Sedmo poglavlje iz zbornika Hansa Kundnanija (ur) „Hyper-Zionism. Germany, the Nazi Past, and Israel / Hipercionizam. Nemačka, nacistička prošlost i Izrael“, Verso, London / New York 2025, u izboru i prevodu s engleskog Aleksandre Bajazetov.
Esra Ozjurek – Tuđi antisemitizam: sećanje na Holokaust i Nemci poreklom s Bliskog istoka i muslimanske vere
Tokom dobrog dela istorije Savezne Republike Nemačke smatralo se da su Nemci arapskog i turskog porekla uglavnom nebitni za njenu „kulturu sećanja“ (Erinnerungskultur). Grupe definisane na osnovu rase isključene su iz osnivačkog narativa posleratnog nemačkog društva, ali ne omaškom nego iz računa: osnivači i branitelji nemačke kulture sećanja smatrali su da samo etnički homogen nemački identitet može garantovati nemačku odgovornost za Holokaust, pa su rasno definisane grupe (na primer, strani radnici, to jest „gostujući radnici“, Gastarbeiter, koji su pomogli u izgradnji SR Nemačke) bile irelevantne za posleratni nemački narativ o demokratizaciji.
Međutim, početkom XXI veka Nemci arapskog i turskog porekla sve su se više doživljavali kao glavna prepreka bavljenju nacističkom prošlošću („prevladavanju prošlosti“, Vergangenheitsbewältigung) i opredeljenju Nemačke za demokratiju sada i u budućnosti. Taj status prepreke u nešto manjoj meri uživaju i Nemci iz bivše Nemačke Demokratske Republike, za koje se tvrdi da nisu dovoljno učili o nacističkim zločinima i da se nisu iskupili za svoju ulogu u njima. Nemcima muslimanske vere redovno se prebacuje da nemaju nikakav odnos prema istoriji Holokausta, da nisu u stanju da saosećaju s jevrejskim žrtvama Holokausta i da uvoze nove vidove antisemitizma u zemlju koja je manje ili više uspešno izašla na kraj sa svojim antisemitizmom.
Nosioci nemačke prošlosti
Tokom poslednje dve decenije vlasti na saveznom i lokalnom nivou i brojne nevladine organizacije organizovale su bezbrojne pedagoške programe o Holokaustu i programe za sprečavanje antisemitizma skrojene posebno za Nemce poreklom s Bliskog istoka i Nemce muslimanske vere. Polazilo se od toga da su beli Nemci stigli do svog krajnjeg odredišta, to jest spasenja i redemokratizacije, ili da su bar dovoljno poodmakli u suočavanju s Holokaustom da bi sad mogli da sude drugima i obrazuju ih. Time što se u žižu takvih programa stavljaju muslimani, opšti problem antisemitizma prebacuje se na manjinu koja potiče s Bliskog istoka a kojoj je, kako se smatra, potrebno dodatno obrazovanje i disciplinovanje. Tim programima se antisemitizam, dakle, „autsorsuje“.
Nemci muslimanske vere izabrani su za metu pedagoških programa o Holokaustu i programa za sprečavanje antisemitizma zbog nečeg što ću nazvati import-eksport teorijom antisemitizma. Prema toj teoriji, Nemci su antisemitizam izvezli na Bliski istok preko misionara u XIX i preko nacista u XX veku. Kasnije su doseljenici muslimani vratili tu ideologiju u Zapadnu Nemačku, koja je dotle već bila prevazišla svoj problem s antisemitizmom. Poraženi Nemci su se potrudili da se suoče sa svojim antisemitizmom i da ga prevaziđu, a sad moraju da izađu na kraj s istim onim antisemitizmom koji su svojevremeno izvezli. U tom smislu muslimani koji su u Nemačku imigrirali s Bliskog istoka doneli su nemačku prošlost u nemačku sadašnjicu.
Sve ovo ukazuje na specifično razumevanje temporalnosti i genealogije, prema kom se savremeni etnički Nemci nalaze na gornjem delu putanje od antisemitizma ka demokratiji, toleranciji i empatiji. Oni su već preuzeli odgovornost za nacističku prošlost Nemačke, lično su i politički sazreli i naučili da saosećaju sa svojim nekadašnjim žrtvama. A nenemci u Nemačkoj i širom sveta još uvek su u ranoj fazi tog procesa. Naročito su muslimani zarobljeni u sramnoj prošlosti Nemačke pre 1945. godine i pre „nultog časa“ (Stunde Null).
