- Peščanik - https://pescanik.net -

Za ratni zločin dovoljan je nacionalizam

Foto: Predrag Trokicić

Dopunjen tekst izlaganja sa XIV Foruma za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama: Prekinuto pomirenje – kojim putem nastaviti, koji je u organizaciji REKOM-a održan 17. i 18. decembra 2021. u Beogradu.

Jedan sam od onih koji o ovim temama – pomirenje, suočavanje s prošlošću, govor mržnje, nacionalizam – piše i govori već godinama. I zato sad kad treba ponovo o tome, bojim se da se ponavljam, da nastavljam da vidim stvari onako kako sam ih video pre 10, pre 20 godina, i da ne primećujem da su se one promenile.

Možda je stanje kad je reč o pomirenju gore nego ranije. Jer je pomirenje – kako stoji u naslovu ove konferencije – prekinuto. Danas se sve češće postavlja pitanje da li su na vidiku novi ratovi na Balkanu, ojačala je militantna ekstremna desnica, pojavljuju se stranke, pokreti, grupe koje ne prihvataju program pomirenja zasnovan na distanciranju od zločina počinjenih u ratovima devedesetih i čak osuđene ratne zločince slave kao nacionalne heroje, o čemu svedoči i najnoviji primer, mural u Beogradu sa likom Ratka Mladića. I o čemu svedoči izjava ministra Vulina da mu je više stalo do Ratka Mladića nego do Nataše Kandić.

Ove pojave, ovi događaji stavili su nas pred pitanje: da li danas imamo posla sa obnovom fašizma? U stvari pred dva povezana pitanja, od kojih je prvo: da li su u pravu oni koji zločine počinjene u ratovima u Jugoslaviji 1990-ih godina pripisuju fašizmu, i drugo: da li u i današnjem odbijanju da se ti zločini priznaju, i u današnjem slavljenju ratnih zločinaca kao heroja treba videti kontinuitet, istrajavanje fašističke ideologije?

Važna su ovo pitanja i ja ću – kako kažu ljudi koji ne precenjuju svoje znanje – ponuditi samo neke elemente odgovora. Najpre, nema sumnje da se i u propagandi ratova devedesetih, kao i u današnjem slavljenju počinitelja zločina u tim ratovima kao heroja, može naći fašistička matrica, pa i sličnosti i podudarnosti sa istorijskim fašizmom. Ukazivanje na tu matricu je zaista važno, ali nije dovoljno. Jer da bi devedesetih godina 20. veka kod nas bili počinjeni najgori zločini, etnička čišćenja, zločin genocida, nisu bili potrebni rasistički zakoni i fašistička država, a danas se u Srbiji ti zločini slave kao herojska dela iako ne živimo u fašističkoj državi. Za obe pojave, za činjenje i slavljenje zločina bilo je potrebno i ostalo potrebno nešto drugo, što nema tako strašno ime kao fašizam, kao nacizam, jer se označava terminom neopterećenim asocijacijom na zločine – etnički nacionalizam.

Međutim, u etničkom nacionalizmu bilo je dovoljno potencijala da stigne do zločina, kad mu se ukaže prilika. A on je ovde 1990-ih dobio priliku koju je iskoristio ne može biti bolje. Zato mislim da je Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije iz Brčkog, koje je osnovao Edvin Kanka Čudić, izabralo sasvim prikladan moto: Nacionalizam ubija!

Nije se ovde devedesetih ratovalo u ime rase, mada je bilo i toga,1 ratovalo se u ime kulture i identiteta. Polazilo se od toga da je za opstanak nacionalnih kultura i identiteta neophodno da se izvrši radikalno etničko razgraničenje, da svaki narod ima svoj ekskluzivni prostor, državu koja je samo njegova, svet koji je samo njegov, utemeljen na njegovim rasnim osobinama, na njegovom rasnom karakteru, odnosno – kako se to danas kaže – na njegovom kulturnom i nacionalnom identitetu.

