Grčko ludilo

Bajronova pesma “ Grčka ostrva“ i šlager „Bele ruže iz Pireja“, nemačka verzija Teodorakisove pesme „Deca Pireja“ svaka na svoj način govore o zastrašujućem, premda zabavnom nerazumevanju Grčke i njenih realnosti: Bajron je umro pre opsade ribarskog seoceta Misolongi (1824), velikog istorijskog događaja koji će simbolički označiti borbu protiv turske vlasti, od gripa. Napisao je mnogo ključnih tekstova, pamfleta i satiričkih pesama, koji su upućivali evropsku publiku u problematiku, i u evropske greške i zablude – recimo odnošenje partenonskih skulptura u Englesku. U Grčkoj je posle svoje smrti postao „svetac malog naroda“, po kojem se imenuju ulice i čak cela pregrađa (u Atini), tema umetničkih dela, slika i spomenika, obično elegantno zavijen u orgtač, da se ne bi morala pokazati njegova šepavost. Nekoliko njegovih lokni još uvek se može videti u vitrini američke biblioteke Genadion u Atini. Pesma o ostrvima napisana je posle posete rtu Sunion na Atici, odakle se može videti uglavnom Magareće ostrvo, nenaseljeno i danas na prodaju. Svoje duboko pesničko uzbuđenje na tome mestu Bajron je zabeležio i divljačkim urezivanjem svog imena u jedan od stubova Posejdonovog hrama. Na to mesto i danas turisti i drugi dolaze da vide zalazak sunca, najslavniji u Grčkoj. Bajron je naravno znao starogrčki, ali je na novom grčkom mogao da izgovori i u pesmu unese samo jedan ljubavni uzdah. U Misolongiju je živeo okružen albanskim telesnim stražarima. Od neke ugledne trgovačke porodice na ostrvu Krfu pokušao je da otkupi sina koji mu se dopao, ali zgroženi roditelji nisu dozvolili razgovor o toj temi…

Što se tiče „belih ruža“, stvar dakako nije u visokoj umetnosti, nego u cenzuri koja određuje kič: u pesmi u filmu Nikad nedeljom režisera Žila Dasena (komunističkog izbeglice iz SAD), Melina Merkuri, prostitutka koja je pristala na plaćeni kraći kurs visoke kulture, daje sebi oduška kad je sama, pevajući pesmu o pirejskim mladićima – svim mladićima; grčki izraz „dete“ (paidi, čita se pedi), u upotrebi je za sve aspekte milog i dragog, čak ga dete može uputiti svojoj majci. U filmu, zbog obećanja i novca uzdržana prostituka peva bez ikakve sumnje erotički intoniranu pesmu, čiji vizualno-fantazmatički sadržaj evocira fotografija čitavog lokalnog fudbalskog tima. Kako je od tog sadržaja došlo do „belih ruža“ iz Pireja, luke koja sigurno nije obeležena ovim cvetom, može da zamisli samo na kiču vaspitavana i cenzurisana mašta. Opsednutost magičnim jugom, koja se, sa prvim sudarom sa realnošću toga sveta, pretvara u rasizam, ima svoju paralelu – južnjačku opsednutost severnim redom i prosperitetom. U mnogim grčkim siromašnim kućama mogu se naći industrijske tapiserije sa predstavama alpskih predela i obaveznim jelenima; no razlika između privatnog i „popularnog“ ipak je očita – u grčkoj pop-kulturi niko ne bi pokušao da prodaje alpske motive, odnosno da erotiku prevodi u bele ruže…

Reč je o odnosima prepoznavanja i uspostavljanja moći, ljubavi i prezira, samokažnjavanja za nedozvoljene fantazme odnosno čežnju – ukratko o nečemu što prepoznajemo u svim kolonijalnim kulturama i u kolonizovanim odzivima na te kulture. Grčka je imala istorijsku nesreću da sve oblike ljubavi-mržnje doživi i na njih odgovori. Fiksirana u devetnaestom veku kao infantilna država, koju velike sile savetuju, a kad je zločesta, izgrde je i kazne, nezrela za republiku, zgodnija za kralja (koji ne govori grčki), stalno u dugovima, nestabilna, sa nerazumljivim emocijama u politici i u kulturi, no uvek prikladna za eksploataciju u krajnje shematski i često sasvim amaterski prizivanoj svetloj prošlosti… I istovremeno, mesto na kojem svi, od Bajrona do Dobrice Ćosića, žele da dožive i literarno prenesu erotičko iskustvo koje se ne može dobiti kod kuće. Žalosna Grčka, kao što su žalosni tropski krajevi Klod Levi-Strosa, mesto izrabljivanja, pljačkanja, ponižavanja, a onda nadobudne radoznalosti bogatih, i konačno kao ekran na kojem „Zapad“ bez prestanka projektuje svoje želje, potisnute i zbog toga nimalo manje agresivne.

