Četvrta tribina u okviru ciklusa „Nije Filozofski ćutati“ održana je 28.2.2019. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Govorili su Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Branislav Trifunović i Dubravka Stojanović.
Nesređeni transkript
Dubravka Stojanović: Tema je demokratija protiv populizma, ili populizam protiv demokratije. Populizam je danas jedna od tih reči koje više ne znače niša, jer populistom zovemo i Putina i Trampa, zovemo veoma različite ideološke pravce, veoma različite lidere, ali izgleda da je negde najtačnija jedna od dijagnoza koja kaže da je populizam autoimuna bolest demokratije. To je bolest koja koristi demokratske institucije, koja koristi demokratske alate da bi ih zapravo uništila. I mislim da je to dobra platforma za početak ovog razgovora. Jer, prvo pitanje je kako vi opisujete današnje stanje u Srbiji, kako ga kao stručnjaci ili kao aktivisti doživljavate. Mnogo reči je u opticaju: populizam, totalitarizam, autokratija, diktatura, neliberalna demokratija… mnogo je tih definicija. Vi ste najpozvaniji da kažete šta mislite. Profesore, izvorlite.
Dragoljub Mićunović: Za današnji populizam je karakteristično sužavanje vlasti, ili vlast jednog čoveka, odnosno autoritarni poredak. Svi populisti su autoritarci koji žele da zavedu masu time što će raznim lažima, koje će institucionalizovati, pokušati da demokratiju liše osnovnih alata, a to su institucije, pre svega parlament, a onda sudstvo nezavisno, a onda, naravno, sve nezavisne institucije i društvene organizacije. To je zadatak populizma.
Kada smo osnivali Demokratsku stranku, tada sam na zaprepašćenje nekih ljudi citirao Herodota. Otkud Herodot? Od svih definicija koje sam o demokratiji naučio, pošto je i o njoj ovde reč, a ne samo o populizmu, ona mi se učinila najtačnija zato što je dovoljno obuhvatna. Ona glasi: “Demokratija je vladavina suprotna vladavini jednog čoveka”. To je sve, i mislim da je time sve rečeno. Herodot, doduše, dodaje da se u demokratiji ne mogu dešavati stvari koje se kasnije dešavaju u tiraniji, jer da se taj despot, taj jedan čovek koji vlada toliko osili i toliko uobrazi da počne da radi razne budalaštine. Ovo je reč Herodotova pre dve i po hiljade godina. Najgore u vladavini jednoga čoveka je sledeće: što sve njegove mane – vrlina obično ima mnogo manje – postaju mane cele države. Ako je on hedonista, vladavina postaje hedonistička. Itd. To je najveći problem vladavine jednog čoveka.
Demokratija je lepa i po imenu, i moram reći da, iako su joj mnogi i tokom istorije prognozirali smrt, i mnogi su je i ukidali, ono što je u demokratiji lepo, to je da se uvek rađa; i kad se god pomisli da više nema nikakvog izgleda za demokratiju, počnu da šapuću neke uspomene na slobodu, i polako se pretvaraju u jedan gromki glas. Meni je drago, takođe, da kod nas taj šapat postaje sve glasniji i pozdravljam ljude koji su spremni da se pobune.
Druga reč, koja je vezana i za demokratiju i za populizam, je narod. To je takođe jedna reč dosta difuzna. Šta je narod? Vidite, to uvek postoji jedna želja da se to redukuje. Kada je opat Sijes za vreme Francuske revolucije napisao “Šta je treći stalež”, on je onda rekao: plemići i sveštenici, ta dva staleža su u takvoj manjini, privilegovani, ne predstavljaju narod, ništa. Narod je sve ostalo. Treći stalež je narod. Ovi nisu narod. Ta tendencija, koja je revolucionarna, krije u sebi jednu opasnost, a to je taj redukcionizam. Pa će posle doći Partija, pa će reći “Partija je narod”, “mi, većina u parlamentu, smo narod. Ovi drugi nisu narod”.
Nažalost, pokazalo se da je mnogo lakše zaglupljivati ljude nego ih prosvećivati. I kada smo mislili da je prosvetiteljstvo pobedilo, i nacionalizam pobedio, i da se zbog toga napreduje neprekidno, zaboravili smo da razum nije jedino svojstvo čovekovo, da on u sebi ima i neke druge elemente. To je trebalo da nam pokažu dva svetska rata i 100 miliona izgubljenih života, da bismo shvatili da moramo biti oprezni sa čovekom.
