bicikl na kome je zakačeno plišano srce s natpisom I love you!

Foto: Predrag Trokicić

Pošto smo naglasili vrline, hajde da nabrojimo i mane takozvanog dogovora s narodom. Tim pre što je za danas najavljeno da će žiteljima Srbije, to jest demonstrantima u Beogradu biti ponuđeno da ga potpišu. Stoga, hajde da još jednom pažljivo pogledamo šta nam se nudi na potpis.

Videli smo zašto je dobro to što se u predlogu dogovora s narodom ništa ne kaže ni o rešenju kosovskog pitanja ni o članstvu u EU. Odatle smo izvukli zaključak da upravo zato što tih stavova nema, ne može biti, barem za sada, govora ni o jednoj listi, kao ni o tobožnjoj ekspertskoj vladi. I jedno i drugo dogovor s narodom ostavlja, sasvim pametno, kao otvorene stavke. Ali, upravo su sa tim dobrim stranama dogovora čvrsto vezane i njegove manjkavosti. Nije prošlo ni par dana, a čelnici Saveza za Srbiju (SzS) prekršili su – a zbog brutalnosti sa kojom su to učinili, prava reč bi bila: pogazili – dogovor.

Pre nego što pokažemo kako su to uradili, podignimo, kao što smo to i ranije jednom uradili, prvu ogradu: u tekstu dogovora upadljivo nedostaje artikulacija jasnih posledica – ili, ako je nekome tako draže, kazni – za one koji dogovor ne poštuju, poput, recimo, Borka Stefanovića i već odavno notornog Vuka Jeremića. Ako se tekući režim s mnoštvom neoborivih argumenata drži nelegitimnim pored ostalog i zato što je ukinuo princip odgovornosti ili polaganja računa, onda bi se od opozicije očekivalo da taj princip ponovo vrati: za svakoga ko prekrši dogovor na koji se javno obavezao, mora se predvideti kazna.

Takva tačka u dogovoru ne postoji. Istini za volju, nešto u vezi sa tim ipak piše u tom tekstu, i na svečanoj ćirilici glasi: „Потписници Споразума гарантују испуњење овог документа својим именом и презименом, својим каријерама, угледом и чашћу. Спремни су да прихвате сваку оцену јавности и суд грађана: како политички, тако и морални“. Koliko god da hoćete dobronamerno da pročitate ovo obavezivanje, ono na kraju zaista ništa ne znači. Ni ime ni prezime, ni karijera – pustimo sad ugled i čast, jer su to subjektivne kategorije – nisu nikakve garancije kada je reč o ovom skupu osoba. Neke od njih su imenom i prezimenom jednom u svojim karijerama već izigrale poverenje žitelja Srbije, i najbolje bi bilo da o tome nadalje skrušeno ćute. Pored toga što nema garancija, nema praktično ni posledica/kazni za eventualno „neispunjenje“ dokumenta: to što je neko spreman da prihvati svaku (hej, svaku!) ocenu javnosti ravno je iskazu da je spreman da čuje svaku takvu ocenu. Dobro, čuli ste je, i šta onda?

Pošto za tim ne sledi ništa, pomenuti Stefanović i Jeremić bukvalno mogu da govore i rade šta im padne na pamet, bez ikakvog obzira na dogovor koji su netom potpisali. Tako će Jeremić u Briselu, gde je odmah posle sklapanja dogovora s narodom otputovao s još jednim čelnikom SzS-a, reći da „oni“ – na koga Jeremić misli kada koristi „mi“ namerno je posve nejasno – „nisu spremni da potpišu akt koji bi omogućio Kosovu stolicu u UN“. Ako je Jeremić govorio u ime SzS-a, ta izjava je u redu, jer to stoji i u tupavih 30 tačaka te koalicije. Ali, pitanje je da li bi Jeremić stigao do Brisela samo kao jedan od čelnika SzS-a. Sasvim je izvesno da su ga tamo primili i saslušali upravo zbog sklopljenog dogovora s ostalim opozicionim akterima, kojim su opozicine stranke i pokreti postali – recimo to tako – političko krilo protesta. Drugim rečima, da je samo do SzS-a, Jeremić bi u Brisel mogao da putuje samo kao turista. Tek sa protestima i sa dogovorom s ostalim političkim protagonistima opozicije on u Briselu može biti primljen kao kredibilan sagovornik. Ali, jednom pošto je to postao, on zaboravlja kako je tu stigao, i nastavlja s politikom koja je i njega, što nije nikava šteta, i Srbiju, što je šteta za sve nas, dovela u politički ćorsokak.

