Tekst zbog kog se Fondacija Hanrih Bel najpre povukla iz sponzorstva nagrade „Hana Arent“, što je dovelo do suspenzije uručenja priznanja Maši Gesen. Ceremonija je kasnije ipak održana, uz pokroviteljstvo Fondacije.
Berlin ne prestaje da vas podseća na ono što se tamo dogodilo. Nekoliko muzeja se bavi totalitarizmom i Holokaustom; Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope zauzima čitav jedan gradski blok. U izvesnom smislu, međutim, ove velike strukture su najmanji od podsetnika. Najefektniji su oni koji vam se prosto prišunjaju: spomenik spaljenim knjigama, doslovce smešten u podzemlje, ili na hiljade primeraka Stolpersteine, „kamena spoticanja“, ugrađenih u trotoare u znak sećanja na Jevreje, Sinte, Rome, homoseksualce, mentalno obolele ljude i druge koje su ubili nacisti – oni otkrivaju rasprostranjenost zločina počinjenih na ovom prostoru. Početkom novembra, na putu do kuće prijatelja u gradu, naišla sam na informativni štand koji označava mesto Hitlerovog bunkera. Toliko puta sam ga već videla. Izgleda kao oglasna tabla u komšiluku, a govori o firerovim poslednjim danima.
Često sam posećivala Berlin krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada su mnogi od tih spomenika osmišljeni i postavljeni. Bilo je uzbudljivo posmatrati kako se oblikuje kultura sećanja. Gledala sam kako zemlja, ili makar jedan grad, radi ono što većina kultura nije u stanju: suočava se sa svojim zločinima, sa onim najgorim od sebe. Ali, u nekom trenutku, taj poduhvat je počeo da deluje statično, zastakljeno, kao da mu je cilj ne samo da se pamti istorija, već da se pamti samo ta konkretna istorija – i samo na taj način. To je tačno već i u fizičkom, vizuelnom smislu. Mnogi spomenici koriste staklo: Rajhstag, zgrada skoro uništena tokom nacističke ere i obnovljena pola veka kasnije, sada na vrhu ima staklenu kupolu; spomen na spaljene knjige živi pod staklom; staklene pregrade i staklena okna uvode red u zadivljujuću, nekada nasumičnu kolekciju pod nazivom „Topografija terora“. Kako mi je rekla Kendis Brajc, južnoafrička jevrejska umetnica koja živi u Berlinu, „suviše često se dešava da dobre namere, koje su se javile 1980-ih, budu okamenjene u dogmu“.
Među prostorima u kojima reprezentacija sećanja nije postavljena naizgled trajno, nalazi se nekoliko galerija u novoj zgradi Jevrejskog muzeja, koji je završen 1999. Početkom novembra u galeriji u prizemlju prikazivana je video instalacija pod nazivom „Uvežbavanje spektakla bauka“. Snimak je napravljen u Kibucu Be’eri, zajednici u kojoj je 7. oktobra Hamas ubio više od devedeset ljudi – skoro svakog desetog stanovnika – tokom napada na Izrael, koji je na kraju odneo više od 1200 života. Na snimku, stanovnici naizmenično recituju stihove pesme jednog od članova zajednice, pesnika Anadada Eldana: „… iz močvare između rebara / izronila je ona koja je u tebi uronjena / a ti si prinuđen da ne vičeš / u lovu na oblike koji vitlaju napolju.“ Video izraelskih umetnika Nira Evrona i Omera Krigera koji žive u Berlinu, završen je pre devet godina. Počinje širokim kadrom iz vazduha, na kom se u pozadini vidi pojas Gaze, a zatim polako zumira kuće u kibucu, od kojih neke izgledaju kao bunkeri. Nisam sigurna šta su umetnici i pesnik na početku hteli da prenesu; sada instalacija deluje kao čin oplakivanja Be’erija. (Eldan, koji ima blizu stotinu godina, preživeo je napad Hamasa.)