U srži ideje o demokratizaciji Nemačke (i o pravom načinu da se demokratizuju Nemci muslimanske vere) jeste slika autoritarnog oca i njegove uloge u porodici, te posledica koje to ima po dečake. Zato se pedagoški programi o Holokaustu i programi za sprečavanje antisemitizma namenjeni muslimanima toliko bave dečacima i muškarcima a ne devojčicama i ženama. Smatra se da je autoritarna kultura kakva je u Nemačkoj vladala pre 1945. proizvod strukture porodice, a naročito autoritarnog oca. Ključ za prevladavanje te autoritarne porodične strukture, pa time i glavni preduslov za demokratizaciju, jeste pobuna muške dece protiv očeva.
U toj slici, muslimanska porodica je autoritarna na isti način na koji je to i nemačka nekad bila, a muslimani današnjice skoro isti kao i Nemci pre nego što su se seksualno oslobodili i denacifikovali. Muslimani kaskaju za Nemcima nekoliko decenija. Ako se primene prave mere, oni tu razliku mogu da nadoknade. (Inače, to poistovećivanje sadašnjih muslimana s poraženim nacistima od pre nekoliko generacija kosi se s jednim drugim stavom, u kom se muslimani esencijalizuju i vide kao posebna rasa, kao potpuno različiti ljudi koji žive u svom posebnom vremenu i koji se nikad neće povezati s vremenom u kom žive današnji Nemci.)
Pedagoški programi o Holokaustu i programi za sprečavanje antisemitizma zasnovani na toj import-eksport teoriji antisemitizma imaju za cilj da se Nemcima muslimanske vere pomogne da krenu stopama posleratnih Nemaca, da zbace okove u koje su ih bacili autoritarni očevi. Kad se oslobode autoriteta svoji očeva i prestanu da kontrolišu svoje sestre, moći će da pristupe posleratnom nemačkom društvenom ugovoru. Taj narativ o linearnoj evoluciji u kojoj su muslimani na početku putanje čije su krajnje odredište Nemci već dostigli postaje model za učenje o Holokaustu.
Muslimani i „antisemitizam povezan s Izraelom“
Istraživanja uporno pokazuju da oko četvrtine nemačkog stanovništva gaji antisemitske predrasude. Obično se povlači razlika između tri vrste antisemitizma: tradicionalnog, takozvanog sekundarnog (novijeg tipa netrpeljivosti prema Jevrejima, koji se pojavio posle Holokausta i prema kom Jevreji profitiraju od Holokausta i nepravedno teraju Nemce da plaćaju zbog njega) i „antisemitizma povezanog s Izraelom“ (antisemitizma koji izraelsku državu demonizuje kao apsolutno zlo, Izrael poistovećuje s Jevrejima uopšte a izraelsku politiku na području okupirane Palestine s Holokaustom, i koji se koristi antisemitskim stereotipima kad kritikuje zvaničnu izraelsku politiku).
Međutim, zvanični godišnji izveštaji nemačkih vlasti pokazuju da više od 90 odsto antisemitskih krivičnih dela u Nemačkoj (većina ih za metu ima jevrejska groblja i zgrade) vrše beli Nemci s ekstremne desnice. Dosad nijedna sistematična studija nije pokazala da su Nemci muslimanske vere znatno veće antisemite od Nemaca drugih vera. Uprkos tome, uprkos statističkim podacima, u poslednje dve decenije muslimani se prikazuju kao glavni nosioci antisemitizma i u Nemačkoj i u drugim zemljama Evrope, a antisemitizam se definiše kao zasebna pojava potpuno odvojena od rasizma uperenog protiv muslimana. U Nemačkoj preovlađuje mišljenje da su muslimani naročito podložni upravo trećoj vrsti antisemitizma.
