„Istinu o Jasenovcu zna svatko tko želi.“ Ivo Goldstein, istoričar
„Nastavnici iz cele Srbije gotovo jednoglasno su ocenili da su najbolje osobine naših udžbenika njihova sadržajnost, preglednost, jasnoća, slikovitost i primerenost uzrastu učenika.“ Sa vebsajta izdavačke kuće Klett
„Neće nam više Jasenovac biti 10 minuta časa“, izjavio je lično predsednik Vučić najavljujući da će, od sada, država pisati udžbenike istorije. Samo, država ih je i do sada pisala – jeste da udžbenike štampaju izdavači od kojih su neki državni, kao Zavod za udžbenike, a drugi privatni, pa čak i strani, kao Klett. Ali, državne institucije propisuju program, regulišu proces recenzije, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja ih odobrava, resorno ministarstvo daje dozvolu itd.
„Jasnoća“ na Klettov način
U jednom je predsednik ipak u pravu – srpski udžbenici istorije zaista loše pišu o Jasenovcu. Uzmimo Istoriju za 8. razred osnovne škole Vajagića i Stošića, u izdanju Kletta. Ako Klett zauzima više od polovine sprskog tržišta udžbenika, onda je verovatno da baš ovo učilo najviše naših đaka drži u rukama. Dakle, u tih „10 minuta jednog časa“ srpski đaci na str. 159 o Jasenovcu čitaju sledeće:
„Logor Jasenovac bio je ustaški logor smrti u NDH za vreme Drugog svetskog rata. Formiran je u avgustu 1941, a uništen u aprilu 1945. godine. Po organizaciji, ličio je na nacističke logore u kojima je radna snaga logoraša korišćena pre likvidacije. Žrtve logora bili su Srbi, Jevreji, Romi i antifašisti. Postojalo je više mesta na kojima su ljudi ubijani, i to na načine koji su po brutalnosti prevazilazili i nemačke zločinačke metode. Unutar logora postojao je krematorijum u kojem su spaljivana tela ubijenih logoraša. Broj žrtava još uvek nije tačno utvrđen. Državna komisija Jugoslavije iz 1946. procenila je broj žrtava na 600.000.“
Važno pitanje o broju Srba ubijenih u Jasenovcu ostaje, tako, suštinski bez odgovora. Ako je u Drugom svetskom ratu u celoj zemlji (dakle, ne samo u Jasenovcu) stradalo ukupno oko 27.000 Roma, i oko 68.000 Jevreja, a državna komisija kaže ukupno 600.000 ljudi samo u Jasenovcu, onda je tamo ubijeno preko pola miliona Srba i antifašista. Ti antifašisti su, naravno, Hrvati i muslimani kojih je, po procenama, ubijeno 5-12.000. Tačno je, Srbi, Jevreji i Romi su ubijani jer su Srbi, Jevreji i Romi, a Hrvati antifašisti zato što su antifašisti. To je velika razlika. Ali učenicima, držim, ne bi naškodilo da pročitaju da su, ipak, i Hrvati i Bošnjaci ubijani u Jasenovcu. Prema tome, iako autori kažu da „broj žrtava još uvek nije tačno utvrđen“, naši đaci imaju dobre šanse da zaključe da je u Jasenovcu ubijeno preko pola miliona Srba.
Pa koliko je, onda, Srba ukupno stradalo u Drugom svetskom ratu, pitaju se s pravom naši učenici? Ako ne znamo brojke o Jasenovcu, valjda barem znamo koliko nam je naroda stradalo u ratovima.
Recimo, što se tiče Prvog svetskog rata, udžbenik na str. 66 kaže da su „vojni i civilni gubici Srbije iznosili 1.300.000 žrtava“ od čega, čitamo dalje na str. 92, „oko 400.000 vojnika… oko 845.000 civila“ ili „oko trećinu stanovništva i više od polovine radno sposobne populacije“. Ako ostavimo po strani škakljiva pitanja poput onih gde se između str. 66 i 92 izgubilo 55.000 Srba (1.300.000≠400.000+845.000), ili odakle smo došli do ovih podataka, đaci barem dobijaju relativno jasnu poruku o našim stradanjima u Prvom svetskom ratu.
Kada je reč o Drugom svetskom ratu, međutim, situacija je sasvim drugačija. Na str. 138 čitamo da je Jugoslavija imala „više od 1.000.000“ žrtava (dakle, cela Jugoslavija), a na str. 158 i da je „Jugoslavija u ratu podnela ogromne ljudske žrtve, čiji tačan broj do danas nije utvrđen. Prema novijim istraživanjima, stradalo je više od 1.000.000 ljudi. Državna komisija zadužena za utvrđivanje ratnih zločina u Jugoslaviji, formirana posle rata, smatrala je, međutim, da je stradalo 1.706.000 ljudi. U partizanskim jedinicama poginulo je 305.000 boraca, a u redovima ravnogorskog pokreta 166.000… Najveće strahote zadesile su civilno stanovništvo. Poginuo je veliki broj ljudi, a 425.000 bilo je ranjeno“.
