Hipercionizam, 1. deo

Uvod i Peto poglavlje iz zbornika Hansa Kundnanija (ur) „Hyper-Zionism. Germany, the Nazi Past, and Israel / Hipercionizam. Nemačka, nacistička prošlost i Izrael“, Verso, London / New York 2025, u izboru i prevodu s engleskog Aleksandre Bajazetov.

Uvod autora zbornika

U vremenu koje nas deli od napada Hamasa 7. oktobra 2023. Nemačka je Izraelu pružala izvanredno veliku bezuslovnu podršku. Ionako već drugi po redu izvoznik oružja u Izrael, Nemačka je te isporuke udesetostručila.¹ Nemačka se stavila na stranu Izraela kad je Južna Afrika pred Međunarodnim sudom pravde podnela tužbu protiv Izraela,² a kad je Izrael tvrdio da su neki zaposleni UNRWA-e, Agencije Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku, učestvovali u napadima 7. oktobra, Nemačka, dotad drugi donator UNRWA-e posle Sjedinjenih Američkih Država, povukla se iz finansiranja te organizacije.³

Kod te bezuslovne podrške upadljiva je revnost s kojom Nemačka sprovodi politiku uslovljavanja u odnosima s drugim državama, pa i u odnosima s drugim članicama Evropske unije, koja se inače često prikazuje kao „sudbinska zajednica“ (Schicksalsgemeinschaft). Kad je 2010. izbila finansijska kriza, Nemačka je, prema modelu koji je utvrdio Međunarodni monetarni fond, nudila kredite zaduženim zemljama, ali ih je uslovila sprovođenjem takozvanih strukturnih reformi – zapravo liberalizacijom privrede.⁴ To je dovelo do dramatičnih promena u Evropskoj uniji.⁵ Međutim, u slučaju Izraela uslovljavanje je upravo nezamislivo.

Iako su diplomatska, finansijska i vojna podrška koju Nemačka pruža Izraelu slične onima koje pružaju i Ujedinjeno kraljevstvo ili SAD, u suzbijanju drugačijeg mišljenja Nemačka je otišla korak dalje. Svetska javnost je u šoku posmatrala kako su mnogi umetnici i intelektualci kažnjavani za izražavanje simpatija ili podrške palestinskom narodu. Kako je to Adam Tuz rekao marta 2024, „ne prođe ni dan da iz Nemačke ne dođe vest o još jednom slučaju cenzure, ućutkivanja ili povlačenja poziva na javnu debatu prvobitno upućenog nekom umetniku ili javnom intelektualcu koji pokušava da razume stravično nasilje u Gazi i da adekvatno reaguje na njega“.⁶

Pozivanje na Holokaust kao sredstvo kojim treba suzbiti kritiku Izraela diskreditovalo je nemačku „kulturu sećanja“ (Erinnerungskultur), koja je dotad, naročito u SAD, važila za uzoran način suočavanja s prošlošću. Čak i Suzan Najman, koja od 2000. godine vodi interdisciplinarni i internacionalni Ajnštajnov forum u Potsdamu i koja je 2019. objavila knjigu o nemačkoj kulturi sećanja kao uspešnom modelu relevantnom i za SAD, sad kaže da je Nemačka „pomahnitala“.⁷ Najman uvodi i pojam specifično nemačkog „filosemitskog mekkartizma“; no, kako je on često bio uperen i na Jevreje koji kritikuju Izrael, na primer na Mašu Gesen, koja je pisala za časopis New Yorker, ili na likovnu umetnicu Kendis Brejc, možda bi pre trebalo govoriti o cionističkom mekkartizmu.⁸

U ovoj knjizi pokušavamo da razumemo šta se od 7. oktobra 2023. dešava u Nemačkoj i u kom se kontekstu to dešava, da pravu istoriju odnosa između Nemačke i Izraela razdvojimo od naknadno isfabrikovanih mitova. Videćemo kako se nemačka Erinnerungskultur (kultura sećanja) tokom poslednjih decenija okamenila u nešto što Dirk Mozes zove „nemački katehizam“. I konačno, pogledaćemo kako se to odrazilo na nemačko društvo, pre svega kako je usvajanjem rezolucije kojom je Bundestag 2019. Pokret za bojkot, povlačenje investicija iz Izraela i sankcije (BDS) protiv njega proglasio antisemitskim – nastao razgranat sistem poverenika za antisemitizam, ljudi za koje je u velikoj meri nejasno kome tačno odgovaraju za svoje postupke.⁹

Negde posle 2010. počeo sam da se pitam da li bi u Nemačkoj sve slabija podrška domaće javnosti mogla da dovede do slabljenja lojalnosti prema Izraelu. Generaciju šezdesetosmaša, za koje je pitanje nacističke prošlosti bilo egzistencijalno i lično, polako je smenjivala generacija Nemaca koji su prema njoj osećali veću distancu i ravnodušnost. Sociolozi su ukazivali na to da deca šezdesetosmaša nisu u stanju da zamisle da su njihovi dedovi bili nacisti.¹⁰ Njihova deca, opet, bila su još indiferentnija prema nacističkoj prošlosti.¹¹ Na sve to, nemačko društvo je zahvaljujući imigraciji postalo heterogenije, a imigranti su neretko imali sopstvene predstave o pravim poukama koje treba izvesti iz nacističke prošlosti.

