- Peščanik - https://pescanik.net -

Zubati poklon

Prvog jula, u Klubu poslanika, neki ljudi razgovarali su o „razvojnim perspektivama kulture u Srbiji“. Dobro, ne bilo koji ljudi, nego, navodno, stručnjaci i oni koji su po funkciji odgovorni za osmišljavanje i vođenje domaćih kulturnih politika. O čitavom skupu, na kome se govorilo i o odnosu između kulture i politike, te kulture i tržišta, mnogo toga može se reći i samo na osnovu dve izjave direktora „Službenog glasnika“ Radoša Ljušića odnosno državnog sekretara pri ministarstvu kulture Zorana Avramovića. Ljušić se, naime, požalio kako ne može da se reši viška knjiga u vrednosti od 500 miliona dinara iz magacina čak ni tako što bi ih poklonio bibliotekama, jer i na to mora da se plati porez na dodatu vrednost od 50 miliona dinara. Pretpostavljam da je Ljušić tako implicitno predložio da se stavi van snage porez na knjige, ili da se taj porez bar jednokratno ukine za suvišne knjige „Glasnika“. Po svemu sudeći, sekira se i Avramović, i to zato što „uloga slobodnog tržišta“ nije naišla na dobar prijem u srpskoj kulturi. Hajde da vidimo šta ostane od tržišta kada se ispostavi da je jedno javno preduzeće proizvelo beskorisni višak od 500 miliona dinara, koga bi sad što jeftinije da se reši.

Pođimo od toga da bi „Glasnik“ za poklon koji hoće da učini trebalo da plati porez koji je veći od sredstava koja će najverovatnije biti izdvojena za otkup knjiga koje su objavljene prošle, 2012. godine. Šta to u stvari znači? Knjige kojih bih „Glasnik“ da se reši vrede oko 4,5 miliona evra, što je dovoljno da se napravi 1.500 novih naslova. „Glasnik“ je proteklih godina objavljivao između 300 i 400 naslova godišnje, pa to sad znači da novi direktor hoće praktično da se ratosilja petogodišnjeg učinka svog preduzeća. I ne samo što smatra da je taj petogodišnji rezultat bezvredan, nego on i biblioteke vidi pomalo nalik na deponije, gde poput smeća mogu da se odlože beskorisne knjige. Ali, nije ni to kraj ovog dela priče: na otkupima koje je ministarstvo organizovalo prethodnih godina, država je mahom od „Glasnika“ kupovala najviše knjiga. Drugim rečima, za knjige kojih bi Ljušić sad da se oslobodi, država je godinama izdvajala oko 7 odsto, ili nešto manje od desetine ukupnog iznosa sredstava za otkup. Dakle, bar jedan deo knjiga koje bi Ljušić sad da prebaci u biblioteke već je u tim bibliotekama, a da bi se tamo našle, država ih je uredno odavno platila. Ako se zna da u Srbiji ima oko 200 izdavačkih kuća koje svojim naslovima konkurišu za otkup, jasno je u kojoj je meri „Glasnik“ bio privilegovan. Međutim, i uz takve privilegije, „Glasnik“ je po mišljenju novog direktora uspeo sve da proćerda napunivši magacin bezvrednim knjigama. Na kraju, treba pitati i kako je moguće da se neko tako lako odlučuje da odbaci nešto što vredi 4,5 miliona evra. Zamislite privatnog izdavača koji bi mogao da baci tako vredan lager knjiga a da to ni na koji način ne utiče na njegovo poslovanje. To se ne može zamisliti.