Jalov je pokušaj iznalaženja nekakvog smisla u svemu ovome. Ako je stradalo 305.000 partizana, plus 166.000 ravnogoraca, plus 600.000 u Jasenovcu, to se onda uklapa u navedenu brojku od „više od 1.000.000“ ljudi. Ali kako su onda „najveće strahote zadesile civilno stanovništvo“? Znači, svi civili su stradali u Jasenovcu? A streljanja u Šumaricama, Mačvi, Podrinju itd, a četnički zločini nad civilima, komunističke čistke krajem rata, a lokalni bratoubilački obračuni, a Sajmište, Jadovno, Banjica, zgarišta i bombardovanja, nemačka i saveznička?
Pa da, dakle, na osnovu rečenog izvedemo nekoliko zaključaka:
1. Ako je ukupno stradalo nešto više od milion građana Jugoslavije, od čega šeststo hiljada samo u Jasenovcu, nedostaju nam stotine hiljada civilnih žrtava.
2. Ako je ukupno stradalo nešto više od milion građana Jugoslavije, a od toga pola miliona Srba u Jasenovcu plus partizani plus ravnogorci, onda su u Drugom svetskom ratu stradali listom Srbi, uz nešto malo Jevreja, Roma i antifašista? A gde su onda stotine hiljada stradalih Hrvata i Bošnjaka i drugih jugoslovenskih naroda?
3. Ako državna komisija kaže 1.706.000 stradalih, a „novija istraživanja“ više od 1.000.000, ko je u pravu? Ako državna komisija greši u pogledu ukupnog broja žrtava, onda verovatno greši i u pogledu broja od 600.000 jasenovačkih. Zašto onda uopšte navodimo te podatke?
4. Kako je moguće da znamo tačan broj stradalih Srba u Prvom svetskom ratu, a ne znamo ni približan broj stradalih Srba u Jasenovcu i u Drugom svetskom ratu? I sve tako dalje u krug.
„Sadržajnost, preglednost, jasnoća“, veli izdavač.
Zavod-ljivi udžbenici
Uporedimo, sada, kako o Jasenovcu govori najpopularniji konkurent Klettovom, udžbenik istorije za 8. razred Đorđa Đurića i Momčila Pavlovića u izdanju Zavoda za udžbenike:
„Logor smrti – Jasenovac
Jasenovac, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi, osnovan je avgusta 1941. a rasformiran aprila 1945. godine. Obuhvatao je sistem od nekoliko logora na obali Save. U logoru su stradali Srbi, Jevreji, Romi, antifašisti. Broj nastradalih u Jasenovcu nije precizno utvrđen. Istraživanja i procene pojedinih autora i komisija kreću se od 72.000 pa do milion nastradalih. Poimenično je do sada evidentirano oko 73.000 žrtava. Neposredno posle rata govorilo se o stradanju 500.000 do 600.000 logoraša, od čega najviše Srba. Logor smrti Jasenovac moguće je po masovnosti zločina porediti samo sa velikim nacističkim „fabrikama smrti“.“
Dakle, poput Vajagića i Stošića, Đurić i Pavlović takođe znaju za antifašiste koji nisu ni Srbi ni Jevreji ni Romi, ali ni oni ne pominju kom narodu pripadaju. Dalje, oni kažu kako broj žrtava „nije precizno utvrđen“ i varira od 70.000 do 1.000.000! Pa ne da nije precizno, nego dakle nije ni približno utvrđen! Sličnu konfuziju stvaraju i ostali podaci – poimence je evidentirano 73.000 žrtava. Pa ako je od milion samo toliko evidentirano poimence, gde je ostalih 930.000? Jasno je da se zbog masovnosti i brutalnosti zločina, dovođenja ljudi sa sela, deportacija itd. ne mogu znati imena svih žrtava. Ali da je tek svaka petnaesta jasenovačka žrtva identifikovana, protivi se svakoj logici. Pa šta smo radili proteklih 75 godina ako za preko 900.000 ljudi ne znamo ko su? I, najzad, neposredno posle rata „govorilo se“ o 500-600.000. Zaista, govorilo se? To je pouzdan istorijski izvor?
Istinu o Jasenovcu zna sva(t)ko tko želi
Biće da se ovo govorilo se odnosi na nalaze rečene posleratne državne komisije, koja je svoje izveštaje bazirala na izjavama preživelih, a ne na popisima, spiskovima i izveštajima kao dokumentima prvog reda.