Niz hodnik se nalazi jedan od prostora koji je arhitekta Danijel Libeskind, autor zgrade muzeja, nazvao „praznine“ – vazdušni otvori prekidaju konstrukciju, simbolizujući odsustvo Jevreja u Nemačkoj kroz generacije. Tu je sada bila postavljena instalacija izraelskog umetnika Menašea Kadišmana, pod nazivom „Opalo lišće“, koja se sastoji od preko deset hiljada okruglih ploča od gvožđa sa urezanim očima i ustima, poput odlivaka dečjih crteža lica koja vrište. Dok hodate po licima, ona zveckaju, kao okovi ili kao oroz puške. Kadišman je rad posvetio žrtvama Holokausta i drugim nevinim žrtvama rata i nasilja. Ne znam šta bi Kadišman, koji je preminuo 2015, danas rekao o aktuelnom sukobu. Pošto sam prošetala od jezivog videa iz Kibuca Be’eri do zveckavih gvozdenih lica, pomislila sam na hiljade stanovnika Gaze ubijenih u znak odmazde za živote Jevreja koje je ubio Hamas. A onda sam se setila da bih mogla da upadnem u neprilike ako bih to javno rekla u Nemačkoj.
***
Na obeležavanju 85. godišnjice Kristalne noći, 9. novembra su Davidova zvezda i poruka Nie Wieder Ist Jetzt! (Nikad više je sada!) projektovani u belo-plavim bojama na berlinskoj Brandenburškoj kapiji. Tog dana je Bundestag razmatrao predlog pod nazivom „Ispunjavanje istorijske odgovornosti: Zaštita jevrejskog života u Nemačkoj“, koji sadrži više od pedeset mera za borbu protiv antisemitizma, uključujući deportaciju imigranata koji počine antisemitska dela, jačanje aktivnosti usmerenih protiv pokreta „Bojkot, deinvestiranje i sankcije“ (BDS), podršku jevrejskim umetnicima „čiji rad kritikuje antisemitizam“, primenu posebne definicije antisemitizma u odlukama o finansiranju i radu policije, kao i jačanje saradnje nemačkih i izraelskih oružanih snaga. U prethodnoj diskusiji, nemački vicekancelar Robert Habek, inače član Zelene stranke, rekao je da muslimani u Nemačkoj treba da se „jasno distanciraju od antisemitizma kako ne bi ugrozili sopstveno pravo na toleranciju“.
Nemačka je odavno regulisala načine na koje se Holokaust pamti i o njemu razgovara. Kada je 2008. tadašnja kancelarka Angela Merkel održala govor u Knesetu, povodom 60. godišnjice osnivanja države Izrael, istakla je posebnu odgovornost Nemačke ne samo za očuvanje sećanja na Holokaust kao jedinstveni istorijski zločin, već i za bezbednost Izraela. To je, rekla je Merkel, deo nemačkog Staatsräson – razloga za postojanje države. Čini se da se takav sentiment od tada ponavlja u Nemačkoj svaki put kad se javi tema Izraela, Jevreja ili antisemitizma, uključujući i Habekovu napomenu: „Iskaz ’bezbednost Izraela je deo nemačkog Staatsräson’ nikada nije bila prazna fraza“, rekao je on. „I nikada to ne sme postati.“
U isto vreme, vodila se opskurna, ali neobično konsekventna debata o tome šta čini antisemitizam. Jedna međuvladina organizacija, Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust (International Holocaust Remembrance Alliance, IHRA) usvojila je 2016. sledeću definiciju: „Antisemitizam je određena percepcija Jevreja, koja se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima. Retoričke i fizičke manifestacije antisemitizma usmerene su prema jevrejskim ili nejevrejskim pojedincima i/ili njihovoj imovini, prema institucijama jevrejske zajednice i verskim objektima.“ Ovu definiciju pratilo je jedanaest primera, počev od očiglednih – pravdanje ili pozivanje na ubijanje Jevreja, ali je bilo i primera „tvrdnji da je postojanje države Izrael rasistički projekat“ i „poređenja savremene izraelske politike sa nacističkom“.
Ta definicija nema pravnu snagu, ali ima vanredan uticaj. Dvadeset pet država članica EU i američki Stejt department podržali su ili usvojili definiciju IHRA-e. Predsednik Donald Tramp je 2019. potpisao izvršnu naredbu kojom se omogućava uskraćivanje federalnih fondova koledžima na kojima studenti nisu zaštićeni od antisemitizma po definiciji IHRA-e. Početkom decembra ove godine, američki predstavnički dom je usvojio neobavezujuću rezoluciju kojom se osuđuje antisemitizam po definiciji IHRA-e; rezoluciju su predložila dva jevrejska predstavnika republikanaca, a protiv je bilo nekoliko istaknutih jevrejskih demokrata, uključujući Džerija Nadlera iz Njujorka.