Nešto slično, mada ne u Briselu, uradio je i Stefanović. On će, pozvavši građane da u subotu 16. februara potpišu dogovor, reći da u tom dogovoru kao treći korak u političkom obnavljanju zemlje stoji izlazak opozicije na izbore na jednoj listi – i slagati. To u dokumentu koji se nudi na potpis ne piše. A ne piše zato što se oko jedne liste opozicija oštro podelila. Pa se SzS pametno povukao i praktično odustao od te tačke da bi se stiglo do dogovora. Ali, ta pamet je očito bila kratkog veka. Čim su dobili potpise na dokumentu, čelnici SzS su u svojim javnim istupima nastavili po starom: Jeremić po Kosovu, a Stefanović po jednoj listi (i ekspertskoj vladi). S tim u vezi, druga ograda: čelnici SzS-a ruše sve principe na kojima bi da grade svoj legitimitet.

Jasno je da je SzS-u zbog loše političke prošlosti njegovih čelnika bio potreban dogovor i sa žiteljima Srbije u protestu i sa drugim opozicionim akterima. U toj većoj grupi, ta prošlost je manje upadljiva, a i njen teret se lakše nosi ako se podeli na više protagonista/nosača. Ali, jednom kada se ta prošlost gurne pod demonstrantski i opozicioni tepih, njeni glavni akteri kao de ne umeju ništa drugo nego da nastave po starom. Stoga u dogovoru s narodom nedostaju stavke koje bi definisale ko ima pravo da govori u ime njegovih potpisnika, kao i demonstranata uopšte, i šta kada tako istupa – može da kaže. Potonje je lako rešiti: sadržaj dogovora daje jasne smernice šta se može reći. Prvi deo je nešto komplikovaniji. Pre svega, SzS bi u sklapanju dogovora morao biti tek jedan politički entitet, ništa važniji – da ne kažemo: ravnopravniji – od ostalih potpisnika. Stoga i u predstavljanju demonstranata i opozicije SzS može imati tek jednog čelnika (dobro bi bilo da on bude uvek isti), koji bi se smenjivao sa drugim opozicionim čelnicima koji su pristupili dogovoru. Nije stvar u tome da se tako razbije monopol SzS-a na predstavljanje opozicije. Naprotiv, reč je o tome da se do kraja suzi prostor za manipulacije i zloupotrebe kojima su sad, kako vidimo, skloni čelnici iz tog saveza.

Da se razumemo, nije nikakav problem da svi oni istupaju u ime SzS-a, u skladu sa sporazumom koji postoji u toj koaliciji. Ali, morali bi odrediti jednu osobu koja će javno govoriti isključivo kao potpisnik dogovora s narodom i promovisati taj dogovor zajedno sa ostalim potpisnicima. Kako sad stoje stvari, stiče se utisak da su SzS, potpisnici dogovora, kao i demonstranti – svi jedno te isto. To je lažna slika i treba formulisati članove dogovora koji bi takvu zloupotrebu sankcionisali. Jer, nije problem samo u tome što je to laž – veća će šteta biti kada zbog toga mnogi opoziciono nastrojeni birači odustanu od izlaska na ulice ili eventualno na izbore.

Mahinacija SzS-a je prozirna i utoliko uvredljiva. SzS nema kapacitet da izvede ljude na ulice i formira široki opozicioni front. Da je taj kapicitet postojao, ne bi posle formiranja samog SzS-a bio potreban novi dogovor s narodom i ostalim opozicionim akterima. Ali, jednom kada je i taj novi dogovor postignut, SzS mu uprkos njegovom sadržaju hoće nametnuti svoju, od strane drugih organizacija i pokreta u opoziciji, kao i samih demonstranta, jednom već odbačenu političku agendu. Bez dogovora s drugima i bez protesta, SzS nema kredibilitet ni u zemlji ni izvan nje. Da bi sklopio dogovor i zadobio kredibilitet, morao je odustati od svog specifičnog političkog plana, što je nakratko i učinio. Ali, čim su stavljeni potpisi, SzS je novostečenu poziciju iskoristio da nastavi da promoviše program oko koga nije bilo moguće postići saglasnost u opoziciji i među demonstrantima. Dogovor s narodom bi morao imati klauzule protiv takvih zloupotreba. One bi bile dobre za sve, pa dakle i za sam SzS.

Da zaključimo: dok se u program ne unesu ove klauzule – nazovimo ih klauzulom odgovornosti i klauzulom o predstavljanju – nema razloga da ljudi jedan tako manjkav dokument potpišu. Bilo bi pošteno da SzS na potpisivanje na ulicu iznese svojih 30 tačaka. (Isto tako, bilo bi dobro da sa svojim dokumentima za potpisivanje na ulicu izađu i drugi opozicini pokreti i organizacije.) Broj potpisnika bio bi dobra informacija pre svega za sam Savez. (Isto tako i za sve ostale.) Nama se, međutim, na potpis nudi dogovor, koji će po svemu što vidimo biti zloupotrebljen za promociju notornih 30 tačaka, a da u samom dogovoru ništa ne stoji o tome kakve su posledice za jednu takvu prevaru.

Peščanik.net, 16.02.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Do novog dogovora

Dejan Ilić – Vrline dogovora s narodom

Dejan Ilić – Ugovor sa narodom i tri ograde

TEMA – PROTESTI 2018/19

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)