Međutim, Nemačka u poslednjih desetak godina nije toliko postcionistička koliko je hipercionistička.¹² Dok je kolektivno pamćenje Holokausta postajalo složenije zbog generacijskih i demografskih promena, nemačke elite samo su pojačale svoju lojalnost Izraelu, i to su delimično možda uradile i iz straha da njihovo tumačenje pouka iz nacističke prošlosti (više) nije tumačenje koje deli i ostatak stanovništva, pa su požurile da ga sklone iz domena javne debate pre nego što bude prekasno – da stave šapu na njega, takoreći. To je smisao ideje o „bezbednosti Izraela kao državnom interesu Nemačke“: njome se lojalnost Nemačke prema Izraelu stavlja van dometa demokratskog osporavanja.

Ova knjiga ima tri dela. U prvom razmatramo istoriju odnosa između Savezne Republike Nemačke i države Izrael, na čijem početku stoji Luksemburški sporazum, to jest sporazum o reparacijama (Wiedergutmachungsabkommen) iz 1952. godine. U drugom delu pogledaćemo neke od debata o nacističkoj prošlosti, Holokaustu i Izraelu u Nemačkoj u poslednjih nekoliko decenija i uvesti nekoliko važnih pojmova koji su obeležili stav SR Nemačke prema Izraelu. U trećem delu okrenućemo se aktuelnim događajima u Nemačkoj i njihovom uticaju na kulturni i intelektualni život, ali i na Jevreje, Nemce arapskog porekla i Nemce muslimanske vere.

U prvom poglavlju Danijel Marvecki govori o ranoj fazi odnosa između Zapadne Nemačke i Izraela, od osnivanja tih dveju država krajem četrdesetih godina XX veka do Šestodnevnog rata 1967, i pokazuje da je dominantna predstava o tom odnosu kao „čudu pomirenja“ zapravo mit. Kad je 1952. pristala da plaća ratnu odštetu Izraelu, Zapadna Nemačka još nije bila počela da se suočava sa svojom nacističkom prošlošću (to će ionako biti dug proces). Konrad Adenauer je zapravo smatrao da se ratna odšteta mora platiti zbog onog što je smatrao uticajem svih Jevreja sveta (Weltjudentum). Drugim rečima, na početku nemačkog „pomirenja“ s Izraelom stoji antisemitska teorija zavere.

U drugom poglavlju Adam Tuz izlaže glavne događaje u kasnijoj fazi odnosa između SR Nemačke i Izraela: isporuku „delfina“, podmornica proizvedenih u Nemačkoj, od 1991. godine nadalje, pod kancelarom Helmutom Kolom. U Nemačkoj podmornice uglavnom važe za bezazleno oružje, bar u poređenju s kopnenim oružjem kakvo su tenkovi, pa se njihov izvoz i ne doživljava kao odstupanje od višegodišnje politike da se oružje ne izvozi na „krizna područja“.¹³ Ugovor o izvozu „delfina“ može se tumačiti i kao tajno subvencionisanje tog segmenta nemačke ratne industrije, koji je posle kraja Hladnog rata zapao u krizu. Međutim, Tuz pokazuje da su „delfini“ zapravo važni zato što je Izrael preko njih uspeo da upotpuni takozvanu nuklearnu trijadu i osposobi se da na nuklearni napad odgovori nuklearnim oružjem („sposobnost drugog udara“) s mora.

U trećem poglavlju istražujem poreklo ideje o bezbednosti Izraela kao nemačkom raison d’état. Pokazaću da je nemačka „kultura sećanja“ u poslednje dve decenije nazadovala od univerzalističkog razumevanja pouka iz nacističke prošlosti ka partikularističkom tumačenju, ograničenom na zaštitu Izraela. Glavna ličnost u toj regresiji jeste Angela Merkel, ali treba reći da je i nemačka levica odigrala zapanjujuću ulogu: iako je presudno uticala na nastanak univerzalističkog tumačenja prošlosti, levica je pristala i na partikularni pristup.

U četvrtom poglavlju Dirk Mozes iznosi svoju ideju „nemačkog katihizisa“ i opisuje kakvu ulogu Izrael ima u njemu. Kao jedna od vodećih ličnosti u studijama genocida, Mozes je u poslednjih pet godina bio u žarištu rasprava o Holokaustu, naročito pošto je 2021. izneo ideju katihizisa. U svom prilogu ovoj knjizi Mozes tvrdi da lojalnost Nemačke prema Izraelu ne proističe iz tumačenja Holokausta kao jedinstvenog istorijskog događaja, već da se, naprotiv, na jedinstvenosti Holokausta mora insistirati kako bi se održala bezuslovna podrška Nemačke Izraelu.

U petom poglavlju Jirgen Cimerer, trenutno možda najvažniji istoričar nemačkog kolonijalizma i takođe jedna od važnih ličnosti u debatama o sećanju u Nemačkoj tokom poslednjih nekoliko godina, pokazuje da za tumačenje kolonijalne istorije Nemačke važi sasvim drugačija logika od one koja se primenjuje na nemačko tumačenje Holokausta. Ipak, tvrdi Cimerer, te dve logike su i međusobno povezane: idejom Holokausta kao jedinstvenog istorijskog događaja ograničava se odgovornost Nemačke. Nemačka i dalje pokušava da spreči plaćanje reparacija svim drugim zemljama osim Izraelu: reparacija ne samo nekadašnjim kolonijama, poput Namibije, nego i evropskim zemljama koje su tražile isplatu ratne odštete, na primer Grčkoj.

U šestom poglavlju Danijel Koen analizira evoluciju „filosemitizma“ u posleratnoj Nemačkoj. Koen pokazuje da je u prvom posleratnom periodu, kad je Nemačka bila pod okupacijom Saveznika, filosemitizam najpre bio motivisan oportunizmom, pa govori o „taktičkom“ ili „transakcionom“ filosemitizmu. Pedesetih, međutim, u Nemačkoj počinje ozbiljnije bavljenje nacističkom prošlošću, i ono uglavnom ide u paru sa simpatijama prema Izraelu. Devedesetih se već ustalio „nacionalizovani“ filosemitizam, koji će vrhunac doživeti sa „sakralizacijom“ Izraela u govoru koji je Angela Merkel održala u Knesetu 2008. godine.