Grupa akademika je 2020. godine predložila alternativnu definiciju antisemitizma, koju su nazvali Jerusalimska deklaracija. Tu se antisemitizam definiše kao „diskriminacija, predrasude, neprijateljstvo ili nasilje prema Jevrejima kao Jevrejima (ili jevrejskim institucijama kao jevrejskim)“ i daju primeri koji pomažu da se antiizraelske izjave i postupci razlikuju od antisemitskih. Ali iako su neki od istaknutih stručnjaka za Holokaust učestvovali u izradi deklaracije, ona jedva da je umanjila sve veći uticaj definicije IHRA-e. Evropska komisija je 2021. objavila priručnik „za praktičnu upotrebu“ definicije IHRA-e u kojoj se, između ostalog, preporučuje korišćenje definicije u obuci policijskih službenika za prepoznavanje zločina iz mržnje i stvaranje funkcije državnog tužioca, nacionalnog koordinatora ili poverenika za antisemitizam.
Nemačka je ovu konkretnu preporuku već bila primenila: 2018. je osnovana služba komesara savezne vlade za jevrejski život u Nemačkoj i borbu protiv antisemitizma, koja obuhvata komesare na državnom i lokalnom nivou, od kojih neki rade iz tužilaštava ili policijskih stanica. Od tada se u Nemačkoj beleži gotovo neprekidan rast antisemitskih incidenata: više od dve hiljade u 2019, više od tri hiljade u 2021. i, prema jednoj posmatračkoj grupi, šokantnih 994 incidenata tokom mesec dana posle Hamasovog napada. Međutim, ta statistika obuhvata i ono što Nemci nazivaju Israelbezogener Antisemitismus – antisemitizam u vezi sa Izraelom, kao što su primeri kritike politike izraelske vlade – i nasilne napade, kao što su pokušaj oružanog napada na sinagogu u Haleu 2019. kada je ubijeno dvoje prolaznika, pucanje na kuću bivšeg rabina u Esenu 2022. ili dva molotovljeva koktela bačena na berlinsku sinagogu ove jeseni. Broj nasilnih incidenata je, zapravo, ostao relativno stabilan i nije se povećao nakon napada Hamasa.
Danas širom Nemačke postoje na desetine komesara za antisemitizam. Oni nemaju jedinstven opis posla niti pravni okvir za svoj rad, ali se čini da se on većinom sastoji od javnog sramoćenja onih koje smatraju antisemitima, često zbog „desingularizacije Holokausta“ ili zbog kritikovanja Izraela. Malo ko od ovih komesara je Jevrejin, ali je udeo Jevreja među metama njihovih istraga svakako veći. Takav je bio, recimo, nemačko-izraelski sociolog Moše Zakerman, zbog podrške BDS pokretu, kao i južnoafrički fotograf Adam Brumberg.
Bundestag je 2019. usvojio rezoluciju kojom se BDS osuđuje kao antisemitski i preporučuje da se uskrati novac događajima i institucijama koje se finansiraju iz javnih sredstava, a koje su povezane sa BDS. Interesantna je istorija te rezolucije. Prvu verziju je predstavila AfD, radikalno desna, etnonacionalistička i evroskeptična stranka, koja je tada bila relativno nova u nemačkom parlamentu. Mejnstrim političari su odbacili rezoluciju zato što je predlaže AfD, ali su, očigledno u strahu da ne budu viđeni kao neuspešni u borbi protiv antisemitizma, ubrzo predstavili svoju, sličnu verziju. Rezoluciju je bilo nemoguće odbaciti jer je BDS povezivala sa „najstrašnijim poglavljem nemačke istorije“. Za AfD, čiji su lideri davali otvoreno antisemitske izjave i podržavali oživljavanje nacionalističkog jezika iz doba nacizma, bauk antisemitizma je savršen, ciničan politički instrument, ujedno ulaznica za politički mejnstrim i oružje koje se može koristiti protiv muslimanskih imigranata.