Kao rezultat sprovođenja u delo ovog programa u ratovima u Jugoslaviji 1990-ih došlo je do jačanje svesti o presudnom značaju etničke i nacionalne pripadnosti i kod onih koji tu svest nisu imali, ili joj nisu pridavali važnost, pa se zato može prihvatiti mišljenje da je nacionalizam ne samo izvor ratnih zločina, nego i njihov rezultat, odnosno da nacionalizam ubija, a da ubistva u njegovo ime nacionalizuju.2

Šta je sad ovo, reći će neko kome nalaz da je ideološki izvor zločina počinjenih u ratovima devedesetih etnički nacionalizam izgleda kao nekakvo akademsko cepidlačenje, koje relativizuje današnju opasnost od fašizma i antifašističku akciju zamenjuje raspravom o terminima. Problem je u tome što se opasnost od novih ratova i novih zločina često nalazi upravo tamo gde je naizgled nema. Nije odmah vidljivo da posle nestanka fašističkih država fašistička matrica opstaje u etničkom nacionalizmu, u kultu nacionalnog identiteta. Oni koji se otvoreno predstavljaju kao sledbenici fašizma, koji crtaju po zidovima svastike, koji viču „Heil Hitler“ ili „Za dom spremni“, ili „Nož, žica, Srebrenica“ manja su opasnost za mir od onih koji deklarativno osuđuju fašizam, i nalaze ga kod drugih, a ogorčeno se bore za odbranu navodno ugroženog nacionalnog identiteta, nacionalne kulture, jezika, pisma, za svoga na svome, za takozvano biće naroda i njegovu jedinstvenu duhovnost i slične naizgled neosporne, prihvatljive vrednosti, takoreći antifašističke.

Treba reći i to da je etnički nacionalizam stariji od fašizma i nacizma i da je on, kako su utvrdili neki istraživači, predstavljao političku tradiciju na koju su se oslanjali tvorci ovih totalitarnih pokreta i iz njih nastalih država. Ima u fašizmu i nacizmu stvari koje se ne mogu izvesti iz nacionalizma, ali ima i mnogo toga što su oni preuzeli od nacionalizma i adaptirali za svoje potrebe. Govoreći 1998. godine o knjizi Danijela Goldhagena Hitlerovi dobrovoljni dželati, Jirgen Habermas je istakao da je za savremenu generaciju Nemaca važno da „dođu do izvesne jasnoće u pogledu kulturne matrice nasleđenog bremena“, da identifikuju „ono što pripada tradicijama koje su oblikovale takvo katastrofalno zaleđe“.3

Ovde se misli, bar ja tako razumem Habermasa, pre svega na onu kulturnu matricu, na onu tradiciju, koju čine kolektivne ideje i predstave o narodu, o duhu naroda, o otadžbini, o narodnoj kulturi i narodnoj duši, tradiciju koja je potencijalno politički opasna. A često su to kolektivne predstave i ideje koje su na prvi pogled potpuno nezlobive, legitimne ideje privrženosti svom narodu, njegovoj kulturi i njegovoj slavnoj prošlosti.

Ne znam da li je Habermas čitao knjigu Hermana Bauzingera Etnologija (Volkskunde), u kojoj se autor potrudio da identifikuje i analizira neke elemente kulturne matrice iz koje je poniklo teško nasleđa koje je nacionalsocijalizam ostavio Nemcima i svetu. On je pokazao na koji način je nacionalsocijalizam preuzeo i iskoristio opšteprihvaćene i široko rasprostranjene ideje o narodnoj kulturi koje je ponudila nemačka etnologija u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. To su bili neki naizgled neutralni, naučni etnološki pojmovi, kao što su kulturni kontinuitet, pleme, germanski mit, narodni običaj, rodno tle, narodna duša.

Nije Bauzinger tražio da se ovi pojmovi stave na indeks zabranjenih, nego da se uvidi šta je u njima bilo ono zapaljivo, eksplozivno, ono opasno što je iskorišćeno za kasnije činjenje i opravdavanje najgorih zločina. Zato je on na nizu primera pokazao put kojim se od veličanja „nemačke narodne duše“ i „nemačkih plemena“ stiglo do nacionalsocijalizma, odnosno „ideološku strmu ravan koja je od puke ljubavi prema zavičaju preko neodređenog zanosa narodskim vodila drastičnom fanatizmu“.4 „Pogled na ideologiju u etnologiji“, zaključio je on, „vodi nas pravo u srce nacionalsocijalističkog svetonazora“.5

I pogled na ideologiju koja je dominirala i dominira našim balkanskim etnologijama i uopšte ovde dominantnim i u školskim kurikulumima „zaštićenim“ shvatanjima narodne i nacionalne kulture, jasno će nam pokazati da je ta ideologija manje-više ista ona koja je, kako je utvrdio Bauzinger, dominirala nemačkom etnologijom u 19. i u prvim decenijama 20. veka, to jest ideologija etničkog nacionalizma. Ona u našim balkanskim slučajevima nije tražila da se preobrazi u nacizam i fašizam, ali se i bez toga devedesetih godina 20. veka materijalizovala kao program sposoban da aktere tada vođenih sukoba i ratova podstakne na najgore zločine i da ih uveri da ih upravo ti zločini čine nacionalnim junacima.