Vesna Pešić: Ja nekako imam utisak da se mi stalno borimo za jednu te istu stvar. Znači, zašto mi ne uspevamo da napravimo ono što se zove pravnom državom, gde se zakon na neki način poštuje, i gde se poštuje Ustav, znači ono što treba da uokviri jednu državu i da stavlja ograničenja državi. Jer kad nema ograničenja državi, onda u stvari nema politike. Ako je država ograničena Ustavom, i šta ona sve ne sme da radi, ono u čemu ona mora da bude pre svega zaustavljena, a to je da ne krši slobode i prava pojedinca – znači, to je osnovna stvar jednog demokratskog ustava – a zatim isto tako da ne tlači neku drugu manjinu, bilo da je to politička manjina, bilo da je to neka druga vrsta manjine.
Ona se ponaša izuzetno neprijateljski, kao da je reč o nekom drugom, spoljašnjem neprijatelju. Pogledajte te tabloide: znači, ko god da se pojavi u politici, on će sutradan da osvane u svim mogućim novinama da je lopov, da je ovo, da je ono. Zbog toga ja i tvrdim da smo mi praktično zbog toga ostali bez opozicije. Opozicija je potpuno rasturena. To su razne lokalne grupe, stare stranke ili se formiraju razne nove stranke, ali tu postoji jedna potpuno disperzivna situacija gde ne postoji, kao nekada što je bilo, nekoliko tih glavnih stranaka. Kad je reč o ovoj vlasti, postoji jedan dodatak, jedan višak koji je postao nepodnošljiv, a to je sam stil tog vladanja.
Kada kažem “stil tog vladanja”, on toliko ide na živce svima nama, da to nije samo neki autokrata. Navikli smo mi na autokrate, od Prvog ustanka pa nadalje, manje više sve su to bile autokrate; mi za tih 200 godina, otkako se stvara srpska država, stalno je bilo pokušaja da se ograniči vlast, donošeni su Ustavi, međutim, mi taj temelj nikad nismo uspeli da napravimo. Meni se čini da sam ceo život provela u jednoj istoj situaciji, da se stalno borimo za taj osnovni temelj da ne živimo u bezakonju, nego da živimo u nekom osnovnom redu, u nekoj državi gde ne može neko ko je na vlasti da nam radi šta god hoće.
Dubravka Stojanović: A Vesna, rekli ste da se ovaj nekako razlikuje od prethodnih.
Vesna Pešić: Sada imamo, kako da kažem, jednog ludaka. Ja se izvinjavam za ovu grubu reč, ali ako uporedimo Aleksandra Vučića sa Titom – pa Tito je bio autokrata, ali ko bi rekao za njega da je ludak? Pa mislim da niko ne bi rekao da je ludak. Zato kažem: nije to reč koju ja sad govorim iz nekakve mržnje, što bi on voleo da je tako, da sad ja njega mrzim, pa mi je zato ludak, nego zaista tu postoji jedna patološka crta provociranja: za njega ne postoji ama baš nikakvo pravilo. Recimo, ako je zabranjen ulazak u bolnice, on pravac ide u bolnice. Da ne govorim o drugim, ozbiljnijim stvarima koje krši.
Kad ga pita novinarka posle tog gostovanja u dečijoj klinici on kaže “Evo, naše zdravstvo je fantastično napredovalo”, i kaže “Evo, mi smo bolji od 8 evropskih država, naše zdravstvo je bolje od njihovog”. A ova onako promuca: “A kojih 8 država?” Na to obično pitanje on je bio potpuno šokiran. On kaže: “Pa ne mogu da se setim tih 8 država”. Zato što je on iz pika smislio tih 8 država. I kaže: “Popodne će vam ministar Lončar kazati kojih je to 8 država”. Naravno, nije se javio ministar Lončar da obavest Jovanu i sve nas kojih su to 8 država, tako da ja i dalje pitam kojih su to 8 država.
Malo jeste to sad izmotavanje, ali da vam kažem, ima i nekakvih mnogo opasnih stvari. Država mora da se zaustavi i ne može da ulazi u privatni život ljudi. Međutim, mi vidimo da je to pravilo potpuno srušeno. Kad razmišljamo o ovim protestima, mislim da oni nisu nastali iz nekog konkretnog razloga, već zato što više nema nikakvih pravila. Bez obzira na Vučića, sam taj defektni sistem proizvodi burazersku ekonomiju i državu koja je jedan mafijaški organizovani klan, gde je on šef mafije. Stigli smo dotle. Ali taj stil vladanja, zajedno sa rušenjem svake, i najobičnije norme pristojnosti doveo je do protesta koji su nastali zbog toga što građani jednostavno neće više da podnose takvu vrstu vladavine. I zbog toga mislim da su ovi protesti jako važni, i da iz njih može zaista da izađe i nešto više, odnosno da se porodi i nešto drugo, suprotno ovakvoj jednoj mafijaškoj vlasti koju sad imamo.