Pokret BDS, inspirisan bojkotom južnoafričkog aparthejda, nastoji da upregne ekonomski pritisak ka obezbeđivanju jednakih prava Palestinaca u Izraelu, prekidu okupacije i promociji povratka palestinskih izbeglica. Mnogi ljudi smatraju da je pokret BDS problematičan jer ne potvrđuje pravo izraelske države na postojanje – i, zaista, neke pristalice BDS predviđaju potpuno uništenje cionističkog projekta. Ipak, moglo bi se reći da je povezivanje pokreta nenasilnog bojkota, čije su ga pristalice eksplicitno pozicionirale kao alternativu oružanoj borbi, sa Holokaustom po definiciji relativizacija Holokausta. Ali, prema logici nemačke politike sećanja, BDS je usmeren protiv Jevreja – iako su mnoge pristalice pokreta takođe Jevreji – i to ga čini antisemitskim. Moglo bi se takođe tvrditi da je inherentno izjednačavanje Jevreja sa državom Izrael antisemitsko, čak i da ispunjava uslove definicije IHRA-e antisemitizma. S obzirom na učešće AfD-a i obrazac rezolucije koji se uglavnom koristi protiv Jevreja i nebelih ljudi, moglo se očekivati da će ovaj argument dobiti na snazi. Međutim, nije bilo tako.
Nemački osnovni zakon – za razliku od američkog ustava, ali poput ustava mnogih drugih evropskih zemalja – ne tumači se kao apsolutna garancija slobode govora. On, međutim, obećava slobodu izražavanja ne samo u štampi, već i u umetnosti i nauci, istraživanju i nastavi. Moguće je da bi se rezolucija o BDS, ako postane zakon, smatrala neustavnom. Ali to nije testirano na ovaj način. Rezolucija svoju posebnu snagu delimično duguje uobičajenoj velikodušnosti nemačke države: skoro svi muzeji, izložbe, konferencije, festivali i drugi kulturni događaji dobijaju sredstva od saveznih, državnih ili opštinskih vlasti. „To je stvorilo makartističko okruženje“, rekla mi je umetnica Kendis Brajc. „Kad god hoćemo nekog da pozovemo da gostuje, oni“ – što znači službenici vlasti koja finansira događaj – „guglaju to ime zajedno sa rečima BDS, Izrael, aparthejd.“
***
Pre nekoliko godina, Brajc, čija se umetnost bavi pitanjima rase i identiteta, i Majkl Rotberg, šef katedre za studije Holokausta na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, pokušali su da organizuju simpozijum o nemačkom sećanju na Holokaust pod nazivom „Treba da razgovaramo“. Posle višemesečnih priprema, finansiranje iz javnih fondova je prekinuto, verovatno zato što je program obuhvatao i panel koji povezuje Aušvic i genocid nad narodima Herero i Nama koji su između 1904. i 1908. izvršili nemački kolonizatori u današnjoj Namibiji. „Tada su razvijene neke od tehnika primenjenih u Šoi“, kaže Brajc. „Ali nije vam dozvoljeno da u istom dahu izgovorite nemački kolonijalizam i Šoa, jer je to ’relativizacija’.“
Insistiranje na singularnosti Holokausta i središnje mesto nemačke posvećenosti suočavanju s Holokaustom, dve su strane iste medalje: Holokaust je pozicioniran kao događaj koji Nemci moraju uvek da pamte i pominju, ali ne moraju da se plaše da će se ponoviti, jer se on razlikuje od bilo čega drugog što se ikada dogodilo ili će se ikada dogoditi. Nemačka istoričarka Stefani Šiler-Špringorum, koja vodi Centar za istraživanje antisemitizma u Berlinu, tvrdi da je ujedinjena Nemačka pretvorila obračun sa Holokaustom u svoju nacionalnu ideju, i kao rezultat toga „svaki pokušaj da se naše razumevanje samog istorijskog događaja unapredi kroz poređenje sa drugim nemačkim zločinima ili drugim genocidima, može se doživeti i doživljava se kao napad na same temelje ove nove nacionalne države.“ Možda je to značenje poruke „Nikad više je sada“.
