo to tako, banalno i patetično – demokratski. Nije slučajno referendum poslednja faza ulaska u EU. Da bi referendum bio – baš kao i izbori – fer i slobodan, država i društvo treba da budu pristojni. Kao i pobeda na izborima, odluka na referendumu je legitimna i obavezujuća za sve isključivo ako su legitimni uslovi za njegovo održavanje. Zbog toga, pre nego što se (ponovo) postavi pitanje o članstvu u EU, mora se podići pristojna država. Po analogiji sa tim, slično se može reći i za odgovor na „kosovsko pitanje“. Ono ne prethodi uređenju države. Naprotiv, tek uređena država na to pitanje može dati verodostojan odgovor.¹

Stoga dogovor sa narodom treba videti kao poziv da se stranke i žitelji Srbije udruže u (još jednom) pokušaju da naprave slobodno i demokratsko društvo u kome će država biti demokratska, odgovorna i javna institucija. Dometi moći ove države bili bi definisani jasnim, stabilnim i pravičnim zakonima. Njen legitimitet zavisio bi kako od njene efikasnosti u upravljanju poslovima koje joj poveri ustav, tako i – pre svega – od njene spremnosti i sposobnosti da štiti slobodu i jednakost svih svojih građana. Prvi korak u tom velikom poslu je skidanje sa vlasti tekućeg rušilačkog režima. Ako se na njega tako gleda, dogovor je u ovoj svojoj prvoj verziji zaista preambiciozan, ali svakako pogađa suštinu. Moglo bi biti od značaja i to što su mu pristupile i političke organizacije koje nedvosmisleno stoje daleko od centra udesno. To je presedan i zato bi možda imalo smisla pozvati ih da još jednom jasno kažu da ovaj dogovor zaista prihvataju u smislu u kom se on ovde tumači, na temelju onoga što u njemu doslovno stoji.

S druge strane, upadljivo nedostaje jača organizacija na levom krilu opozicionih formacija. Inicijativa Ne davimo Beograd, sa Građanskim frontom čiji je deo, po prirodi stvari je morala čvrsto da stane na to mesto. Nisu to uradili u ovom krugu, ali se treba nadati da će to uskoro učiniti, ako SzS shvati da ustupci koje je sada napravio (a jeste ih napravio) da bi se do dogovora stiglo nisu bili dovoljni. Naravno, problem je bio i ostao u jednoj listi i ekspertskoj vladi. Pa ćemo se zato ponovo vratiti na „kosovsko pitanje“ i EU. Nije režim slučajno potegao baš te dve karte. Jasno je da bi se opozicioni front lako pocepao upravo oko ove dve tobože velike teme. Ali ako je prioritet da se naprave pristojno društvo i ista takva država, onda su i „kosovsko pitanje“ i EU tek teme drugog reda i stvar demokratskog odlučivanja. Jednom kada se izbore uslovi za fer i slobodne izbore, sasvim je u redu da se sadašnja opozicija podeli na liste skrojene po ideološkim sličnostima glavnih političkih protagonista. Jer će do tada glavni posao već biti završen: ne treba imati iluziju, fer i slobodne izbore dobićemo tek pošto srušimo tekući režim.

Peščanik.net, 12.02.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Do novog dogovora

Dejan Ilić – Nedostaci dogovora s narodom i dve klauzule u vezi sa tim

Dejan Ilić – Ugovor sa narodom i tri ograde

1. Pošto je reč o stvari koja se ovde uporno izbegava jer naprosto nije previše popularna, spustićemo je u fusnotu. Ovo što sad radi opozicija, naime, najviše liči na pripreme za izbore za ustavotvornu skupštinu. Pošto se donese novi ustav, moralo bi se ući u novi krug izbora, kada bi se stranke takmičile svojim programima i rešenjima, pored ostalog, i u vezi sa Kosovom i EU. Naravno, moguće je takođe zamisliti da bi se odgovoran ustavotvorac u srpskom kontekstu direktno suočio sa oba pitanja kao sa ustavnim pitanjima, to jest pitanjima koja valja regulisati ustavom. Ali, i takvo rešenje moralo bi se predstaviti u kampanji za izbore za ustavotvornu skupštinu, što bi bila tek prva faza provere njegove prihvatljivosti.