Pošto smatraju da je taj „uvezeni“ antisemitizam znatno opasniji od antisemitizma ekstremne desnice, izveštaji nemačkih vlasti o antisemitizmu i obrazovanju Nemcima muslimanske vere pripisuju posebne kulturno prenosive psihopatologije, koje pokazuju da su zemlje njihovog porekla sklone antisemitizmu. U toj novoj borbi protiv antisemitizma nova Nemačka se prikazuje kao zemlja koja se oslobodila svih antidemokratskih tendencija zaostalih iz nacističke prošlosti, a time što se antisemitizam smešta izvan Evrope zamagljuje se povezanost antisemitizma i antimuslimanskog rasizma.
Iako stručnjaci za antisemitizam u Nemačkoj o Arapima i Turcima često govore kao o nosiocima novog talasa antisemitizma, pažljivom analizom njihovih izveštaja i programa videćemo da se tim dvema grupama postavljaju različite dijagnoze i da im se prepisuju različite mere. Turci boluju od lažnog „mita o toleranciji“, od pogrešnog uverenja da su Jevreji u Osmanskom carstvu bili u boljem položaju nego Jevreji u Evropi. Arapi pak boluju od kolektivne patologije „autoviktimizacije“ i „potrebe da budu ponosni“. I jedna i druga grupa su te nasledne etnopatologije donele iz svojih zavičaja i sad ih prenose dalje, s kolena na koleno.
Nemci palestinskog porekla poseban su problem, i meta su brojnih pedagoških programa o Holokaustu i programa za sprečavanje antisemitizma. S obzirom na komplikovan pravni status izbeglica apatrida, pravi broj Palestinaca koji žive u Nemačkoj teško je odrediti: procene idu od 8.000 do 35.000. Većina ih je pobegla od nasilja koje je doživela u palestinskim izbegličkim logorima tokom građanskog rata u Libanu i dugogodišnjeg sukoba s Izraelom. Pošto Palestincima svojevremeno nisu bile potrebne vize da bi ušli u Istočnu Nemačku, znatan broj njih došao je najpre u Istočni Berlin i kasnije prešao u Zapadni. To su ljudi koji su trostruke ili četvorostruke izbeglice.
Nemci palestinskog porekla su i pre 7. oktobra 2023. imali sve istaknutije mesto u okviru diskursa o muslimanskom antisemitizmu. Kad je Bundestag 2019. usvojio rezoluciju kojom je pokret za bojkot, povlačenje investicija i sankcije (BDS) proglasio antisemitskim, palestinskim aktivistima ograničena je sloboda okupljanja i izražavanja mišljenja. Tako su, na primer, berlinske vlasti 2021. godine preventivno zabranile obeležavanje Dana Nakbe (15. jun). Brojni su i primeri proganjanja pojedinaca: novinarka Nemi el Hasan otpuštena je sa Zapadnonemačke radio-televizije (WDR), inače javnog servisa, kad je na jednom desničarskom vebsajtu objavljena fotografija na kojoj se vidi sedamnaestogodišnja Nemi el Hasan na protestu na Dan Kudsa, a palestinskom piscu Mohamedu el Kurdu „Geteov institut“ u Hamburgu povukao je 2022. prvobitni poziv da govori na književnoj večeri.
Ispravne i pogrešne emocije
Jedan od glavnih ciljeva pedagoških programa o Holokaustu i programa za sprečavanje antisemitizma osmišljenih posebno za Nemce muslimanske vere (njih, uzgred, po pravilu i drže Nemci muslimanske vere) jeste da se polaznici, dakle, da se ljudi koji su u Nemačkoj marginalizovani, koji su meta rasizma i koji su ekonomski u nezavidnom položaju, navedu da se identifikuju s počiniocima nacističkih zločina. Emotivne reakcije imigranata na Holokaust smatraju se neprimerenim ako se ne uklapaju u nemački model počinioca pokajnika, u osvedočen i zvanično odobren pristup najmračnijim trenucima nemačke istorije na kakav nailazimo u svim nemačkim društvenim ritualima, od političkih govora do komemorativnih svečanosti.