U sedmom poglavlju Esra Ozjurek analizira kako se stav Nemačke prema sopstvenoj nacističkoj prošlosti odrazio na Nemce arapskog porekla i Nemce muslimanske vere. Polazeći od istraživanja koje je obavila za svoju važnu studiju Podizvođači krivice, objavljenu 2023, Ozjurek pokazuje kako su se Arapi i muslimani našli u žiži nemačkih nastojanja da se krivica za Holokaust bar delom podeli s nekim drugim. Iako većinu antisemitskih krivičnih dela vrše pripadnici ekstremne desnice, javna politika se prevashodno bavi „uvezenim“ antisemitizmom, naročito antisemitizmom Nemaca palestinskog porekla, i to je tokom poslednje dve godine samo još eskaliralo. Utoliko nemačka „kultura sećanja“ otežava funkcionisanje multikulturnog društva.

U osmom poglavlju Hano Hauenštajn iznosi slučajeve nekoliko istaknutih umetnika, intelektualaca i pisaca kojima je od usvajanja rezolucije o BDS-u 2019. naovamo otkazano gostoprimstvo i govori o napadima na „postkolonijalnu teoriju“, koja u nemačkoj verziji „kulturnih ratova“, reklo bi se, ima istu ulogu koju u SAD ima kritička teorija rase.¹⁴ Zbog nečeg što Mozes naziva nemačkom predstavom o sopstvenoj posebnosti, nemačke institucije kulture sve su više izolovane. Nedavno je jedan bivši direktor Geteovog instituta rekao: „Dugogodišnji partneri na međunarodnoj kulturnoj sceni gube poverenje u liberalnost nemačke demokratije.“¹⁵

Nadovezujući se na to, Nahed Samur u devetom poglavlju razmatra kako mere zasnovane na arhaičnoj koncepciji državnog interesa podrivaju vladavinu prava u Nemačkoj. Iako prvobitno oživljen da bi služio kao orijentir za nemačku spoljnu politiku, taj pojam iz XVI veka sve se više primenjuje i na unutrašnjepolitičkom planu: nije više samo bezbednost Izraela deo državnog interesa Nemačke nego je to i „zaštita jevrejskog života“ u Nemačkoj uopšte. Međutim, čak je i Interna služba Bundestaga za naučna pitanja ukazala na to da je pojam državnog interesa nespojiv s vladavinom prava i idejom države zasnovane na ustavu – da, drugim rečima, nije samo antidemokratski nego da je i neliberalan.¹⁶

Sva poglavlja u ovoj knjizi potvrđuju strepnju Suzan Najman da je Nemačka „pomahnitala“, ali pokazuju i da ono što se u Nemačkoj događa od usvajanja rezolucije o BDS-u ima znatno dužu istoriju, koja seže sve do samog osnivanja Savezne Republike Nemačke i laži koje je Nemačka pričala sebi o svojoj „kulturi sećanja“ i svom odnosu s Izraelom. Priča o suočavanju Nemačke s nacističkom prošlošću uvek je bila priča o bežanju od istorije koliko i priča o bavljenju njome, a kajanje za Holokaust uvek se instrumentalizovalo u političke svrhe, kako u spoljnoj, tako i u unutrašnjoj politici.

Neki prilozi u ovoj knjizi pokazuju i da je Nemačka po svemu sudeći nazadovala, na ovaj ili na onaj način. Istorija Nemačke često se sagledava u ključu „procesa učenja“. Učenje podrazumeva napredovanje, ali učenje može imati i patološke crte. Članci sabrani u ovoj knjizi pokazuju da se ono što se u Nemačkoj dešava u poslednje dve decenije i što se intenziviralo od 7. oktobra 2023. mora shvatiti kao zaokret k autoritarizmu, ako ne i povratak autoritarizmu. No, možda najbizarniji aspekt tog zastranjenja u dugotrajnom procesu „rada na prošlosti“ jeste to što se čak i autoritarizam prikazuje kao nešto zasnovano na poukama izvedenim iz prošlosti.

Hans Kundnani (1972), germanista i dugogodišnji publicista, trenutno je viši naučni saradnik na Kraljevskom institutu za međunarodne odnose u Londonu.

Jirgen Cimerer – Dve vrste „državnog interesa“: Holokaust i nemački kolonijalizam

Januara 2024. pokojni predsednik Namibije Hage Gejngob osudio je „šokantnu odluku“ Nemačke da podrži Izrael kad je Južna Afrika podnela tužbu za genocid pred Međunarodnim sudom pravde.¹⁷ Gejngob je istakao da je Nemačka na teritoriji koja se danas zove Namibija počinila prvi genocid u XX veku: desetine hiljada nevinih ljudi umrle su u najnehumanijim uslovima, a Nemačka se, rekao je Gejngob, „još nije u potpunosti iskupila za genocid koji je počinila na namibijskom tlu“. Odluka da podrži Izrael još je jedan od dokaza za to da Nemačka „nije u stanju da izvede pouku iz sopstvene stravične istorije“.