Ponekad je ta agresivnost kažnjena: sama sam srela dosta primeraka „grčkog ludila“, kako sam nazvala tu kulturnu bolest koja je ostavljala tragove na telima i u psihama. Pogađala je uglavnom pripadnike anglo-saksonskih kultura, uglavnom visoko obrazovane, umetnike ili stručnjake za antiku, ali i druge, ne tako visoko uzletele: dobijali su psihičke bolesti, padali su u periode ćutanja, odlazili na ostrva, pa sa njih na nenaseljena ostrvca da se hrane ribama i hobotnicama, podlegali alkoholu, rasturali svoje porodice, menjali ime… većina, začudo, nikada nije savladala jezik. Uverena sam da to Grčka može da učini čoveku, ali možda ne i ženi – takav primer nisam srela. Stereotipska objašnjenja ovde mogu da procvetaju kao bugenvilija pod grčkim suncem. I istovremeno, većina strankinja koje sam sretala u Grčkoj brzo su učile jezik i sa sporazumevanjem nisu imale nikakvih problema. Jedan primer posebno sam zapamtila: mlada Nemica sa severa Nemačke došla je sa roditeljima na letovanje negde sredinom osamdesetih godina. Poseta nekom manastiru u Bojotiji ostavila je na nju tako dubok utisak da se, umesto da se vrati sa roditeljima, zamonašila i ostala. Videla sam je u manastiru na obroncima Helikona – velika, plava, plavooka, odmah se raspoznavala među drugim sestrama. Brzo je razvila svoj talenat i počela da slika u vizantijskom stilu, onako kako se, po strogim pravilima, slika i danas u celom pravoslavnom svetu. Oslikala je mnogo crkava, naslikala mnogo ikona. Najboljim njenim delom mi se učinila kapelica posvećena Bogorodici, izgubljena duboko u šumi na Helikonu. Posle više od dvadeset godina predanog rada i savršene uklopljenosti u društvo koje je za sebe izabrala, žena je jednog dana donela odluku, skinula svoju monašku odeću i otišla nazad u svet – bez trauma. Obavila je svoj posao, i dalje odlučivala sama o svojoj slobodi.

Grčko ludilo je psiho-kulturni fenomen koji u osnovi ima žeđ za znanjem i uživljavanjem, i mukama koje se doživljavaju pri tome, jer moć postavlja glavnu barijeru. Ono što se danas dešava, međutim, poplava je površnosti, nerazumevanja i potrebe za preskakanjem znanja, koja ne izaziva nikakve traume. Banalizacija i prostaštvo koje slušamo od političara, preko medijskih izveštača, pa sve do prolaznika na ulici koji svi imaju neko mišljenje o Grčkoj, čine one bele pirejske ruže skoro poetskim izrazom: nema sentimentalnosti, samo koristoljublje i hranjenje frustracija onih koji se, u svojoj bedi, ili vesele dužničkom položaju drugoga, ili s nekim pravom zahtevaju da jeftine hotelske usluge na božanskim mestima u Grčkoj budu dopunjene i uklanjanjem imigranata. Platili su, ali ne da gledaju nesreću!

Prave veze između znanja o antici, i razumevanja diskontinuiteta između različitih imaginarija Grčke, više nema. Zato pun smisao ima izjava Žan-Lik Godara iz 2011, da za svako „zato što“, koje podrazumeva Aristotelov model logike, način mišljenja koji je u osnovi celokupne evropske (i zapadne) misli i globalne nauke, treba Grcima platiti 10 EUR. Ovaj autorski honorar bi, samo naplaćen od amatera koji vode globalnu neoliberalnu politiku, načinio Grčku najbogatijom evropskom državom. Ja bih još danas dodala kaznene poene (50 EUR) za svaku upotrebu reči drama, tragedija i komedija, upotrebljenih u vezi sa grčkom krizom.

Jedini grčki kontinuitet od antike je jezik, sa svim promenama koje je doživeo, u pismima i u oblicima. Sve ostalo je obeleženo diskontinuitetima, i stoga u opasnosti da bude lakše izmanipulisano za nacionalističke izmišljotine – grčkih primera zabrljavanja je u tome domenu dosta, od Makedonije do Albanaca i drugih, novih imigranata. Jezička istorija daje izvesnu prednost Grcima u formulisanju i danas, jer su u novijoj istoriji imali mogućnost da izoštre svoj politički govor, u jeziku koji i danas globalno služi da se novom složenicom opiše najzapleteniji naučni termin, tehnički fenomen, apstraktni pojam, ili neko novo virtualno čudo. Uz to, nema lokala u Grčkoj gde ne zaseda bar jedno odeljenje svenarodne grčke političke akademije. Politička obaveštenost Grka o drugima veća je od obaveštenosti drugih o njima. Pratiti prenose iz grčkog parlamenta daje poseban uvid u razlike između tog javnog govora i… svih ostalih. Uostalom, dovoljno je malo obratiti pažnju na to kako u kamere govore Grci sa ulice: zaboravite „super“, „kul“ i „znači“, anonimac sa ulice često upotrebljava i neki svoj neologizam da objasni šta mu se dešava. Svet je naučio značenje reči OXI; nije loše ni naučiti kako se izgovara, sa pokretom glave na gore i zatvaranjem očiju (dok je nai, izgovoreno ne iliti „da“ obeleženo naginjanjem glave u stranu i isto zatvaranjem očiju). A docnije se može razumeti i grafit sa ulice u Solunu: „Levica je kao čaj: dobar je onaj planinski“.

Planinski čaj (biljka sideritis) najšire je popularan u Grčkoj, misli se da leči sve. Igra reči odnosi se na doba  građanskog rata, koji je buknuo posle decembarskih događaja 1944. (masakr na protestu na trgu Sintagma koji su izveli Britanci) i jednogodišnjih sukoba u Atini; raširio se posvuda po Grčkoj, a naročito i najduže se zadržao u severnim planinskim krajevima, sve dok Tito nije prekinuo sa Staljinom i zbog toga prestao da snabdeva grčke partizane, koji su konačno izgubili građanski rat 1949. Levica je dakle dobra dok je u akciji, u riziku i opasnosti, dok je „planinska“. Mnogo joj je teže kad siđe.

Zrno grčkog ludila svima na Balkanu može pomoći da promisle i provere mnoga svoja „zato“.

Peščanik.net, 17.07.2015.