Epidemija ili pandemija? Odgovor Afrodite Pandemos

Etimologija reči epidemija i pandemija jednostavna je, sastavljena od prefiksa epi– („na“) i pan– („sve“) i prideva demios, nastalog po osnovnoj reči demos („narod“), sa utvrđenim indoevropskim poreklom. Semantička istorija reči izvesno je misterioznija, premda sledi osnovnom značenju – nešto što je u nekoj pokrajini, u narodu, sa dodatnim značenju – u celokupnoj pokrajini, celom narodu. U značenju povezanim sa bolešću, koje je prvi upotrebio Hipokrat, bolest je izostavljeni deo značenja, koji se podrazumeva. Otuda medicinska upotreba termina. Chantraine,¹ etimolog, u svojoj lemi demos sa jedva prikrivenim cinizmom govori o tome kako je reč demokratija sa izmenjenom semantikom bila upotrebljavana u modernom svetu, pre svega u Evropi, ukazujući na nerazumevanje grčkog termina: to se bez ikakve sumnje produžilo sve do danas. Na osnovu zabuna, manipulacija kao direktnih intervencija u značenje i arbitrarnog semantičkog sedimenta nahvatanog u neznanju ili cenzuri, ovi termini, koji se ozbiljno predstavljaju kao politička, društvena i kulturna osnova EU i Evrope, pa i Zapadnog sveta uopšte, predstavljaju postupak potpuno odvojen od istorijske semantike. Istorijsku semantiku možemo odrediti kao istraživanje i utvrđivanje istorije značenja reči i izraza i utvrđivanje mogućnih pravila u promenama značenja. Istorijska semantika mora biti povezana i isprepletena sa istorijskom gramatikom i njenim drugim oblicima, sa antropologijom i kulturnom istorijom; njena veza sa etimologijom uglavnom je arbitrarna, premda je neophodno utvrditi neku semantičku osnovu, slično postupku konstruisanja lingvističkog arhetipa. Primer sa demokratijom pokazuje, međutim, da mnoge termine u širokoj upotrebi ne možemo povezati samo sa semantičkom istorijom, nego i sa mnogim drugim pojavama koje čitamo u javnom govoru, i koje potiču iz najrazličitijih imaginarija, koji opet upućuju na miturgijski postupak. Termin miturgija sam sklopila² da opišem postupke stvaranja mitova, koji su u suprotnosti sa stvaranjem mitova za verske ili ideološke naracije, i to pre svega u slobodi stvaranja mitoloških naracija. Miturgija kao termin potiče iz pristupa mitu koji su uveli predstavnici francuske škole antropologije antičkih svetova.³ Ako bih morala da dam svoju definiciju, ona bi se od jednostavne ocene da je reč o pričanju priče odnosno o performansu sa formulama, razlikovala po tome što bi sadržavala čitavu mrežu negacija: mit je priča koju određuju kontekst i tehnika pričanja i slušanja/čitanja, a koja ne objašnjava, ne normira, ne legitimiše, ne usmerava, ne poučava, već samo zavodi i navodi na prepričavanje, ali i na mišljenje. To bi značilo iščupati mit iz ruku Platona, koji je prvi upotrebio termin mitologija, i stvorio skoro sve nedoumice oko mita, koje se i danas vrte u području filozofije, etike, politike, i kulture. „Deplatonifikacija“ mitologije čini se još uvek neophodnom, premda više ne možemo verovati da uživanje sprečava zloupotrebu: ali još je uvek vredno pokušati. U okviru miturgije itekako ima smisla čitati/učitavati termine povezane sa sadašnjim stanjem sveta pod epidemijom/pandemijom bolesti koja mora izazvati temeljne promene, globalno.

Prvi je u medicinskom kontekstu reč epidemija upotrebio Hipokrat.⁴ Njegov semantički postupak je sasvim izuzetan: pridev koji označava prostor i kolektiv zamenio je sintagmu bolest u prostoru/kolektivu, i zadobio značenje reči koja je ispala – bolest. Prisutnost, širenje, masovnost bolesti je glavna odlika nestale reči. Postupak je vrlo sličan onome kad epitet, recimo božanstva, postane ime – Palada za Paladu Atinu. Epidemija, termin povezan sa različitim značenjima kolektiva/područja, doživeo je svoju terminološku petrifikaciju u 17. i 18. veku preko latinske medicinske metaforizacije i sužavanja značenja; pandemija je imala istu semantičku promenu u 19. veku. Epidemija i pandemija su danas kao medicinski termini na samoj ivici pucanja i širenja značenja. Upravo zbog toga ima smisla pogledati u značenja pre i mimo medicinske terminološke petrifikacije.

