Zaštitni znak

Ovde je već bilo reči o nepravednosti i neustavnosti rešenja iz Zakona o prekršajima, kojima se od građana zahteva da sami protiv sebe pokreću prekršajne postupke. Naime, posle uručenog prekršajnog naloga (za prekršaje za koje je zaprećena novčana kazna u fiksnom iznosu), građanin svoju odgovornost može priznati plaćanjem traženog kaznenog iznosa, a ako ne plati, njegova odgovornost se pretpostavlja, a kazna udvostručuje. Podsetimo da svaka osoba ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njenim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv nje. Takođe, svaki građanin se smatra nevinim dok se njegova odgovornost ne utvrdi u odgovarajućem postupku, u kome on ima pravo na pravno sredstvo protiv odluke u kojoj se odlučuje o njegovom pravu ili pravnom interesu. U situaciji u kojoj ovde govorimo, prekršeni su svi navedeni osnovi pravne države. Jedini spas od preke i administrativne osude predstavlja situacija u kojoj dobro informisani i pravno podučeni građanin pokreće prekršajni postupak protiv sebe pred nadležnim sudom. Međutim, zemlja u kojoj državni organi nisu dužni da dokažu odgovornost građanina, već je on dužan da dokazuje da nije kriv – otišla je i korak dalje.

Već neko vreme prekršajni sudovi u Srbiji uteruju strah u građane time što im zbog neplaćenog iznosa iz prekršajnog naloga prete izdržavanjem kazne zatvora. Zakon o prekršajima zaista sadrži još jedno u nizu neverovatnih rešenja, u kome se određuje da sud može neplaćenu prekršajnu kaznu zameniti kaznom zatvora ili radom u javnom interesu (vidimo da sud ovo može uraditi, ali nije jasno pod kojim uslovima, pa je ova zamena predmet isključivo diskrecione ocene suda). Rešenje je očigledno prepisano iz Krivičnog zakonika, iako krivični i prekršajni postupak nisu identični – pre svega kada govorimo o težini dela koja se gone u ova dva postupka. Ta razlika se dobro vidi ako recimo pogledamo da u saobraćaju predmet prekršajnog postupka može biti nevezivanje pojasa u automobilu, dok su predmet krivičnog postupka dela koja se završavaju izazivanjem ozbiljne opasnosti u saobraćaju ili smrtnim ishodom. Upravo zbog toga, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa prinudnu naplatu novčanih kazni iz prekršajnog postupka. Međutim, Zakon o prekršajima na koji se sudovi pozivaju prinudnu naplatu vidi kao izuzetak – tek posle zamene novčane kazne zatvorskom kaznom ili radom u javnom interesu. Sve to uprkos ustavnoj dužnosti za državne organe, a naročito sudove, da pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, vode računa o suštini prava koje se ograničava i svrsi ograničenja. U konkretnom slučaju, manje ograničavanje bi se postiglo prinudnom naplatom novčane obaveze, a ne lišavanjem slobode.

Ako ste mislili da je pravnim apsurdima ovde kraj, niste u pravu. Autorka ovog teksta uzeće samu sebe za ilustraciju izjave jedne funkcionerke MUP-a iz njenog nedavnog gostovanja na RTS-u. Ona je, dakle, tada rekla da bi MUP rešio razne slučajeve i uhapsio razne ljude, ali ga u tome sprečava zakon. Kako se ljudi ipak ne mogu proizvoljno i mimo zakona pritvarati, valjalo bi ovakvo „rešavanje“ stvari zaodenuti u pravno ruho. Dakle, pošto sam odbila da priznam odgovornost za prekršaj evidentiran u prekršajnom nalogu koji mi je uručen (u detalje navodnog prekršaja sada nećemo ulaziti), kao dovoljno informisana građanka sam pokrenula besmisleni i protipravni postupak protiv sebe pred prekršajnim sudom. To sam učinila upravo zato što jedino tako mogu da izbegnem pretpostavku odgovornosti. Zatražila sam od suda da utvrdi odgovornost u sudskom postupku, u skladu sa zakonskim i ustavnim garancijama. Iako nikada nisam dobila odgovor od suda da je jedan takav postupak pokrenut, vođen i okončan, stigao mi je dopis o kome smo ovde već govorili – kojim mi se prekršajna kazna zamenjuje kaznom zatvora. Da još jednom ponovimo, u pitanju je kazna koja nikada nije izrečena, u postupku koji nikada nije vođen. Ali i da jeste, ova zamena bi bila sporna, kao što smo već naveli.

Stiče se utisak da građani Srbije polako, ali sigurno, postaju odgovorni za dela o kojima postupak nikada nije ni započet. Prvo su se naplaćivale novčane kazne za neutvrđenu i pretpostavljenu odgovornost, a onda se stiglo i do izdržavanja kazne zatvora za neutvrđenu odgovornost, makar i u simulovanom postupku.

Postupajući prema savetu koji sam davno dobila – da uvek postupam kao da živim u pravnoj državi – nadležnom sudu sam podnela prigovor, gde tvrdim da novčana kazna ne može biti zamenjena kaznom zatvora ako nikada nije izrečena a samim tim ni postala konačna i izvršna. Međutim, slaba je nada u profesionalnost domaćih sudova, a pogotovo onih koji su u stanju da donose odluke i podržavaju zakonska rešenja o kojima smo ovde govorili. Da li je problem u srednjovekovnim koncepcijama punjenja budžeta, ili eventualnom zastrašivanju saradnika Peščanika, ne možemo sa sigurnošću znati. U zemlji u kojoj ratni zločinci mirno hodaju ulicom (a neki su i dalje deo poluga vlasti), u kojoj policija spokojno ne štiti građane, a okrivljeni zastarom izbegavaju odgovornost, kazne zatvora će početi po automatizmu da izdržavaju počinioci nikada sudski utvrđenih – dakle, fantomskih – prekršaja. Ali šta drugo i očekivati od vlasti kojoj su fantomke postale zaštitni znak.

Peščanik.net, 15.11.2016.