Neki od velikih jevrejskih mislilaca koji su preživeli Holokaust, ostatak svog života proveli su pokušavajući da objasne svetu da tu strahotu, mada je ona bila jedinstveno smrtonosna, ne treba posmatrati kao aberaciju. To što se Holokaust dogodio znači da je bio moguć – i da je i dalje moguć. Sociolog i filozof Zigmunt Bauman je tvrdio da je masovna, sistematična i efikasna priroda Holokausta bila funkcija modernosti – da je Holokaust, mada ni u kom slučaju nije bio predeterminisan, bio u skladu sa drugim izumima dvadesetog veka. Teodor Adorno je proučavao šta ljude čini sklonim da slede autoritarne vođe i tragao za moralnim principom koji bi sprečio novi Aušvic.
Hana Arent je 1948. godine napisala otvoreno pismo koje je počela rečima: „Među političkim fenomenima našeg vremena koji najviše uznemiruju jeste pojava ‘Partije slobode’ (Tnuat Haherut) u novoformiranoj državi Izrael, političke stranke koja je po svojoj organizaciji, metodama, političkoj filozofiji i javnim istupima, blisko srodna nacističkim i fašističkim partijama.“ Samo tri godine posle Holokausta, Arent je jednu stranku izraelskih Jevreja poredila sa Nacističkom partijom, što bi danas predstavljalo jasno kršenje definicije IHRA-e antisemitizma. Arent je svoje poređenje zasnovala na napadu koji je delimično izvršio Irgun, paravojni prethodnik Partije slobode, na arapsko selo Deir Jasin, koje nije bilo zahvaćeno ratom i nije bilo vojni cilj. Napadači su „pobili većinu meštana – 240 muškaraca, žena i dece – a nekoliko njih održali u životu da bi ih kao zarobljenike sproveli ulicama Jerusalima“.
Povod za pismo Hane Arent bila je planirana poseta lidera stranke Menahema Begina Sjedinjenim Državama. Pismo je potpisao i Albert Ajnštajn, još jedan nemački Jevrejin koji je pobegao od nacista. Trideset godina kasnije, Begin je postao premijer Izraela. Još pola veka kasnije, u Berlinu, filozofkinja Suzan Najman, koja vodi istraživački institut nazvan po Ajnštajnu, govorila je na otvaranju konferencije pod nazivom „Otmica sećanja: Holokaust i nova desnica“. U tom govoru je rekla da bi se mogla suočiti sa posledicama zbog osporavanja načina na koji Nemačka sada koristi svoju kulturu sećanja. Najman je izraelska državljanka i naučnica posvećena javnom pamćenju i moralu. Jedna od njenih knjiga se zove „Učiti od Nemaca: rasa i sećanje na zlo“. U poslednjih nekoliko godina, kaže Najman, kultura pamćenja je „u potpunom rasulu“.
Nemačka rezolucija protiv BDS, na primer, imala je izraziti efekat zebnje na kulturnu sferu u zemlji. Grad Ahen je povukao nagradu od deset hiljada evra koju je dodelio libansko-američkom umetniku Validu Radu; grad Dortmund i žiri nagrade „Neli Saks“ u vrednosti od petnaest hiljada evra na sličan način su ukinuli čast koju su odali britansko-pakistanskoj spisateljici Kamili Šamzi. Kamerunski politički filozof Aćile Mbembe bio je tema preispitivanja učešća na velikom festivalu, nakon što ga je savezni komesar za antisemitizam optužio da podržava BDS i „relativizuje Holokaust“. (Mbembe je rekao da nije povezan sa pokretom za bojkot; sam festival je otkazan zbog kovida.) Direktor berlinskog Jevrejskog muzeja Peter Šefer podneo je ostavku 2019. pošto je optužen da podržava BDS – što zapravo nije bio slučaj, ali je muzej na Tviteru objavio link za novinski tekst u kojem je bilo kritike rezolucije. Kabinet Benjamina Netanjahua je takođe tražio od Merkel da prekine finansiranje muzeja jer je, po mišljenju izraelskog premijera, izložba o Jerusalimu posvećivala previše pažnje berlinskim muslimanima. (Nemačka rezolucija o BDS možda je jedinstvena po svom uticaju, ali ne i po sadržaju: većina američkih država sada ima zakone kojima se bojkot izjednačava sa antisemitizmom i uskraćuje javno finansiranje ljudima i institucijama koji ga podržavaju.)