Ovde nije upadljivo samo to što su se Nemačka i Namibija našle na suprotnim stranama spora pred Međunarodnim sudom pravde nego i to što je Namibija ono što se događa u Gazi i što, kao i Južna Afrika, smatra genocidom, jasno povezala s genocidom koji je Nemačka počinila u Namibiji pre sto godina. Povezujući taj kolonijalni zločin s Holokaustom, Gejngob je pokrenuo pitanja koja se u poslednjih nekoliko godina nalaze u središtu rasprava o nemačkoj „kulturi sećanja“ i koja su od 7. oktobra 2023. naovamo postala još složenija.

Odgovornost za genocid

Godine 1884. kancelar Oto fon Bizmark obećao je zaštitu nemačkog carstva postaji koju je osnovao nemački trgovac Adolf Lideric. Postaja „Adolf Lideric“ kasnije će postati Nemačka Jugozapadna Afrika, a njen status biće potvrđen i na Berlinskoj konferenciji velikih sila Evrope 1884-1885. Između 1904. i 1908. godine nemačke kolonijalne trupe vodile su rat istrebljenja protiv naroda Herero i Nama, koji su pružali otpor, i izvršila genocid nad njima. Ocenjuje se da je u tom ratu život izgubilo 50.000 do 60.000 Herera (oko 80 odsto cele populacije) i oko 10.000 Nama (50 odsto). Kad je vojni komandant Lotar fon Trota izdao „naredbu za istrebljenje“, hiljade su ostavljene u pustinji Omaheke da umru od žeđi.¹⁸ Širom zemlje formirani su koncentracioni logori za preživele muškarce, žene i decu. Posle rata uspostavljena je rasistička država u kojoj je za Afrikance bila predviđena uloga slugu nemačke „gospodarske rase“.

Nemačka je dugo odbijala da pojam genocida primeni u kontekstu svojih kolonijalnih ratova. Odgovarajući na poslaničko pitanje 2012. godine Vlada je objasnila da termin „genocid“ ne koristi zato što je Konvencija Ujedinjenih nacija o genocidu na snagu stupila 1951. (u slučaju SR Nemačke 1955. godine), pa se ne može primenjivati retroaktivno. U zvaničnom saopštenju kaže se da se „istorijski događaji“ mogu kvalifikovati prema međunarodnom pravu samo „primenom pravila i odredbi međunarodnog prava koje su bile na snazi u vreme tih događaja i na osnovu istorijskih činjenica u konkretnom slučaju“.¹⁹ Naravno, prema toj logici ni Holokaust se ne bi mogao pravno okarakterisati kao genocid. Nijedan vladin službenik nije prokomentarisao tu činjenicu.

No, Nemačka se pojmu „genocid“ opirala pre svega zato što je strahovala da bi iz njega mogla proisteći obaveza plaćanja reparacija, i taj je strah decenijama određivao nemačku politiku. Na primer, 2003. godine, pred stotu godišnjicu genocida nad Hererima i Namama, tadašnji ministar inostranih poslova Joška Fišer rekao je da neće „iznositi izvinjenje koje bi moglo biti relevantno za odštetu“ za genocid.²⁰ Fišerove reči pokazuju da je, bar u ovom slučaju, suočavanje s prošlošću i pomirenje sa žrtvama sporedna stvar: nemačka vlada će se izviniti za genocid samo ako iz toga ne proizlazi obaveza za plaćanje odštete.

A kad je 2015. konačno stupila u pregovore s vladom Namibije, Nemačka je strateški ponudila službeno izvinjenje, tražeći za uzvrat da se Namibija odrekne zahteva za reparacije. Za specijalnog izaslanika u Namibiji imenovan je Rupreht Polenc, nekadašnji poslanik Demohrišćanske stranke u Bundestagu i predsedavajući spoljnopolitičkog odbora stranke. Kad je novembra 2016. došao u Vindhuk, Polenc je „opomenuo“ svoje namibijske kolege da uništenje Nama i Herera ne porede s masakrima nad Jevrejima. Na to su ga predstavnici Nama optužili za „aroganciju i neosetljivost kakve ne priliče diplomatama“: „Mišljenja smo da su reči gospodina Polenca znak eklatantnog rasizma.“²¹

Sporazum s vladom Namibije konačno je postignut 2021. U njemu se priznaje da su „strahoviti zločini počinjeni tokom kolonijalnih ratova kulminirali u događajima koji bi s današnjeg stanovišta bili označeni kao genocid“; tom je formulacijom trebalo izbeći pravne konsekvence koje bi proistekle iz priznanja zločina, a naročito izbeći obavezu plaćanja reparacija.²² Iako se Nemačka obavezala da u narednih 30 godina isplati Namibiji 1,1 milijardu evra, ta suma se izričito ne vodi kao reparacije ili odšteta nego kao – pomoć. Nemačka vlada nije bila spremna da dopusti ni najmanju naznaku za to da je dužna da isplati taj novac.

Taj sporazum je naišao na ogroman otpor. Hereri i Name osećali su se isključenim iz pregovora, i zato sporazum ni dan-danas nije ratifikovan. Dalji pregovori vođeni su iza zatvorenih vrata. Godine 2024. potpredsednik Namibije Netumbo Nandi-Ndajtva rekao je da se trenutno raspravlja o povećanju obećane sume od 1,1 milijarde evra, da će jedan deo (nije precizirano koliki) biti isplaćen unapred, kao i da se više neće govoriti o „pomoći“ ili „subvencijama“ nego o doprinosu „pomirenju“ ili „fondu za pomirenje“. Konačno, Nemačka je odustala od formulacije „u događajima koji bi s današnjeg stanovišta bili označeni kao genocid“, mada još nije jasno kakve će to pravne posledice proizvesti: „fond za pomirenje“ nije isto što i reparacije.