Ne moramo sad da razmišljamo o tome ko je sve učestvovao u pravljenju štete, i šta nam o domaćoj intelektualnoj eliti govori protraćenih 4,5 milona evra (nećemo se sad, recimo, pitati kako je moguće da je ta elita proizvela nešto što nikome nije potrebno i za to potrošila toliki novac). Pozabavimo se tržištem. Kada sekretar kaže da srpska kultura ne prihvata dobro „ulogu slobodnog tržišta“, na šta on tačno misli pod „srpskom kulturom“ (pretpostavićemo za trenutak da nešto poput „slobodnog tržišta“ zaista postoji)? Da li je „Glasnik“, na primer, čedo kulture ili države? Razume se, kada govorimo o tom javnom preduzeću, onda je u stvari reč i o jednom i o drugom, to jest o državnoj kulturi par exellence. Pošto o kulturi i tržištu zna koliko i o „rodoljupcima“, Avramović nije u stanju da dođe do jednog tako jednostavnog uvida, pa onda ne ume ni da ga formuliše: svojim neukim ponašanjem, „srpska“ država je osujetila svaku pomisao o „slobodnom“ tržištu u Srbiji uopšte, i u domaćoj kulturi posebno. Ako je ta država u stanju da stoji iza preduzeća koje ima kapacitet da proarči sredstva koja su ravna sredstvima koja svi izdavači zajedno ulože u ukupnu jednogodišnju produkciju knjige koja se ponude na otkup, i da to prođe bez ikakvih posledica, onda je besmisleno govoriti ne o slobodnom, nego o bilo kakvom tržištu. Sa jednom tako moćnom štetočinom u središtu kulturne produkcije, to jest produkcije knjiga, od tržišta ne može ostati ni kamen na kamenu. Po tržište i izdavače na njemu, bilo bi daleko korisnije da je država ugasila „Glasnik“, a sredstva koja su tamo bačena, namenila recimo za otkupu knjiga.

No, rekao bi sad neko, „Glasnik“ (a kad kažem „Glasnik“, mislim ujedno i na „Zavod za udžbenike“) jeste proizvod prethodnih vlasti, i sadašnja vlast pokušava nekako da to upristoji. To je, razume se, laž. Jer nema nikakve razlike između prethodnih i ove vlasti, bar kada je o kulturi reč. Da ne bih to ovde nadugačko elaborirao, ilustrovaću te sličnosti navodeći još jednu jučerašnju izjavu sekretara, koja je saglasna s mnogim izjavama koje su sve ovo vreme davali i drugi predstavnici sadašnjeg ministarstva kulture. Reč je o nameri da uprkos priči o tržištu, i to „slobodnom“, u polju kulture država ipak interveniše, i to kada je reč o onom kulturnom radu koji se tiče nacionalnih interesa i čuvanja nacionalnog blaga. Moglo bi se tu postaviti pitanje, recimo, samom sekretaru: ako je tržište tako dobro, što mu se ne mogu poveriti staranje o nacionalnim interesima i nacionalno blago? Možemo takođe pitati i ko određuje šta su interesi, a šta blago (to je posebno važno kada se ima posla s osvedočenim „rodoljupcima“). No, time bismo ipak promašili suštinu. Jer i ovaj put reč je o pukim ličnim sebičnim interesima koji se uvijaju u plašt nacionalnih interesa i nacionalnog blaga. Logika je jednostavna koliko je i primitivna. Sve koji nam se ne dopadaju iz bilo kog razloga, razmišljaju sekretari, gurnućemo na tržište, a sve koji su nam bliski, iz bilo kog razloga, zaštitićemo od tog istog tržišta. Pri tom, „gurnuti na tržište“ ovde treba čitati kao „gurnuti u provaliju“, jer se sama država potrudila da svojim merama i javnim preduzećima upravo samo tržište razori i zatre u korenu.

I da ne bude nesporazuma, ovde se uopšte ne zalažem za potpuni izlazak kulture na tržište. Naprotiv, mislim da tako nešto ne sme da se dogodi. Namera mi je samo da pokažem da oni koji zagovaraju takav izlazak sa pozicija državnih činovnika po pravilu ili nemaju pojma ili lažu.

Peščanik.net, 03.07.2013.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)