Nakon što je simpozijum „Treba da razgovaramo“ otkazan, Brajc i Rotberg su se pregrupisali i izneli predlog za simpozijum pod nazivom „I dalje treba da razgovaramo“. Spisak govornika je bio besprekoran. Vladin organ je pregledao sve i pristao da finansira skup. Zakazan je za početak decembra. A onda je Hamas napao Izrael. „Znali smo da će posle toga svakom nemačkom političaru biti izuzetno rizično da ga asociraju sa događajem koji ima palestinske govornike ili pominje ’aparthejd’“, rekla je Brajc; 17. oktobra joj je javljeno da je finansiranje povučeno. U međuvremenu, policija je širom Nemačke suzbijala demonstracije na kojima se pozivalo na prekid vatre u Gazi ili izražavala podrška Palestincima. Umesto simpozijuma, Brajc i nekoliko drugih organizovali su protest. Nazvali su ga „I dalje i dalje i dalje i dalje treba da razgovaramo“. Otprilike sat vremena pošto su se okupili, policija je tiho ušla među ljude kako bi zaplenila kartonski poster na kome je pisalo „Od reke do mora, zahtevamo jednakost“. Osoba koja je donela poster bila je izraelska Jevrejka.
Predlog „Ispunjavanje istorijske odgovornosti“ od tada čami u skupštinskom odboru. Ipak, performativna bitka protiv antisemitizma se i dalje pojačava. U novembru je prekinuto planiranje Dokumente, jedne od najvažnijih izložbi u svetu umetnosti, pošto je list Süddeutsche Zeitung iskopao peticiju koju je 2019. potpisao član umetničkog organizacionog odbora Ranđit Hoskote. Peticijom protiv planiranog događaja o cionizmu i hindutvi u Hoskotovom rodnom gradu Mumbaiju, osuđuje se cionizam kao „rasistička ideologija koja poziva na naseljeničko-kolonijalnu državu aparthejda u kojoj ne-Jevreji imaju manje prava, a u praksi se zasniva na etničkom čišćenju Palestinaca“. Nemački list je o tome izvestio pod naslovom „Antisemitizam“. Hoskote je podneo ostavku, pa su i ostali članovi odbora sledili njegov primer. Nedelju dana kasnije, Brajc je u novinama pročitala da je muzej u Sarlandu otkazao njenu izložbu, planiranu za 2024, „s obzirom na medijsko izveštavanje o umetnici u vezi sa njenim kontroverznim izjavama u kontekstu Hamasovog agresorskog rata protiv države Izrael“.
***
Ovog novembra sam krenula iz Berlina za Kijev, vozom kroz Poljsku, a zatim u Ukrajinu. Sad je dobar trenutak da kažem nekoliko stvari o mom odnosu prema jevrejskoj istoriji u ovim zemljama. Mnogi američki Jevreji odlaze u Poljsku da posete ono malo što je ostalo od starih jevrejskih kvartova, da jedu hranu po receptima koji su ostali iza davno ugašenih porodica, da obiđu toponime jevrejske istorije, jevrejska geta i nacističke koncentracione logore. To je istorija koja je meni bliža. Odrasla sam u Sovjetskom Savezu 1970-ih, u stalno prisutnoj senci Holokausta, jer ga je preživeo samo deo moje porodice i zato što su sovjetski cenzori potisnuli svaki javni pomen. Kada sam, oko devete godine, saznala da su neki nacistički ratni zločinci još uvek na slobodi, nisam mogla da spavam. Zamišljala sam kako se jedan od njih penje kod nas preko balkona na petom spratu, da me ugrabi.
Tokom leta, iz Varšave nam je dolazila rođaka Ana sa sinovima. Njeni roditelji su se dogovorili da počine samoubistvo kada je formiran Varšavski geto. Anin otac se bacio pod voz. Anina majka je šalom vezala dvogodišnju Anu sebi za struk i skočila u reku. Iz vode ih je izvukao Poljak, a rat su preživeli skrivajući se na selu. Znala sam tu priču, ali nisam smela da je pominjem. Ana je bila odrasla kada je saznala da je preživela Holokaust i čekala je pravi trenutak da to ispriča svojoj deci, koja su bila otprilike mojih godina. Prvi put kada sam otišla u Poljsku, devedesetih godina, išla sam da istražim sudbinu mog pradede, koji je proveo skoro tri godine u Bjalistočkom getu pre nego što je ubijen u Majdaneku.