Stav Nemačke o odgovornosti za zločine kolonijalizma kakav je genocid nad Hererima i Namama i dalje se vrti oko ograničavanja štete, a ne oko pomirenja s potomcima žrtava. Uostalom, čak i da je Bundestag priznao da je nad Hererima i Namama počinjen genocid ili da je predsednik SR Nemačke izgovorio reči izvinjenja, jedino što se moglo izgubiti jeste moneta za potkusurivanje. Nema naznaka za to da nemačka vlada zaista namerava da se suoči s masovnim nasiljem i genocidom koji su deo kolonijalne istorije ove zemlje – naprotiv: kako zahtevi za reparacije postaju glasniji, Nemačka se više od svega trudi da izbegne odgovornost za genocid.²³

„Singularnost“ Holokausta kao osnov nemačkog „državnog interesa“

Ovaj „državni interes“ razlikuje se, naravno, od „državnog interesa“ koji se pominje u vezi s Izraelom, a opet između njih postoji veza. Otkako je 1952. potpisala Luksemburški sporazum, ili sporazum o reparacijama (Wiedergutmachungsabkommen), koji je postigla s Izraelom i Jevrejskim odborom za materijalne zahteve, SR Nemačka je uporno nastojala da spreči mogućnost da taj sporazum postane presedan na osnovu kog bi se mogla tražiti odšteta i za druge zločine iz nemačke istorije. O tome svedoče i diskusije o genocidu nad Hererima i Namama: ne strahuje Nemačka toliko od zahteva za plaćanje odštete koji bi došli iz nekadašnjih nemačkih kolonija koliko od zahteva neprijatelja iz Drugog svetskog rata. I Grčka i Poljska i Rusija tražile su odštetu od Nemačke.

Ideja o „singularnosti“ Holokausta, o Holokaustu kao jedinstvenom događaju, može se shvatiti kao jedan od načina da se posledice tog presedana drže pod kontrolom a da se u isto vreme ubira politički kapital iz plaćanja reparacija za Holokaust – da se zločini Trećeg rajha svedu samo na Holokaust i da se tako ograniče pouke koje treba izvesti iz nacističke prošlosti. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata mnogi Nemci su sebe lično više videli kao žrtve nego kao počinioce: žrtve režima i njegovih tajnih službi, žrtve rata koji ih je proterao s istočnih oboda zemlje i od njih napravio izbeglice, žrtve silovanja koje su počinili vojnici Crvene armije, žrtve bombardovanja koje su vodili Saveznici, žrtve očigledne „pobedničke pravde“ kojom su njihovi postupci inkriminisani i žrtve „kulta krivice“ koji im je nametnut spolja. Tek od sedamdesetih godina Holokaust je postao središte kolektivnog nemačkog komemorisanja Trećeg rajha i Drugog svetskog rata.

Još 1985. godine, u čuvenom govoru povodom četrdesete godišnjice kraja rata, predsednik SR Nemačke Rihard fon Vajczeker morao je da ubeđuje državljane SR Nemačke da kraj Drugog svetskog rata treba da shvate kao dan oslobođenja, a ne kao dan poraza. I oni su to prihvatili, delimično zato što je Vajczeker Nemcima svih starosnih dobi ukazao na mogućnost da se reše lične krivice, da se oslobode nacizma kao nečeg što im je strano. Priznavanje zločina, koje je konačno počelo krajem sedamdesetih, bilo je olakšano time što su mlađi zapadni Nemci bar delimično mogli da pređu sa strane počinilaca zločina na stranu žrtava zločina. Iako Vajczeker u svom govoru odbacuje istorijski revizionizam, u njemu se većina Nemaca ne prinuđuje na suočavanje sa sopstvenom krivicom, ili s krivicom generacije majki i očeva ili generacije baba i dedova.

Idejom da je Holokaust „singularan“, često povezanom s tvrdnjom da je to „najgori“ zločin u istoriji čovečanstva, taj nesumnjivo monstruozni zločin uzdiže se na nivo nečeg što je jedinstveno u istoriji sveta i time implicitno odvaja od nemačke istorije – on se deistorizuje. Ideja da je Holokaust događaj jedinstven po svom zlu, da predstavlja prekid u istoriji civilizacije (Zivilisationsbruch), može se tumačiti i kao raskid s istorijom. Tako superlativ „najgori“ kao krajnju posledicu ima izbegavanje odgovornosti. Iz mnoštva stravičnih zločina izdvaja se jedan jedini. I zaista, Holokaust se od drugih zločina razlikuje po ideologiji antisemitizma, na kojoj je zasnovan. Međutim, fokusiranjem na njega, drugi zločini iza kojih stoje drugi razlozi guraju se u drugi plan.

Sa stanovišta istorijskih razloga, ideja „singularnosti“ je reduktivna. Nacizam i Holokaust su proizvod brojnih faktora, od strukture društva pa do militarističkih, imerijalističkih i eugeničkih ideja. U „singularističkom“ tumačenju, međutim, ideologija, to jest antisemitizam, postavlja se kao jedini uzrok Holokausta. S druge strane, opet, postuliranjem Holokausta kao najvećeg zločina ostatak nemačke istorije, u meri u kojoj on nema veze s antisemitizmom, izoluje se od Holokausta. Pošto je Nemačka, dakle, dužna da štiti „jevrejski život“ (jüdisches Leben), sve druge pouke koje se mogu izvesti iz zločinâ Trećeg rajha se potiskuju, a geslo „nikad više“ znači borbu protiv antisemitizma, ali ne i borbu protiv rasizma, na primer.