U pomenutim kursevima poseban naglasak se stavlja na podučavanje Nemaca muslimanske vere o istoriji antisemitizma u „njihovim“ kulturama i istorijama. Kad rade s mladima turskog porekla, instruktori im iznose dokaze o tome da su Jevreji i u Osmanskom carstvu bili izloženi antisemitizmu i pričaju im o genocidu nad Jermenima. Kad rade s mladima arapskog i palestinskog porekla, instruktori im pričaju o Mohamedu Aminu el Husejniju, notornom muftiji jerusalimskom koji je sarađivao s nacistima, kako bi ih ubedili da sebe ne treba da vide kao žrtve izraelsko-palestinskog sukoba.
Međutim, instruktori često moraju da zaključe da polaznici njihovih kurseva na priču o Holokaustu ne reaguju na pravi način. Nemci muslimanske vere skloni su da se identifikuju s jevrejskim žrtvama Holokausta delom zato što osećaju da ih nemačko društvo definiše po rasnom osnovu, ali delom i zbog jačanja ekstremne desnice. Instruktori to tumače kao pogrešnu emotivnu reakciju, jer smatraju da se Nemci muslimanske vere koji se identifikuju s jevrejskim žrtvama Holokausta nadmeću s njima za status žrtve, ili da je ta reakcija antisemitska zato što poriče „singularnost“ Holokausta.
Neki instruktori, opet, pozdravljaju način na koji noviji imigranti i izbeglice svoja ratna iskustva povezuju s Holokaustom – pod uslovom da ta ratna iskustva nisu stekli u Palestini. Nemci muslimanske vere svoja aktuelna iskustva pripadnika marginalizovane manjine ne treba da povezuju s Holokaustom. Ako izraze strahovanje da bi se nešto poput Holokausta moglo dogoditi i njima, Nemci muslimanske vere nemaju dovoljno kognitivnih veština da bi razumeli u kom se to smislu današnja Nemačka razlikuje od Nemačke tridesetih godina prošlog veka. Oni sebe treba da stave u položaj počinilaca i da se pokaju.
Pedagoški programi o Holokaustu i programi za sprečavanje antisemitizma mladim Nemcima muslimanske vere treba da daju priliku da se uključe u nemački narativ i moralni poredak. Poistovećivanje s Nemcima počiniocima zločinâ imigrantima otvara mogućnost da stupe u diskurs o pamćenju Holokausta. Ako se javno i iskreno priklone krivici i odgovornosti, pripadnici muslimanske manjine mogu biti prihvaćeni kao punopravni članovi nemačkog društva, mogu stupiti u nemački društveni ugovor. U isto vreme, međutim, oni sebe ne treba da vide kao žrtve u odnosu na bele Nemce. Drugim rečima, oni su primorani da se Holokaustom bave u kontekstu svojih predaka, a ne u kontekstu nemačkog rasizma. Tako inicijative za obrazovanje muslimana o Holokaustu svoje polaznike uključuju u osnivački narativ nacije koliko ih i isključuju iz njega.
Aušvic kao hodočašće i kao šok-terapija
Organizovana putovanja u Aušvic imaju važno mesto u nemačkom obrazovanju o Holokaustu i predstavljaju neku vrstu svetovnog hodočašća. U slučaju Nemaca muslimanske vere, međutim, takva putovanja predstavljaju pozivnicu da se imigranti, ili deca i unuci imigranata, uključe u posleratnu nacionalnu nemačku građansku religiju iz koje su bili isključeni. Cilj je da se mladi Nemci muslimanske vere, za koje se tvrdi da su u najboljem slučaju indiferentni a u najgorem netrpeljivi prema sećanju na Holokaust, pretvore u pouzdane i nepokolebljive svedoke o neophodnosti demokratije, u ljude koji saosećaju s jevrejskim žrtvama i brane snažnu državu Izrael, koja štiti Jevreje u neprijateljskom svetu. Drugim rečima, da se pretvore u zaslužne građane Nemačke.
Osim kao sekularna hodočašća, posete Aušvicu na Nemce muslimanske vere treba da deluju i kao svojevrsna šok-terapija, da ih trgnu iz njihovog antisemitizma i pobude u njima „ispravna“ osećanja prema jevrejskim žrtvama Holokausta. Polazi se od toga da će se posetioci preobraziti samim tim što će fizički biti u prostoru u kom su se odigrali stravični zločini. Kad se nađu tamo, oni nikako neće moći da negiraju realnost tih događaja, već će se emotivno staviti u položaj potencijalnog počinitelja ili počinitelja pokajnika – na stranu belih Nemaca u čije je ime Holokaust počinjen.