Unutrašnji ratovi za sećanje na Holokaust u Poljskoj tekli su paralelno sa nemačkim. Ideje oko kojih se vodila bitka u dve zemlje jesu različite, ali jedna zajednička karakteristika jeste umešanost desničarskih političara u odnose sa državom Izrael. Kao i u Nemačkoj, tokom devedesetih i dvehiljaditih bilo je ambicioznih napora za memorijalizaciju Holokausta, na nacionalnom kao i na lokalnim nivoima, kojima je prekinuto ćutanje iz sovjetskog perioda. Poljaci su gradili muzeje i spomenike u sećanje na Jevreje ubijene u Holokaustu – polovina ukupno ubijenih stradala je u okupiranoj Poljskoj – i jevrejsku kulturu koja je s njima nestala. Onda je usledila reakcija. To se poklopilo sa dolaskom na vlast desničarske, neliberalne Partije zakona i pravde 2015. Poljaci su sada priželjkivali verziju istorije u kojoj su oni bili žrtve nacističke okupacije zajedno sa Jevrejima, koje su pokušavali da zaštite od nacista.
To nije bilo tačno: slučajevi u kojima su Poljaci rizikovali svoje živote da bi spasli Jevreje od Nemaca, kao u slučaju moje rođake Ane, bili su izuzetno retki, dok je suprotno bilo uobičajeno – da čitave zajednice ili strukture poljske države od pre okupacije, kao što su policijske ili gradske službe, izvode masovna ubistva Jevreja. Istoričari koji su proučavali ulogu Poljaka u Holokaustu našli su se na udaru. Istoričar sa Prinstona, rođen u Poljskoj, Jan Tomaš Gros priveden je na ispitivanje i zaprećeno mu je krivičnim progonom zato što je napisao da su Poljaci ubili više poljskih Jevreja nego Nemci. Poljske vlasti su ga proganjale i nakon što je otišao u penziju. Vlasti su sa funkcije uklonile Darijuša Stolu, šefa inovativnog varšavskog muzeja istorije poljskih Jevreja. Istoričari Jan Grabovski i Barbara Englking su izvedeni na sud jer su napisali da je načelnik jednog poljskog sela bio saradnik u Holokaustu.
Kada sam pisala o slučaju Grabovskog i Englking, dobila sam neke od najstrašnijih pretnji smrću u svom životu (bilo ih je mnogo; većina se zaboravi). Jedna, poslata na poslovni mejl, glasila je: „Ako nastaviš da pišeš laži o Poljskoj i Poljacima, isporučiću ti ove metke u telo. Vidi prilog! Po pet u svako koleno, da više ne možeš da hodaš. A ako nastaviš da širiš svoju jevrejsku mržnju, sledećih pet metaka ti idu u pičku. Treći korak nećeš primetiti. Ali ne brini, neću te posetiti sledeće nedelje ili za osam nedelja, vratiću se kada zaboraviš ovaj mejl, možda za pet godina. Na mojoj si listi…“ U prilogu mejla bila je slika dva metka na dlanu. Državni muzej Aušvic-Birkenau, čijeg direktora imenuje vlada, tvitovao je osudu mog članka, kao i nalog Svetskog jevrejskog kongresa. Nekoliko meseci kasnije, jedan poziv za izlaganje na univerzitetu mi je propao jer se, kako je univerzitet rekao mom agentu, pokazalo da sam možda antisemita.