Fizičko otelovljenje ovakvog sužavanja pouka iz nacističke prošlosti jeste memorijalni centar Holokausta u centru Berlina. Njegova izgradnja tokom devedesetih direktno je povezana s odlukom da glavni grad ponovo ujedinjene Nemačke više ne bude Bon nego Berlin. Kako bi primirila strahovanja svojih suseda, Nemačka je tražila simbol koji će pokazati da je pročišćena: „ova ujedinjena Nemačka priznaje svoju istoriju i to čini tako što će u svom glavnom gradu, u njegovom centru, podsećati na najveći zločin u svojoj istoriji“, kako je to predsednik Bundestaga Volfgang Tirze rekao 2005. godine prilikom svečanog otvaranja memorijalnog centra.²⁴ Simptomatično je to što je nemačka savezna skupština odlučila da u tom memorijalnom centru u novom glavnom gradu podseća samo na jevrejske žrtve Trećeg rajha a ne na sve žrtve.

Tako je premeštanje glavnog grada iz Bona u Berlin, i pomeranje sedišta vlasti sa zapada u stari centar nemačkog carstva, bilo praćeno ne samo demonstrativnim priznanjem problematične prošlosti zemlje nego i sužavanjem perspektive. Novi spomenik, rekao je Tirze, podseća na „najgori, najstrašniji zločin nacističke Nemačke“. Nadovezujući se na Vajczekerov govor iz 1985, Tirze je rekao da je 8. maj „dan oslobođenja naše zemlje i našeg kontinenta od Hitlerovog varvarstva“ – kao da je postojala neka druga Nemačka, kao da je samo Hitler kriv za nacizam, kao da nacizam nije bio nemačko varvarstvo.

Zato i govor u Knesetu 2008. u kom je Angela Merkel izjavila da je bezbednost Izraela nemački raison d’état treba sagledati u tom kontekstu. Nije u njemu neobično to što se Merkel obavezala da će Nemačka bdeti nad bezbednošću Izraela – pravo Izraela na postojanje ionako je već decenijama jedan od temelja nemačke politike na Bliskom istoku. Novo je to što je Merkel to pravo na postojanje i bezbednost povezala s Holokaustom kao jedinstvenim istorijskim događajem. Merkel je nemačku spoljnu politiku na jednom od najsloženijih područja u međunarodnoj politici, području neprestano izloženom sukobima, opravdala pozivajući se na dužnosti koje proističu iz nemačke istorije i posebno na ideju Holokausta kao jedinstvenog događaja, kao cezure u istoriji civilizacije: „Civilizacijski slom kakav je izazvala Šoa nema presedana“, rekla je Angela Merkel.

Novi „Historikerstreit“?

Upravo na fonu ovako suženog nemačkog shvatanja nacističke prošlosti (iako ono u međuvremenu važi kao uzor za suočavanje s prošlošću) u poslednjih nekoliko godina odvija se debata o valjanom razumevanju odnosa između nemačkog kolonijalizma i Holokausta. Jedan od njenih povoda su i članci koje sam pisao pre više od dvadeset godina i potom sabrao u knjizi Od Vindhuka do Aušvica? Knjiga je objavljena još 2011, ali je njena tema tek relativno nedavno napustila strogo akademske krugove.²⁵

U toj knjizi tvrdio sam da su nemačke kolonijalne trupe, četrdeset godina pre rata istrebljenja u istočnoj Evropi i Holokausta, u Nemačkoj Jugozapadnoj Africi počinile prvi genocid XX veka. Postavio sam pitanje veze između kolonijalizma i nacionalsocijalizma i pojmove genocida, „rasne države“ i sistema prinudnog rada uzeo kao osnov za komparativnu studiju. Odbacio sam pretpostavku o postojanju direktne veze između prve nemačke kolonijalne imperije (pre 1914) i druge (1939-1945): nacistički zločini nisu puka kopija onog što se dešavalo u nemačkim i drugim evropskim kolonijama, kako se to ponekad tvrdi. Međutim, ukazao sam na putanje kojima su se kolonijalno znanje i praksa prenosili iz imperijalne ere u doba posle 1933. i zaključio da nacističku ekspanziju na istok Evrope treba tumačiti kao kolonijalni projekt.

U potonju debatu o nemačkom kolonijalizmu i Holokaustu umešao se i Jirgen Habermas, jedan od ključnih učesnika u sporu među istoričarima (Historikerstreit) osamdesetih, i ovako sažeo ovu novu debatu:

„Spor koji se razbuktao u poslednjih nekoliko meseci u suštini se vrti oko jedne tvrdnje: ako se ima u vidu kolonijalni karakter rasističkog rata uništenja koji je Hitler vodio protiv Rusije i ako se organizovano ubijanje Jevreja Evrope sagleda u kontekstu u kom je do njega došlo, onda se i u genocidu nad Namama i Hererima koji je nemačka kolonijalna vlast počinila na jugu Afrike mogu prepoznati iste one crte zločina koje su se, u intenziviranom i izmenjenom vidu, ponovile i u Holokaustu.“²⁶

U sporu među istoričarima, na čijem početku stoji tvrdnja Ernsta Noltea da je Holokaust bio odgovor na sovjetski teror, Habermas je bio u grupi istoričara koji su tvrdili da je Holokaust jedinstven istorijski događaj i koji su Nolteu prebacivali da ga relativizuje. Habermas i dalje smatra da je Holokaust „singularan“, ali za razliku od nekih drugih učesnika u debati, koji su svoje protivnike pokušavali da diskredituju imputirajući im da, kao i Nolte, relativizuju Holokaust kad pokušavaju da pronađu njegove veze s kolonijalnim zločinima, Habermas priznaje da se glavno pitanje sada znatno razlikuje od glavnog pitanja iz osamdesetih:

„Kao što se sve istorijske činjenice mogu porediti s drugim činjenicama, tako se i Holokaust može porediti s drugim genocidima. Međutim, značenje poređenja zavisiće od konteksta. Historikerstreit se vodio o pitanju da li se poređenjem Holokausta sa staljinističkim zločinima Nemci kasnijih generacija mogu osloboditi političke odgovornosti… za masovne zločine koje su počinili nacisti… Danas, u drugačijim okolnostima, ne radi se o oslobađanju od te odgovornosti nego o pomeranju akcenta.“²⁷

Meni se, međutim, čini da Habermas nije sasvim u pravu. U novoj debati se, bar što se mene tiče, ne radi o „pomeranju akcenta“ nego o boljem razumevanju porekla i tradicija na kojima su počivali ubijanje Jevreja i rat uništenja na istoku Evrope. Tako bi se paušalna „singularnost“, koja se može zloupotrebljavati da bi se odbacila odgovornost, mogla zameniti daleko produktivnijim pitanjem šta je to kod Holokausta zaista jedinstveno a šta nije. Tako bi i antisemitizam dobio mesto koje mu pripada, i ne bi se zanemarivala ili opravdavala opšta, sistemska priroda nasilja. Tako bi se istorija antisemitizma povezala s istorijom genocida, naročito u nemačkom veku nasilja.

No, Nemačka, po svemu sudeći, nije spremna za to, ili bi možda, s obzirom na suženo shvatanje nacističke prošlosti kakvo se ustalilo od osamdesetih naovamo, pre trebalo reći da više nije spremna za to. Pogledajmo samo neuspele pokušaje vlade da podsećanju na nemačke zločine pristupi obuhvatnije.²⁸ Kad je nemačka ministarka za kulturu Klaudija Rot pokušala da modernizuje zvanični pristup tako što bi u njega uključila i kolonijalizam, postojeće institucije koje se bave Holokaustom i zločinima Nemačke Demokratske Republike pružile su žestok otpor. Rot, već optužena za antisemitizam u kontroverzama povodom izložbe „Dokumenta 15“ i Berlinala 2024, morala je da odustane od svog nauma.²⁹

Tako su planovi za reformu odbačeni i odlučeno je da se ostane pri dotadašnjem pristupu. Iako se forme radi uvek pomenu i „druge važne teme“, o kojima se mora diskutovati zasebno, hijerarhija zločina, a tako i žrtava, ne može biti jasnija. Žrtve nacizma i Nemačke Demokratske Republike zaslužuju mesto u središtu nemačke „kulture sećanja“, dok ga žrtve kolonijalizma, po svemu sudeći, ne zaslužuju. Time što je najpre priznala da se zločini iz doba kolonijalizma moraju uvrstiti u tu kulturu a potom odustala čim je naišla na otpor, Klaudija Rot je žrtve nemačkog kolonijalizma zabetonirala na mestu žrtava druge klase. A to je isto što i relativizovanje genocida nad Hererima i Namama.³⁰

Jirgen Cimerer (Jürgen Zimmerer, 1965), istoričar i afrikanista, predaje istoriju sveta na Univerzitetu u Hamburgu.

Prevela Aleksandra Bajazetov

Peščanik.net, 30.07.2026.