Dubravka Stojanović: Da podsetim Vesnu da je već platila jednu kaznu, zajedno s Peščanikom, za razne reči koje upotrebljava, tako da Filozofski fakultet neće snositi troškove. Samo toliko.
Vesna Pešić: Ja plaćam, evo.
Branislav Trifunović: Reći ću ja, ludak je. Je l’ može? Platiću ja, nije problem. Nama, šta god vi mislili o tome, 30 godina ovom zemljom vlada Slobodan Milošević, na ovaj ili na onaj način. I onda ja pitam ne Vučića, nego je l’ smo mi normalni, bre? To je jedino moje pitanje. Da li smo mi svi normalni da nam se to dešava. I onda mi i dalje pričamo o demokratiji ili populizmu. Naravno, tema je regularna i normalna, ali nije normalno okruženje i vreme u kojem živimo. Nije normalno da mom kolegi pokazuju da znaju gde živi i gde ide sa decom. To se zove tipovanje, to se zove “idite, odradite šta treba”.
To nisu normalne stvari. Ja mislim da tu više nije normalno što taj ludak – jeste ludak – što taj ludak govori sve i svašta na televiziji. Nije normalno. A da li smo mi svi normalni da to sve trpimo, i dokle ćemo mi to trpeti? I bez obzira na sve to, mi zadnjih 20 godina imamo iste ljude i u opoziciji, i isti ljudi nam isto pričaju i isto dozvoljavaju. Podržavao sam i Demokratsku stranku i razne ljude, stalno u želji da se nešto desi, da se nešto promeni.
I onda shvatim na kraju svega toga da je Slobodan Milošević i dalje predsednik ove države. Eno ga pod onom lipom u Požarevcu, ali on čovek i dalje diriguje. Isti ljudi su tu, manje više, na ovaj ili onaj način, i manje više je ista opozicija. I zato opet pričam: 1996. je bilo nekako lepše, jer nije opozicija stigla da se isprlja; imali smo 3 lidera, imali smo Građanski savez, imali smo Zorana Đinđića, imali smo Vuka Draškovića. Imali smo nešto, mogli smo da stanemo iza nečega. Ja sad u ovoj količini lidera – svi moraju da budu lideri – ja, iskreno, nemam iza koga da stanem, jer su sve to isti ljudi koje ja mogu da poštujem, ali hajde da vidimo – je l’ ima tu nešto i za nas?
Ja zato stalno pričam: nije to pitanje više ko će biti na vlasti, nego, što bi rekao Gidra Bojanić: “Vama će, deco, čika Gidra da kupi tenk”. Znači, očigledno mora tenk, da se sve to poravna, pa da krenemo nešto iz početka, s nekim drugim ljudima. Mislim da je to jedini način da uradimo išta normalno i da damo šansu da neka deca žive u nekoj iole normalnoj državi. Mislim da smo tu šansu izgubili, bar mi koji sedimo ovde.
Dubravka Stojanović: Pa, u stvari ste svo troje definisali to zamrznuto stanje, i svo troje ste govorili o tome da mi ne izlazimo iz određenog sistema, možda i iz 1968, i 1996, možda su svi oni i dalje na vlasti, i zato ću sada da vas pitam dve stvari. Jedna se tiče protesta – evo i u Francuskoj Žuti prsluci nemaju vođstvo, nema ideologije. To je pobuna. Možda je to neki novi oblik demokratije. Evo, razmišljamo i o tome. Ali svi ste učestvovali u nekim protestima. Mićun je učestvovao u svim protestima, Vesna takođe. I postavlja se pitanje dometa ovih protesta. Šta oni sad stvarno znače? Da li je dovoljan taj, što je Bane rekao, put, da li je dovoljno to što se mi oslobađamo od straha, što se mi bolje osećamo, što nam je lepo subotom? Da li je to dovoljno, ili verujete da ovi protesti mogu da daju još nešto više?
