- Peščanik - https://pescanik.net -

Žozefa

Žozefa de Alaja Figeira (1630-1684), poznatija kao Žozefa iz Obidosa, bila je slikarka. Od oca iz Obidosa i majke iz Sevilje, mogli bi smo, iz svoje malo iščašene optike, videti “mešano” poreklo: razumniji portugalski stručnjaci naprosto je svrstavaju u poluostrvski barok. Ništa posebno nije u njenoj karijeri – slikar sa kćerkom nije mogao sebi dozvoliti luksuz da mu zbog nedostatka sina i patrijarhalne tvrdoglavosti propadne posao, pa je obrazovao kćerku, i sa njom uspešno delio rad i zaradu. Žozefa je slikala za crkve, za univerzitet u Koimbri, portrete, ali se njenim glavnim doprinosom smatraju mrtve prirode.

Zbog dve Portugalke sa kraja 17. veka sam već dugo želela da vidim Portugal. Druga je Marijana Alkoforado, možda autorka zbirke od pet ljubavnih pisama, nazvanih Portugalska pisma, koja je Klod Barben objavio 1669. u Parizu, a možda su bila delo grofa od Gijeraga, Gabrijel-Žozefa de la Vernj, i možda su bila namenjena izvesnome markizu od Šamijia, u koga je redovnica iz mesta Beža iz južnog Alenteža (možda) bila zaljubljena. Savršena zbrka oko autorstva, ali ne i oko uspeha. “Portugalka” je u 18. veku označavala ljubavno pismo. U Beži danas pokazuju Marijanin prozor. U osamdesetim godinama, na svetskim kongresima ženskoga pisma u Međunarodnom univerzitetskome centru (IUC) u Dubrovniku, Portugalska pisma su, upravo zbog nejasnog autorstva i roda, bila izuzetno popularna tema priloga i debata. Nedavno je jedna moja studentkinja magistrirala na rekonstrukciji ovih kongresa (1986,1988 i 1990): istraživanje je bilo kulturološko, antropološko, istorijsko i arheološko, jer je najveći deo dokumentacije centra izgoreo zajedno sa dva sprata – uspomena od JNA, da ne zaboravimo.

Ove motive, potpuno u oblacima, spustila je u stvarnost jedna letnja škola, i to ne moje struke: našla sam se u provinciji Alentežo, na samoj španskoj granici, među rimskim ostacima gradova, stojećim žutim srednjovekovnim tvrđavama i belim kućama i crkvama, sve to okruženo nepreglednim poljima, maslinjacima, šumama hrasta plutovca. Oni koji su doputovali iz Španije, tvrdili su da je sa portugalske strane čisto, uredno, uređeno, mirno, da su putevi dobri, i da svi govore engleski. Selo u kojem sam boravila ima, kao i sva druga koja sam videla, opštinski bazen, sportski centar, kinesku prodavnicu, starce i starice koji sede na ulicama, među hortenzijama. Portugalci su hortenzije doneli iz Azije, prvo na Azorska ostrva, onda na kopno: cvet kolonizacije nigde ne uspeva kao u ovoj neobičnoj mešavini mediteranske i atlantske klime. Danju je vruće, uveče hladno, nema sedenja napolju, sem preko dana. U Evori, starom univerzitetskom gradu, sedi se u podne pred skromnim lokalima uz tanjir morskih pužića “na crveno”, čačkalice umesto pribora, hleb i pivo. U Kastel de Vide, gde sam boravila, svaki dan se služila riba, uglavnom bakalar. U ogromnoj seoskoj samousluzi prevlađuje miris rakova, školjki i riba. Čak se i čuvena svinjetina iz Alenteža, od male i mišićave domaće crne svinje, priprema sa školjkama. I ništa nije podređeno turistima, jer ih u ovim krajevima nema. Mnogo veće čudo je što nigde nema sveštenika ni časnih sestara. Alentežo je još uvek bastion levice: čuvarka bazena me je ubeđivala da moramo zajedno da sastavimo pismo opštinskome savetu, jer je dostup invalidima loše organizovan. U Alentežu je i Grandola, “garavi grad” iz pesme Zeke Alfonsa, koja je 25. aprila 1974. na radiu označila početak “revolucije karanfila” i kraj četrdesetogodišnje Salazarove diktature. Bilo je suviše malih muzeja, suviše crkava sa manuelinskim portalima (poznogotski portugalski stil sa početka 16. veka), suviše samostana sa azuležo slikama (pločice oslikane plavom bojom), suviše polja punih praistorijskih dolmena i menhira – i do Grandole nisam stigla.

