Do novog dogovora

To se moglo očekivati, ali hajde da se nadamo da posledice neće biti pogubne po zajedničko političko delovanje opozicionih aktera i žitelja Srbije u protestu. Na kršenje dogovora, zloupotrebu prava na njegovo tumačenje i konačno na laži izgovorene u ime opozicije i demonstranata – dakle, na sve ono što radi Vuk Jeremić otkako je deo opozicije potpisao sporazum sa narodom – ne može se reagovati drugačije nego sumnjom u sam dogovor i pravljenjem novih organizacija. Šta Jeremić radi u ime SzS-a praktično nas se ne tiče. To je stvar njegova i njegovih koalicionih partnera i njihovih pristalica. (Mada, bilo bi fino čuti barem nekoga iz Demokratske stranke šta o tome misli.)

Zanima nas ovde isključivo šta Jeremić radi u naše (opoziciono) ime, manipulišući legitimitetom dobijenim iz sklapanja sporazuma. Kao što mi znamo, Jeremić takođe zna da ga niko nigde ne bi primio ako bi po svetu putovao samo kao jedan od čelnika SzS-a. Predstavnički i pregovarački kapaciteti svih iz SzS-a porasli su i postali dovoljni da se sa njima sastaju administracije ozbiljnih zemalja tek pošto su se oni dogovorili sa drugim akterima opozicije i sa žiteljima Srbije u protestu. Potpisi na sporazumu bili su im karta za – recimo to tako – svet. Ali, oni svakako nisu samo to, karta – ti potpisi su i obaveza da se govori i radi isključivo ono što stoji u ugovoru. Umesto toga, Jeremić krši dogovor.

Sve što je Jeremić pre par dana izgovorio pred put u Vašington je pogrešno. Izuzev dela koji se tiče SzS-a, a koji nas se, da ponovimo, ne tiče. Dakle, Jeremić putuje u SAD da tobože spreči da ta zemlja zaustavi promene u Srbiji. Ispada: svetski čovek Jeremić i američka administracija odlučuju o tome ko će ovde biti na vlasti. O tome ne odlučuju demonstranti, protagonisti opozicije, žitelji Srbije uopšte, nego baš Jeremić i Amerikanci. Da je hteo da pošalje goru i besmisleniju političku poruku od ove, Jeremić ne bi uspeo. Ali, tu se, nažalost, nije zaustavio. On, Jeremić, bi da ruši Vučića jer Vučić hoće da izda Kosovo. A Jeremić bi da na Kosovo primeni Ustav Srbije i Rezoluciju 1244.

Amerikanci bi pak da vide Kosovo u Ujedinjenim nacijama, a Vučić im je u tome saveznik: sa srpske strane on tamo treba da pogura Kosovo. Jeremić to ne da. Ali, to se opet kosi sa interesima Amerike. Pa sad Jeremić ide da njima, Amerikancima, objasni šta stoji u ovdašnjem Ustavu i u Rezoluciji 1244. Jednom kada Amerikanci to shvate, oni će pustiti Vučića niz vodu i tako praktično ustoličiti Jeremića. Mi smo mislili da je svrgavanje Vučića sa vlasti mnogo složeniji i teži posao, ali evo, sad nam je Jeremić sve lepo objasnio. Iz ugla Jeremića, žitelji Srbije bi u stvari morali da zahtevaju pravo glasa na izborima u Americi, jer se tamo, u toj zemlji, rešavaju domaća politička pitanja.

Nije stvar samo u tome što je Jeremić jedan bahati i nezreli političar. Veća je nevolja što pored toga i bezobzirno laže. On putuje da Amerikancima kaže i da su Ustvav Srbije i Rezoulcija 1244 uključeni i u „Sporazum sa narodom“. Dobro, ne baš tim rečima. Ovako on: „Jeremić je kazao da se SzS zalaže za rešenje pitanja Kosova u skladu sa Ustavom i rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. On je kazao i da je odnos prema Kosovu određen i u Sporazumu sa narodom…“ To naprosto nije tačno. Ni u jednoj od tačaka sporazuma se ne pominju ni Kosovo, ni u vezi sa Kosovom Ustav i Rezolucija 1244. Baš to što nema Kosova jeste jedna od dve najveće vrline sporazuma.