I još jedna tema koja mislim da je važna kad govorimo o demokratiji: to je da smo mi stalno na tom početku, i ako gledamo koalicije, zapisala sam: Ujedinjena opozicija Srbije (to je bila 1991), DEPOS, Zajedno, DOS, Savez za promene. I sve su te koalicije sastavljene od nesastavljivih stranaka. To su stranke dijametralno suprotnih programa, ali s obzirom na režime, one moraju da se nađu zajedno, ili to tako izgleda, da bi se pokrenula borba. I šta mi sad stalno dobijamo?
Dakle, mi imamo stranke od kojih su neke za Evropu, a druge drastično protiv Evrope. Jedne su za kapitalizam, druge su drastično protiv kapitalizma. Jedni su za Kosovo, drugi nisu. Dakle, to su suprotni programi, i mi opet imamo situaciju da šta ako pobedi Savez za Srbiju, kako će izgledati ta vlast? Opet DOS, opet žrtve. Zoran Đinđić je to već platio glavom. Mićune.
Dragoljub Mićunović: Samo nezadovoljstvo nije dovoljno. Mi moramo da znamo i gde živimo, i šta je taj narod, i šta je ta država. Pazite, staro je to ptanje. Ja neću sad ovde da podsećam da je pitanje dobrovoljnog ropstva postavljeno u 16. veku, da se čovek pita šta je to ljudima da se stotine hiljada ljudi pokoravaju jednom čoveku. Možemo reći sad, teorija nam ništa ne treba, ali ja se bojim da naš problem i jeste u tome što smo zaostali. Zaostali smo. Ne znamo dan danas šta je politika. To je ceo problem. Nego mislimo – sad ćemo to na brzinu, ovako ili onako rešiti. Međutim, moramo da razlikujemo šta je šta, da znamo da je protest važan, treba se ohrabriti. Ali treba se i organizovati. Ovo do sada ne razumem kako će to izgledati. Ima parlamenta, nema parlamenta. Ja se bojim da ne potrošimo energiju a da nismo jasno odredili ciljeve, u kom smeru idemo. Moramo znati šta se dešava u društvu u kome živimo.
Plemenito je naše lično nezadovoljstvo, ali koliko ga sveta deli, i da li mi do kraja zavirujemo u onaj deo sveta i naroda koji se i ne buni. Zašto? On je nevidljiv, hrani se u kontejneru, nezaposlen, beži da ide bilo gde da radi. Šta je s tim svetom? Oni su ucenjeni egzistencijalno. On treba da proda, je li, zbog te male crkavice – ilegalno zaposlen ili nije – tu svoju slobodu. Šta mu ta sloboda znači. Beda je opasna. Ona s jedne strane potiskuje svako napredovanje i svaku pobunu, a s druge strane, kad se bedni pobune, nikad ne znate na šta će to izaći. Prema tome, ja sam za to da sada da postavimo vrednosti demokratije, da se zna da ne može niko prisvojiti državu, da niko ne može ugušiti Parlament nekom većinom, nekakvim bukačkim glasanjem, i tako dalje; da niko ne može prisvojiti i porobiti sudstvo. Ima milion tih manifestacija ugrožavanja demokratije, u kojima smo direktno kao ljudi ugroženi. Ja sam za to da se svako to pitanje postavi.
Sad ću se vratiti na ovo: to je isto nerazumevanje politike: kad je bio DEPOS, ja sam se krstio šta se to dešava. Dolaze ozbiljni ljudi i kažu “Evo, imam dozvolu, vi svi podnosite ostavke. Mi ćemo postaviti mudre glave u Parlament. Mudre glave će da drže dizgine, a stranke će da vuku kola. Onda će patrijarh Pavle da kruniše Acu na Terazijama, a onda će Aca da kaže Vuku: “Evo ti mandat”, a Vuk će da šutne Slobu iz predsedništva i sve je rešeno”. Ljudi su to ozbiljno mislili. I šta se desilo? Desilo se – muć. Koštunica je napravio stranku i priča sa DEPOS-om je završena u toj jednoj sezoni. Pokazalo se da same partije nisu rešile pitanje. Nisu one demokratske. Tu se pojavi vođa, lider, on je stranka. Oko toga odmah prilete ljudi koji vole da uđu u vlast. Kod nas se ljudi upisuju u vlast, a ne u stranke.