U međuvremenu se broj popisanih žrtava popeo na „preko 83.000“, kako kaže Ivo Goldstein u intervjuu „Istinu o Jasenovcu zna svatko tko želi“, smatrajući da je ukupan broj žrtava između 90.000 i 100.000, dok Dragan Markovina pominje „nešto manje od 90 tisuća popisanih imena, s procjenom da bi se taj broj mogao popeti za još oko 10 tisuća“.
Da ove podatke naši autori udžbenika zapravo znaju sugeriše najnoviji udžbenik Istorije za 8. razred Dragomira Bondžića i Koste Nikolića koji izdaje Zavod za udžbenike, u kom na str. 104 čitamo sledeće:
„Srbi su najviše stradali u logoru Jasenovac, na reci Savi, koji je osnovan u leto 1941. godine. Jasenovac je bio ogromna fabrika smrti, u kojoj su primenjivane najsurovije metode likvidacije ljudi. Osim iscrpljujućem radu, logoraši su izlagani teškim mučenjima. Žrtve su zakopavane u zajedničke grobnice, bacane u Savu ili spaljivane u krematorijumu. Zato ne postoje precizni podaci o broju stradalih u ovom logoru… Za Rome, Hrvate i, naročito, za Srbe raspon podataka o broju žrtava veoma je širok. Tačan broj stradalih Srba još uvek nije utvrđen, a na osnovi najnovijih istraživanja može se tvrditi da je bilo najmanje 100.000 srpskih žrtava, ali taj broj je verovatno višestruko veći.“
U ovom udžbeniku, dakle, srpski đaci mogu da pročitaju da su u logoru ubijani i Hrvati. Što se tiče broja ukupnih žrtava, autori ne navode nikakvi brojku niti se pozivaju na državnu komisiju i njenu cifru od 600.000. Do ovde je, recimo, sama logika izlaganja na mestu. Ali kad pređu na broj ubijenih Srba, autori se zapetljavaju u protivrečnostima – „najmanje 100.000“ na osnovu najnovijih istraživanja, „ali taj broj je verovatno višestruko veći“. Šta to znači? Da je zapravo taj broj više stotina hiljada, iako najnovija istraživanja kažu najmanje 100.000? Ako tako debelo greše, čemu ih pominjati? Kakva su to istraživanja ako mogu tako krupno da omanu? Da li je ovo revizija prećutanih starih istraživanja i brojki, ili kritika pomenutih novijih istraživanja? Kao da se ovde umešala neka cenzorska, urednička ruka i naložila dodavanje ove sintagme na kraju, pa makar i po cenu logike i nauke.
Upadljivo je, pri tom, da nijedan od ova dva Zavodova udžbenika, koliko vidim, ne daje zbirne podatke o broju srpskih i jugoslovenskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Tako nemamo čak ni približne procene na osnovu koji bi neki đak mogao da pokuša da se snađe u svemu ovome. Jer, naime, ako je ukupno u Drugom svetskom ratu stradalo nešto više od milion naših građana, a u samom Jasenovcu „do milion“, onda su, dakle, sve žrtve u Drugom svetskom ratu bile u Jasenovcu? Dakako, kada se ovakve tvrdnje stave naporedo, uviđa se njihova nelogičnost i besmislenost. I tako mi 76 godina posle rata imamo udžbenike koji ne znaju ni približan broj žrtava građana Jugoslavije, ni Srba, ni jasenovačkih žrtava niti ubijenih jasenovačkih Srba. To sigurno nije način da se neguje sećanje i pijetet prema ogromnim, nedužnim jasenovačkim žrtvama, niti da se ostvaruju postavljeni ciljevi „razvijanja istorijske svesti“ i „kritičkog mišljenja“ (iz Predgovora Bondžića i Nikolića) kod srpskih učenika. I da ne bude da ovako misle samo „soroševci“ i „drugosrbijanci“, evo šta je nedavno izjavio patrijarh srpski Porfirije: „Jasenovac, ali i svako drugo mesto koje ima takav karakter, moraju biti oslobođeni svake vrste politizacije. ‘A, nažalost, suočeni smo s činjenicom da to ne biva tako. Politizacija takvih mesta je zloupotreba onih koji su jedanput nedužno izgubili svoje živote’“.
Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 23.03.2021.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Rodoljubivi prosvetni zanos
Ivan Čolović – Udžbenike u đubre!
Vladimir Gligorov – Država piše
Srđan Milošević – Državna istorija i njen odnos prema istinitom
JASENOVACRAZGOVOR O OBRAZOVANJU