Međutim, zločini učinjeni ovde u njegovo ime nisu kompromitovali etnički nacionalizam. Razloga za to ima više. Jedan od njih je odsustvo međunarodnog konteksta, pre svega evropskog konteksta, u kome bi nacionalizam balkanskih elita bio identifikovan kao zajednička opasnost ili bar kao ugrožavanje evropskog mira i zajedništva. U vreme kad je etnički nacionalizam kod nas pokazao svoje zločinačko lice, na dnevnom redu u Evropi bio je proces evropskih integracija bivših komunističkih zemalja, i postkomunistički nacionalizam je prihvaćen kao oslobodilačka alternativa. Takav odnos prema nacionalizmu bio je razlog što su ratovi devedesetih u Jugoslaviji pretežno tumačeni kao balkanski atavizam, kao divljačko međuplemensko ubijanje, a ne kao primer šta može da učini nacionalizam kad mu se ukaže prilika.

Ali nove, poslednjih godina učestale pojave nacionalističkih odstupanja i negiranja zajedničkih evropskih vrednosti u nekim članicama EU podstakle su raspravu o usponu ekstremne desnice u Evropi, u kojoj je ukazano i na činjenicu da se ta desnica danas upravo poziva na identitet, da traži zaštitu nacionalnih identiteta. Blok partija ekstremne desnice kojima je ovaj program blizak zove se upravo Identitet i demokratija. Dakle, evropskim narodima i državama – poručuju predstavnici ovog bloka – demokratija navodno nije dovoljna, potrebno im je navodno nešto važnije i jače – identitet. A zatim će se pokazati, ako stvari budu išle onako kako idu kod nas, da i drugim evropskim narodima i državama, a ne samo našim, sem identiteta i ne treba ništa drugo, da mogu lepo i srećno živeti i bez demokratije.

Tako su se Srbija i druge postjugoslovenske države iz uloge zemalja koje su navodno ratovale u ime nekih u Evropi prevaziđenih ideja i programa, našle u ulozi zemalja koje su avangarda novog, ponovo nađenog nacionalizama, koji se, naoružan do preteće erekcije uzdignutim nacionalnim identitetima, bori protiv ujedinjene Evrope.

REKOM, XIV Forum za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama, 17.12.2021.

Peščanik.net, 24.12.2021.

Srodni link: Svetlana Slapšak – Prekinuto pomirenje: šta radi kultura


________________

  1. Videti moj tekst „Rasizam u 11 slika“, u: Ivan Čolović, Dubina. Članci i intervjui 1991-2001, Samizdat B92, Beograd, 2001, 69-74.
  2. O tome kako su u jednoj etnički mešovitoj zajednici u Bosni ratni zločini počinjeni 1941. godine doveli do toga da etničke razlike budu prihvaćene kao nepomirljive, odnosno kako su ratni zločini generisali nacionalizam, važnu studiju napisao je američki istoričar Maks Bergholc (Max Bergholz: Nasilje kao generativna sila. Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskoj zajednici. Prevela s engleskog Senada Kreso, Buybook, Sarajevo, 2018). O nasilju koje generiše etničku pripadnost piše, između ostalih, i Filip Tesar. „Nasilni progon pripadnika druge etničke skupine“, kaže Tesar, „obezbeđuje društveno jedinstvo na dva načina: kako etničkom homogenizacijom fizičkog prostora tako i sviješću o ’zajedničkoj odbrani’“. (Filip Tesar: Etnički konflikti. Na Balkanu i ne samo tu. Preveo s češkog Adin Ljuca, Biblioteka XX vek, Beograd, 2019, 280).
  3. Jirgen Habermas: Postnacionalna konstelacija. Politički eseji. Prevali s nemačkog Aleksandra Kostić i Đorđe Vukadinović, Otkrovenje, Beograd, 2002, 38-39.
  4. Herman Bauzinger: Etnologija. Od proučavanja starine do kulturologije. Prevela s nemačkog Aleksandra Bajazetov-Vučen, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002, 70.
  5. Isto, 73.
The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)