Vesna Pešić: Kako je Mićun rekao, to se dosta brzo raspalo. Od toga nije bilo ništa. Iznikla je Demokratska Stranka Srbije, koja u stvari nikad nije ni bila velika stranka. Ona je postala velika stranka kad je pobedio Koštunica na izborima, znači posle 5. oktobra, kada su svi mogući iz JUL-a i drugi pohrlili, nastao je stampedo na stranku koja je pobednička, da se dobiju određena mesta u sistemu. Ja sam bila u tim nekim koalicijama. Kad je reč sad o ovoj poslednjoj, meni je problematično to što oni hoće, koliko sam ja razumela, da prave nekakvu vladu stručnjaka. Za sada se priča da će se bojkotovati izbori, da opozicija pod ovim uslovima koji sada vladaju neće izaći. Meni se to čini dosta logičnim. Ja prihvatam to da se pod ovakvim uslovima ne može više izlaziti na izbore. Čini mi se da je to dobra odluka.
Ali hajde da zamislimo da se to promeni, a u tom Sporazumu sa narodom piše da će ta grupacija napraviti zajedničku listu. Ta zajednička lista stvara, naravno, svakom od nas ogroman problem, pod pretpostavkom da ramišljamo da će možda zaista doći ta situacija da izađemo na slobodne izbore, da možemo da glasamo. E, sad. Oni obećavaju da oni neće biti ti za koje ćemo mi u stvari da glasamo, nego će to biti neki drugi ljudi koji će da dođu. Ko će te druge ljude tu da postavi i ko će da uvede vladavinu prava. To će navodno uraditi ta vlada stručnjaka koja će nekako volšebno da se napravi. I ona će to da uradi za godinu dana, i onda će da se raspusti, i onda svi slobodno idemo na izbore, sa svim tim ludačkim programima.
Čekajte ljudi, kako mi proizvodimo uopšte političare? Kao što se u fabrici proizvode flaše, valjda postoji i u društvenom sistemu kako se proizvode političari. Ono što je naš ključni problem je to što mi nemamo uopšte proizvodnju političara, znate. Prvo, zato što nemamo politiku, jer imamo autokratiju, ali nemamo ni stvarnu proizvodnju političara. Evo, ja ću da vam kažem kako izgleda, kako se stvaraju političari kod nas. Predsednik stranke i njegov doglavnik, koji mu je glavni konfident – ja sam bila u takvoj stranci, a važila je za liberalnu stranku – oni sede preko noći, uzmu list papira i od 1 do 250 ispišu imena. Niti znamo ko je na kom mestu, niti se o toj listi bilo gde raspravlja. Niko od tih 250 nijednog građanina nije ni video, niti ga je bilo gde ko birao. Imamo te partije i taj izborni sistem, gde je Srbija jedna jedinica.
Ja jedva čekam hrvatske izbore da gledam po onim oblastima, da vidim kako glasa Istra, kako glasa dole Dubrovnik. Ja gledam kako ko glasa da dobijem političku mapu Hrvatske. Mi nemamo političku mapu Srbije, jer smo mi prvobitna zajednica. Svi smo u jednom košu, nema nijedne oblasti, ničega, nego smo svi u toj torbi, onda udeš u parlament i onda te plaća država. I to te vrlo bogato plaća država. Znači, kakav je to sistem, i kako tu uopšte može neki političar da se stvori u takvom izbornom sistemu? Ja bih računala da bi ovi protesti možda mogli, to je bila ideja jednog levičara, Filipa Balunovića. On je dao ideju da protesti naprave ono što je možda još od Francuske revolucije poznato, a bilo je i 1968 – da se napravi konvent tog protesta. Znači, da taj protest nešto stvori. Po mom mišljenju, najvažnije što bi bilo, da on da inicijativu za donošenje novog Ustava.
Branislav Trifunović: Sve ovo što ste i vi profesore i vi Vesna spomenuli znači da je suštinski problem svih opozicionih delovanja u proteklih 25 godina bila sujeta. Pa ovi sad isto u ovom SZS-u, ja mislim da se ne podnose, ne mogu da se gledaju verovatno većina, a svako gleda neki ćošak gde će da se uvuče. Oni ne misle šta će se desiti sa ovom zemljom, nego misle kako će oni da se postave i infiltriraju. Ako pristajete na taj nivo borbe koji je ta naša demokratija uspostavila poslednjih 30 godina, vi ulazite u blato u kojem ne možete ništa da dobijete, jer pristajete na pravila igre koja su postavili svi ti ljudi. I tu nema dobitka.