A pošto se to Jeremiću ne može objasniti i pošto, povrh toga, on ne razume da ne sme da laže i da krivo predstavlja potpisnike sporazuma, sada su se oglasili i drugi akteri opozicije. Recimo, Tatjana Macura: iako je potpisala sporazum, ona kaže da taj dogovor ipak nije dobar, da je bio preuranjen i da je morao ostati otvoren za predloge demonstranata, a ne da im se nudi na potpis bez mogućnosti da na njega utiču. Sve je to tačno, ali isto je važilo i na dan kad je stavila svoj potpis na dogovor. Pri tom, i tada i danas u samom dogovoru, u njegovim tačkama, nema ništa što sprečava da se na dogovoru dalje radi baš tako kako Macura misli da treba. Stoga, problem nije u samom dogovoru, nego u tome kako dogovor zloupotrebljavaju čelnici SzS-a.

A pre svih sam Jeremić. Umesto da odbacuje dogovor, koji je dobar pored ostalog i zato što se može dorađivati, Macura bi morala da odbaci – recimo to tako, pomalo grubo – Jeremića. Ili barem da kaže Jeremiću da nema pravo na to što radi u ime dela opozicije koji je stao iza sporazuma. Umesto da insistira na tome da se Jeremić isključi iz dogovora, Macura sebe stavlja izvan opozicionog saveza i kao da sebi oduzima političku moć, iako za to nema nijedan dobar razlog. Ona mora da jača svoj politički kapacitet tako što će oduzeti pravo Jeremiću da govori u njeno ime. Ali, daleko veću štetu pravi sam SzS, jer pokazuje da nimalo ne haje za demokratske principe i dogovore.

Kako se sa takvim partnerima radi na uspostavljanju upravo demokratije i principa odgovornosti mora da su se zapitali u Inicijativi Ne davimo Beograd, Udruženju Pokreta slobodnih stanara i Lokalnom frontu. I dali su odgovor osnivanjem Građanskog fronta: „Umesto nadigravanja sa (predsednikom Srbije Aleksandrom) Vučićem ko je veći nacionalista, u Građanskom frontu bi se radije bavili onim od čega se živi i problemima koji nas svakodnevno sve bole“, kažu oni. Kada nam je pred očima Jeremić, sve što izgovaraju predstavnici ovog fronta u nastajanju ima smisla. Ali, perspektiva se menja kada se iz slike jednom skloni Jeremić.

I Macura i Građanski front moraju znati da uspešan pritisak na režim mogu da vrše samo politički akteri i demonstranti zajedno. Do slobodnih i fer izbora potrebno je još mnogo dogovaranja i potpisa između protagonista opozicije, kao i sa žiteljima Srbije. SzS je kršenjem sporazuma prokockao još jednu šansu da okupi opoziciju, kao što je to ranije učinio i sa svojih 30 tačaka. Ali to ne znači da dogovor nije potreban. To bi trebalo da imaju na umu i Macura i novi Građanski front. Ali, sada neće uslediti uobičajena pedagoška pouka kako svi treba više da se potrude i kako odgovornost leži podjednako na obe (opozicione) strane.

Ne, odgovornost pada gotovo isključivo na SzS. Na SzS-u je da se obuzda i napravi prostor za novi dogovor koji će, za razliku od sadašnjeg, zaista poštovati. SzS ne može sam protiv režima (sve i da poverujemo Jeremiću da će za svoje političke ciljeve kao saveznike pridobiti Amerikance: a ne samo da neće, nego je to tako jadno shvatanje politike da na njega ovde više ne vredi trošiti reči). Ali, mimo šireg opozicionog saveza protiv režima ne mogu ni drugi opozicioni protagonisti. Svi oni dakle moraju da se dogovaraju i na kraju dogovore, sa ili bez Jeremića. Kako sad stoje stvari, bolje bi bilo bez njega.

Peščanik.net, 26.02.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Nedostaci dogovora s narodom i dve klauzule u vezi sa tim

Dejan Ilić – Vrline dogovora s narodom

Dejan Ilić – Ugovor sa narodom i tri ograde