Srećom, stigla sam do Lisabona. Priznajem da je greh skrenuti sa najlepše gradske svetlosti koju znam u muzeje, ali morala sam da vidim Žozefu. Prevazišla je sva moja očekivanja: znala sam za verske slike, na kojima je uvek mnogo pokrivenih košarica, zavijutaka, skrivenih dobrota koje donose veselom malome bogu. No njene mrtve prirode su pre svega kutije, često kutije koje izlaze iz kutija, iz kojih ispadaju mali komadi nakita, dugmad, naušnice. Žensko slikarstvo bez ograničenja, bez cenzure, samoironično, preterano, zabavno, opsednuto malim, beznačajnim, ljupkim, dostupnim: žena se okružuje znacima koji samo njoj nešto znače, neredom koji priziva red (kutije), zatvorenošću u koju je teraju, ispituje ograničenja, nevidljivu kutiju u kojoj je zatvorena u društvu, jezikom koji za sebe izmišlja. Teško je zamisliti nešto što rečitije govori o ženskoj sudbini od Žozefinih slika. Najneverovatnija je mrtva priroda na kojoj su kutije, košarice, i sve vrste slatkiša, koje se mešaju sa ukrasima: ne može se reći šta je nakit, a šta ukras za tortu. Tu su bonbonice, mašnice, tračice, kolačići, kiflice, medenjaci, pogačice, štapići, rolati, cvetići – da li šećerni ili pravi – vezene salvete, marmelada u posudi sa kašikom, kandirano voće, ušećerene latice. Neuništivost užitka je u tome obilju nepotrebnog, suvišnog, zaumnog: Žozefa se podsmeva svojoj želji, svojoj ženskosti, svojoj isključivosti, pokazuje šta se može napraviti od zatvora u kojem je, sa nešto malo dozvoljenoga, zatvorena u društvu. Nešto sumnjive moći stiče se majčinstvom, ali ga na svojim slikama Žozefa čuva i odmiče od vladajuće barokne patetike, intimizirajući propisane scene i teme. No kada nema obaveza i porudžbina, kutije, nakit i slatkiši preuzimaju postor i njenu maštu. Jer, za razliku od sveta negde napolju, u ovome zaštićenome prostoru vlada samo necenzurisano zadovoljstvo. Žozefine slike mirišu na vanilu i cimet iz kolonija i lavandu i ruže iz kućnog vrta. Dodaću čulima i zvuk – jezik koji cokne o nepca dok proba korpicu sa trešnjama i kremom. I, gotovo sigurno, glas drugih žena, koje je pozvala na čišćenje modela sa stola, pošto je slika završena. Bez ikakvog podatka ili dokaza, verujem da je Portugalska pisma u isto to doba mogla pisati samo neka žena koja je delila Žozefina iskustva, i njen užitak, i koja je iz patrijarhalnog zatvora pustila poruku slobode i samoironije. Njih dve nisu tako usamljene, jer bilo je još iberskih baroknih slikarki, kiparki i književnica po samostanima iberskoga sveta sve do udaljenih američkih kolonija, u zlatno doba ženskoga pisma u svim umetnostima. Broj evropskih prevoda Portugalskih pisama u samo nekoliko godina posle prvog izdanja je ogroman, njihov uticaj na žanr fiktivnog i posebno ljubavnoga pisma jak: u to doba se u Evropi počelo oblikovati novo pojmovanje ljubavi i užitka. Kazanovina vrtoglava jurnjava za užitkom je možda bila reakcija na ovo žensko osvajanje intimnosti, i stvaranje osnove za izlazak iz zatvora koji je već uveliko zastareo. Iz te istorijske perspektive, obrat modernog feminizma, da je intimno političko, ima još mnogo više težine i smisla.

Između dva kolača i jedne naušnice, tu je poruku i Žozefa poslala.

Peščanik.net, 02.08.2011.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)