Vesna Pešić: Ja sam dala ideju da bi bilo najbolje da se dogovore da, pošto je naš Ustav nikakav i proizvodi velike štete, i opisala sam kako izgleda naš izborni sistem – da se u stvari krene od promene samog tog sistema, znači da se tu organizujemo i da tražimo određene promene u tom sistemu, da se više ne igra po tim pravilima, nego po drugim. Recimo, da se izbaci potpuno pojam vlasti. Šta će nam pojam vlasti? Šta je vlast? Ne. Je l’ možete da prevedete na engleski reč “vlast”? Je l’ ima tamo negde vlast? Ne može. Nema to. Postoji država, ne postoji vlast.
Branislav Trifunović: Da li je moguće u ovoj zemlji baviti se politikom, a ne biti političar? Zašto je to nemoguće? Pa neću, Vesna, neću. Zašto stalno insistirate na tome da mora da se ima neka stranka, da moraju političari da govore? Ne mora, brate. Što mora, jebote? Ko će onda da kontroliše tu vlast? Imamo već 700 hiljada članova Srpske napredne stranke. Sad da napravimo još. Evo, ostalo je nas 6 ili 5 miliona nedodeljenih; evo, da napravimo da se dodelimo svi i da svi budemo po strankama, i onda ćemo tako da se menjamo. Ko će da kontroliše to?
Vesna Pešić: Kad je govorio Mićun o protestima, on je rekao da je uvek, kad god je reč o takvim fenomenima, da je potrebna nekakva organizacija. Znači, ja sam se na to nadovezala. Niti ja vas teram da vi nešto specijalno radite pri tome, nego je reč bila kako sada, kad imamo pobunjene građane, da li postoji nekakva organizacija ili ćemo da prihvatimo ove koji nam se nude, koji su se već tu sastavili, napravili nekakav ugovor sa narodom i da kažemo: “dobro, onda je to to, podržavamo to”, ili može da se napravi i nešto drugo? Znači, prosto je rekao da ne može nešto neorganizovano da da nekakve rezultate na ovom polju.
Dubravka Stojanović: Mićune, opet ste vi krivi, molimo vas da se branite.
Dragoljub Mićunović: Meni je simpatično, naravno, da ljudi hoće da protestuju kao građani, i ne žele da se bave politikom, jer zašto bi. Međutim, bojim se da je iluzija da možemo da nađemo te svete ličnosti i krave, tako moralno čiste ljude koji će ući u tu političku arenu. Treba biti mnogo naivan pa u to poverovati. Međutim, nema – moram da vas razočaram – nema dobre vlasti. Ima samo dobro kontrolisane vlasti. To mi moramo da naučimo.
Vesna Pešić: Države. Države.
Dragoljub Mićunović: Prema tome, svaki građanin koji kontroliše vlast je dobar građanin. Pritom, mi sad živimo u jednom svetu gde je utakmica, i ekonomska i politička i svaka druga, ogromna. I tu treba tražiti spas u pravilima, procedurama, a ne u vrlinama koje ćete otkriti kod ljudi.
Vesna Pešić: Zašto oni neće da podržavaju domaće preduzetnike? Zašto su propali takoreći svi naši poznati tajkuni, i zašto su propali naši preduzetnici? Evo zbog čega: zato što mi kada govorimo o moći i o vlasti, mi gledamo samo onu vertikalnu strukturu. Međutim, pluralizam nije samo višepartijski sistem. Da bi mogao da postoji pluralizam, on mora da postoji horizontalno. Drugim rečima, da u društvu ne postoji samo jedna moć, politička moć, nego da moraju da postoje još nekakve moći u društvu. To je, naravno, ekonomska moć. Ako ti imaš samostalnu ekonomsku moć, ona te ograničava, ti ne možeš da radiš šta god hoćeš. Šta može, recimo, neki predsednik Amerike jednom Sorošu? Ništa, može da ga poljubi u dupe. Ne može mu ništa.
Znači, drugim rečima: oni sprečavaju naše preduzetnike. Prvo, oni reketiraju čak i najmanje radnje, znači uzimaju reket gde god stignu, i u frizerskim radnjama, a onda neće da se oni razviju zato što bi se onda vis-à-vis Vučiću pojavile neki samostalni ljudi sa novcem. I novac je nekakva moć. Prema tome, slažem se da privreda slabo može da funkcionše pod jednim sistemom koji ne podnosi nikakvu drugu moć izuzev jednog čoveka, koji se zove Aleksandar Vučić. Znači ništa, niko drugi ne postoji.
Peščanik.net, 02.03.2019.
Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:
Uzroci zaostajanja srpske privrede
Od populacione politike do podrške porodicama
POPULIZAMPROTESTI 2018/19.