ANTISEMITIZAM
HOLOKAUST
IZRAEL / PALESTINA

1. U izvozne artikle spadaju korvete, višecevni bacači raketa, municija i rezervni delovi za tenkove. V. Forensis, Short Study: German Arms Exports to Israel 2003–2023 (Berlin: Forensis, 2024), forensic-architecture.org. V. takođe Roula Khalaf, „German Arms Exports to Israel Surge as Berlin Backs Campaign Against Hamas’, Financial Times, 9. novembar 2023; „Rüstungsexporte nach Israel fast verzehnfacht“, Tagesschau, 8. novembar 2023, tagesschau.de.
2. Na to je Nikaragva pred Međunarodnim sudom pravde podnela tužbu protiv Nemačke. V. „The Republic of Nicaragua Institutes Proceedings Against the Federal Republic of Germany and Requests the Court to Indicate Provisional Measures“, International Court of Justice, 1. mart 2024, icj-cij.org.
3. United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East, „2023 Confirmed Pledges to UNRWA’s Programmes as of 31 December 2023“, unrwa.org.
4. V. Wade Jacoby and Jonathan Hopkin, „From Lever to Club? Conditionality in the European Union During the Financial Crisis“, Journal of European Public Policy. vol. 27, no. 8 (2019): 1157-77.
5. V. Hans Kundnani, „Discipline and Punish“, Berlin Policy Journal, 27. april 2018, berlinpolicyjournal.com.
6. Adam Tooze, „Chartbook 271 Reasons of State: Memory Politics, U-Boats, Iran and the German-Israeli Relationship“, Chartbook, 26. mart 2024, adamtooze.substack.com.
7. Susan Neiman, „Historical Reckoning Gone Haywire“, New York Review of Books, 19. oktobar 2023, nybooks.com.
8. Za pojam filosemitizma v. šesto poglavlje ove knjige (Danijel Koen, „Radikalizacija nemačkog filosemitizma“). O Maši Gesen i Kendis Brejc piše Hano Hauenštajn u osmom poglavlju („Kriza nemačke kulture“).
9. O sistemu poverenika za antisemitizam v. takođe Peter Kuras, „The Strange Logic of Germany’s Antisemitism Bureaucrats“, Jewish Currents, 18. jul 2023, jewishcurrents.org.
10. Harald Welzer, Sabine Moller and Karoline Tschuggnall, „Opa war kein Nazi“. Nationalsozialismus und Holocaust im Familiengedächtnis (Frankfurt am Main: Fischer, 2002).
11. V. npr. Christian Staas, „Was geht mich das noch an“, Die Zeit, 4. novembar 2010, zeit.de.
12. Zahvalnost za ideju „postcionističke“ Nemačke dugujem Danijelu Leviju.
13. V. Muriel Asseburg, „Fifty Years of German-Israeli Diplomatic Relations“, Stiftung Wissenschaft und Politik, Comment 2015/C 27, 5. maj 2015, 2, swp-berlin.org. Aseburg kaže: „Iako je to suprotno principu da se oružje ne izvozi na krizna područja, izvoz je u ovom slučaju pravdan pravilom ’ako plovi, onda je u redu’, koje se pripisuje nekadašnjem ministru spoljnih poslova Hans-Ditrihu Genšeru.“
14. V. npr. Felix Klein, „Hierarchien des Hasses“, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 20. februar 2024, faz.net.
15. Carola Luntz, „Kulturarbeit muss unabhängig bleiben!“, Spiegel, 14. januar 2024, spiegel.de.
16. Deutscher Bundestag, Wissenschaftliche Dienste, Entstehung, Wandel und Entwicklung des Staatsräson-Begriffs in Deutschland (Deutscher Bundestag, 2023), 6, bundestag.de
17. Namibian Presidency (@NamPresidency), „Namibia rejects Germany’s Support of the Genocidal Intent of the Racist Israeli State against Innocent Civilians in Gaza“, 13. januar 2024, x.com.
18. Fon Trota je učestvovao i u gušenju otpora u Nemačkoj Istočnoj Africi (u današnjem Burundiju, Ruandi i Tanzaniji) i „bokserskog ustanka“ u Kini.
19. „Antwort der Bundesregierung auf eine Kleine Anfrage der Abgeordneten Niema Movassat, Wolfgang Gercke, Sevim Dagdelen, weiterer Abgeordneter und der Fraktion DIE LINKE“, 14. avgust 2012, Drucksache 17/10481, dip.bundestag.de.
20. Reinhart Kößler and Henning Melber, Völkermord – und was dann? Die Politik der deutsch-namibischen Vergangenheitsbearbeitung (Frankfurt am Main: Brandes & Apsel, 2017), 59.
21. Izjava Ide Hofman, predsednice Tehničkog komiteta genocida nad Namama, na konferenciji za medije.
22. „Joint Declaration by the Federal Republic of Germany and the Republic of Namibia, ‘United in Remembrance of Our Colonial Past, United in Our Will to Reconcile, United in Our Vision of the Future’“, parliament.na.
23. Sažet prikaz teških pregovora i debata o genocidu nad Hererima i Namama, te njihove važnosti za nemački identitet može se naći u: Jürgen Zimmerer, „Der Völkermord an den Herero und Nama und die deutsche Geschichte“, u: Jürgen Zimmerer, ed., Erinnerungskämpfe. Neues deutsches Geschichtsbewusstsein (Stuttgart: Reclam, 2023), 55-79. Na engleskom je ta knjiga objavljena početkom 2026. pod naslovom Memory Wars. New German Historical Consciousness.
24. „Rede von Bundestagspräsident Wolfgang Thierse zur Eröffnung des ‘Denkmals für die ermordeten Juden Europas’“, 10. maj 2005, bundestag.de.
25. Jürgen Zimmerer, Von Windhuk nach Auschwitz? Beiträge zum Verhältnis von Kolonialismus und Holocaust (Münster: LIT, 2011), a nedavno je objavljeno i izdanje na engleskom: From Windhoek to Auschwitz? Reflections on the Relationship Between Colonialism and National Socialism (Berlin/Boston: De Gruyter, 2023).
26. Jürgen Habermas, „Der neue Historikerstreit“, Philosophie Magazin 60, no. 6 (2021): 10-11. Za pitanje poređenja v. takođe Jürgen Zimmerer and Michael Rothberg, „Enttabuisiert den Vergleich!“, Die Zeit, 4. april 2021, zeit.de.
27. Habermas, „Der neue Historikerstreit“, 10-11.
28. U koalicionom sporazumu iz 2021. Socijaldemokratska stranka, stranka Zelenih i Liberaldemokratska stranka obavezale su se da će se zalagati za dublje razumevanje nemačke kolonijalne istorije i da će razraditi plan za „mesto za učenje o kolonijalizmu i sećanje na kolonijalizam“ – drugim rečima, za memorijalni centar. SPD, Bündnis 90/Die Grünen, FDP, Mehr Fortschritt wagen. Bündnis für Freiheit, Gerechtigkeit und Nachhaltigkeit, Koalitionsvertrag 2021-25 (Düren: Schloemer & Partner, 2021), 100, spd.de.
29. O debati povodom petnaeste Dokumente piše Hano Hauenštajn u osmom poglavlju ove knjige. O debati povodom Berlinala v. Philp Oltermann, „German Minister Says She Clapped Israeli Film-Maker, not His Palestinian Colleague, at Berlinale“, Guardian, 27. februar 2024, theguardian.com. O različitim stavovima povodom antisemitizma na Dokumenti 15 i u Humboltovom forumu v. Jürgen Zimmerer, „Humboldt-Forum und Documenta“, Berliner Zeitung, 3. avgust 2022, berliner-zeitung.de.
30. Jürgen Zimmerer, „Koloniales Erbe Deutschlands. Sind Opfer außerhalb Europas Opfer zweiter Klasse?“, Tagesspiegel, 2. februar 2024, tagesspiegel.de.