Povezivanje deplatonifikacije i petrifikacije pokušaću upravo preko primera epiteta božanstva, u ovom slučaju Afrodite Pandemos. Nju u Platonovoj Gozbi pominje Pausanija, poznavalac prava i zakona, izvesno ne jedan od najpametnijih i najrafiniranijih mislilaca koji učestvuju u razgovoru.⁵ On deli oblike ljubavi u društvu na dve pojave boginje, Afrodite Pandemos i Afrodite Uranije, „svenarodne“ Afrodite i nebeske Afrodite. Prva grupa, koju označava Afrodita Pandemos, naklonjena je više telesnoj nego produhovljenoj ljubavi, i za erotske objekte ima podjednako žene i dečake. Druga grupa bira samo dečake za uzvišeniji oblik ljubavi. Pausanija zatim daje neku vrstu antropološko-geografskog pregleda grčkih krajeva, onih u kojima prevlađuje „pandemijska“ ljubav, i onih u kojima prevlađuje nebeska ljubav. Atina pripada ovom drugom tipu. Pandemijska ljubav je dakle niža po kvalitetu duhovnosti, ali nesumnjivo demokratskija. Atina je najdemokratskija od svih grčkih polisa: kako to ide zajedno? Platonova Gozba je dokument o zaveri, o dizanju na visok filozofski nivo homoseksualne ljubavi, koja je osnovna opasnost za demokratiju. Homoseksualnost je ključni postupak socijalizacije aristokrata – muškaraca, model zavereničkog dogovora. Dva ljubavnika, Harmodije i Aristogeiton, bili su spremni da zajedno ubiju tiranina Pejsistrata i otvore put atinskoj demokratiji, ali je zavera mogla ići i u suprotnom pravcu. Homoseksualnost je u demokratiji sumnjiva, u običnom životu grada izložena potcenjivanju i ruglu, kao u Aristofanovim komedijama. Ljubavna pandemija uistinu izgleda demokratskije – no u njoj mogu uživati samo muškarci, jer žene nemaju građanskih prava. U nebeskoj homoseksualnosti žene imaju posebno mesto kao neizbežni uslov proizvođenja građana, dakle sa naizgled nešto malo više potencijalnih prava. To je, naravno, samo naizgled: lišene su mogućnosti da dele ljubav sa muškarcima. Nerazrešivi Platonov problem u demokratiji nije ni tako nerazrešiv, jer mnogi uviđaju neravnopravnost i predviđaju načine da žene steknu prava – jedino u demokratiji. Tako položaj žene problematizuju Sofokle i Aristofan, pa i Euripid. Pandemija kao fantomski termin demokratije označava mogućnost razvoja demokratije iz potpune prevlasti muškaraca u sticanje prava žena. Aristofan u svojim komedijama, posebno u Ženama u narodnoj skupštini, otkriva šta je to što pandemiji žena omogućava promenu: to je osvajanje ili krađa osnovnog instrumenta demokratije, reči odnosno retorike. Nigde to nije jasnije objašnjeno nego u izgradnji jedne društvene zajednice, jedne pandemije ili polisa, kao u slučaju Megalopolisa (Arkadija, centralni Peloponez). Grad je smišljen, planiran i sazidan u relativno kratkom roku, od odluke o gradnji 371. pre naše ere pa do 368. Megalopolis je stvoren kao glavni grad, administrativni centar Arkadske Lige, i kao prvi veliki gradski centar u Arkadiji. Afrodita i Atena u novome gradu imaju isti epitet, Mahanitis, koji zapravo opisuje dve vrste stručnosti kojima ove dve boginje raspolažu, i dele ih smrtnicima. Afrodita Mahanitis brine za sve što ljudi imaju kao govor, odnosno retoriku koja je povezana sa ljubavlju. Atena Mahanitis se opet bavi svim vrstama planova (graditeljskih, planova za mašine i slično), izuma, tehničkih rešenja. Mahanitis je dorski oblik, inače je reč u osnovi mehane: mašina, mehanika… Afrodita nije izmislila ljubavni jezik, ali ga štiti, pomaže ljudima da se snađu sa tom izmišljotinom i čuva neku vrstu reda u ovome području. Pravi izumitelj retorike je bog Hermes. A Atena se možda bavi dizalicama, traktorima, cementnim mešalicama… Megalopolis je bio brzi prostorski, arhitektonski i društveni projekt: sagrađen je u jednom mahu. Imao je jedno od najvećih pozorišta u grčkome antičkom svetu, za oko 20.000 gledalaca.

Da li grad/polis zaista ne može postojati bez uspešne retorike ljubavi? I koliko je Afrodita Mahanitis bliska sa Afroditom Pandemos? Čini mi se da su međusobno uslovljene: pandemija je povezana sa demokratijom, i jasno označava širi raspon različitih seksualnosti. Progenitura je izuzetno važna za demokratiju (stalni priliv građana, posebno vojnika); za progenituru je važno uspostaviti uspešan seksualni život. U demokratiji je važno da se i taj odnos zasniva na jednakosti, veštini ubeđivanja i zavođenja, a ne na nasilju. Tu nastupa Afrodita Mahanitis i njena saradnja je gradu isto toliko potrebna kao građevinarstvo ili administracija. Pandemos odnosno njen učinak, pandemija, osigurava demokratiji priliv građana voljnim, nenasilnim putem i istovremeno širi prevlast reči i u najintimnijem području života građana. Saglasnost, odnosno jednakost žena je tu nužni preduslov.

Stoga bi bilo preporučljivo da termin epidemija upotrebljavamo u sklopu „globalna epidemija“ umesto pandemije, koja nema mnogo jasnija značenja. I sa druge strane, bilo bi dobro otvoriti nove semantičke mogućnosti reči pandemija u boljem razumevanju i kontekstualizaciji antičke demokratije.

Objavljeno u nešto drugačijoj verziji u Političkom leksikonu: pandemije, ur. Jelena Kupsjak, Univerzitet Zadar.

Peščanik.net, 11.02.2021.

1. Chantraine, Pierre, et al. Dictionnaire étymologique de la langue grecque: histoire des mots, Paris, Klinsieck, 1968.
2. Slapšak, Svetlana. “A Cat on the Head: In Search of a New Word to Better Read Ancient Mythology.” I Quaderni Del Ramo D’oro On-Line 3 (2010): 122-8.
3. Vernant, Jean-Pierre. Mythe et pensée chez les Grecs: études de psychologie historique. Paris, La Découverte, 2020.
4. V. Corpus Medicorum Graecorum (CMG), BBWA.
5. Symp. 181b i dalje.