Od Izraelaca i američkih Jevreja koji dolaze u posetu Aušvicu ne očekuje se da budu šokirani, naprotiv: prizor predačke patnje posetiocima Jevrejima treba da pruži, a neretko i zaista pruža, iskustvo jače lojalnosti jevrejskoj zajednici, što i jeste najčešći ishod hodočašća uopšte. Kod poseta Aušvicu organizovanih za Nemce muslimanske vere očekuje se, međutim, da će posetioci biti radikalno preobraženi zbog šoka do kog će sam taj prostor dovesti. Pretpostavlja se da je njima potrebna terapija dovoljno moćna da isključi njihova uverenja i upodobi ih njihovim sugrađanima Nemcima.
Očekivanje preobražaja, očekivanje snažne emotivne reakcije, tako je dominantno da su mnogi posetioci, a naročito Nemci muslimanske vere, već unapred napeti zato što možda neće reagovati „kako treba“. Međutim, oni često osete snažnu intersubjektivnu sponu s jevrejskim žrtvama. Bavljenje Holokaustom pruža im priliku da razmišljaju o tome šta znači biti Nemac, ali ih ne vodi uvek identifikovanju s belom nemačkom većinom.
Mnogi učesnici u projektima koji se vode pod sloganom „Muslimani u Aušvicu“ nadaju se da će belim Nemcima pokazati da se bave Holokaustom, nadaju se da će i beli Nemci biti šokirani i preobraženi kad vide s kojom se spremnošću i s kakvim žarom manjine bave nemačkom prošlošću i prihvataju njene moralne pouke. Sa stanovišta nemačkog društva, muslimani koji posećuju mesta nemačke prošlosti i prihvataju da ponesu njen teret treba da olakšaju teret navaljen na nemačka pleća. Krivica se preraspoređuje kad i Nemci muslimanske vere priznaju da su i oni skloni antisemitizmu i da su i njihovi preci sarađivali s nacistima. Samo, to im ne garantuje nužno da će biti prihvaćeni kao punopravni Nemci i da će razlike u etničkom poreklu pasti u zaborav.
Uslovni prijem u društvo
Od 7. oktobra naovamo u Nemačkoj je ovakvo projektovanje antisemitizma na druge poprimilo još veće razmere. U video-snimku na društvenim mrežama iz novembra 2023. ministar privrede Robert Habek rekao je da se „premalo“ muslimanskih organizacija u Nemačkoj javno izjasnilo protiv napada na Izrael, da neke „suviše oklevaju“ da to učine. „Oni moraju jasno da se distanciraju od antisemitizma kako ne bi obesmislili sopstvene zahteve za tolerancijom“, rekao je Habek. Nedelju dana kasnije predsednik SR Nemačke Frank-Valter Štajnmajer obratio se Nemcima „s arapskim korenima“ sličnom porukom: zatražio je od njih da odbace antisemitizam i da ne dozvole da ih Hamas „instrumentalizuje“.
Poruka koju Nemačka šalje muslimanima glasi da u nemačko društvo mogu biti primljeni samo uslovno, štaviše, da čak i prava koja nemački Ustav garantuje svim svojim državljanima i licima s pravom boravka zavise od toga da li su spremni da prihvate nemačku krivicu i odgovornost za Holokaust – i da se, posledično, obavežu na vernost ne samo Nemačkoj nego i Izraelu.
Esra Ozjurek (Esra Özyürek, 1971), antropološkinja, predaje na Univerzitetu u Kembridžu. Ovo poglavlje sažetak je njene knjige Subcontractors of Guilt: Holocaust Memory and Muslim Belonging in Postwar Germany (2023). Pedagoški programi o kojima Ozjurek govori u ovom tekstu u međuvremenu su ukinuti zbog štednje. Razgovor sa autorkom na Akademiji umetnosti u Beču 27. septembra 2025.
Prevela Aleksandra Bajazetov
Peščanik.net, 07.08.2026.
Srodni link: Hans Kundnani – Hipercionizam, 1. deo
ANTISEMITIZAMHOLOKAUST
IZRAEL / PALESTINA