Sve vreme poljskih ratova za sećanje na Holokaust, Izrael je održavao prijateljske odnose sa Poljskom. Netanjahu i poljski premijer Mateuš Moravjecki su 2018. dali zajedničku izjavu protiv „akcija koje imaju za cilj da okrive Poljsku ili poljsku naciju u celini za zločine koje su počinili nacisti i njihovi saradnici različitih nacija“. U izjavi se lažno tvrdi da su „strukture poljske podzemne države, pod kontrolom poljske vlade u egzilu, stvorile mehanizam sistematske pomoći i podrške jevrejskom narodu“. Netanjahu je gradio saveze sa neliberalnim vladama centralnoevropskih zemalja, kao što su Poljska i Mađarska, delom i zato da bi sprečio učvršćivanje antiokupacionog konsenzusa u Evropskoj uniji. Zbog toga je bio spreman da laže o Holokaustu.
Svake godine, desetine hiljada izraelskih tinejdžera putuje u muzej Aušvic pre nego što završe srednju školu (prošle godine su putovanja otkazana zbog bezbednosnih razloga i sve oštrijeg insistiranja poljske vlade da se umešanost Poljaka u Holokaust izbriše iz istorije). To je potresno putovanje koje formira identitet i događa se samo godinu ili dve pre nego što mladi Izraelci odu u vojsku. Noam Čajut, osnivač izraelske grupe za zagovaranje protiv okupacije, Breaking the Silence, pisao je o svom putovanju u srednjoj školi, kasnih devedesetih: „Sada, u Poljskoj, kao srednjoškolac adolescent, počeo sam da osećam pripadnost, samoljublje, moć i ponos, i želju da doprinesem, da živim i budem jak, toliko jak da niko nikada ne bi pokušao da me povredi.“
Čajut je ovaj osećaj poneo u izraelsku vojsku, koja ga je poslala na okupiranu Zapadnu obalu. Jednog dana je lepio obaveštenja o oduzimanju imovine. U blizini se igrala grupa dece. Čajut se jednoj maloj devojčici osmehnuo, kako je mislio, ljubaznim i nepretećim osmehom. Ostala deca su odjurila, ali devojčica se najpre ukočila, uplašena, a zatim je i ona pobegla. Kasnije, kada je Čajut objavio knjigu o transformaciji koju je ovaj susret ubrzao, napisao je da nije siguran zašto se to desilo baš sa tom devojčicom: „Konačno, video sam i dete u lancima u džipu i devojčicu u čiju smo porodičnu kuću provalili kasno u noć da odvedemo njenu majku i tetku. Bilo je mnogo dece, na stotine njih, koja su vrištala i plakala dok smo preturali po njihovim sobama i stvarima. Bilo je tu i dete iz Dženina čija se glava nalazila samo nekoliko santimetara od rupe u zidu koju smo probili eksplozivom. Začudo, dete je bilo nepovređeno, ali sam siguran da su mu i sluh i duša bili jako povređeni.“ Ali baš u očima one devojčice, onog dana, Čajut je video odraz zla koje uništava; njega su učili da je takvo zlo postojalo, ali samo između 1933. i 1945. godine i to samo tamo gde su vladali nacisti. Čajut je svoju knjigu nazvao „Devojčica koja mi je ukrala Holokaust“.
***
Od poljske granice do Kijeva sam putovala vozom. U septembru 1941. za samo 36 sati streljano je gotovo trideset četiri hiljade Jevreja u Babinom Jaru, džinovskoj jaruzi na periferiji grada. Još desetine hiljada ljudi je tamo skončalo do završetka rata. Danas se to naziva Holokaust mecima. Mnoge zemlje u kojima su se desili ovi masakri – Baltik, Belorusija, Ukrajina — ponovo je kolonizovao Sovjetski Savez nakon Drugog svetskog rata. Disidenti i jevrejski autori i aktivisti rizikovali su svoju slobodu da održe sećanje na te tragedije, da prikupe svedočanstva i imena i, gde je to moguće, da sami urede i zaštite te lokacije. Nakon pada Sovjetskog Saveza, projekti memorijalizacije su pratili napore za pridruživanje Evropskoj uniji. „Priznanje Holokausta je naša savremena evropska ulaznica“, napisao je istoričar Toni Džat u svojoj knjizi „Posleratni“ iz 2005.
U šumi Rumbula, u okolini Rige, na primer, gde je 1941. ubijeno oko dvadeset pet hiljada Jevreja, spomenik je otkriven 2002, dve godine pre nego što je Letonija primljena u EU. Ozbiljan napor da se obeleži Babin Jar uklopio se nakon revolucije 2014. koja je postavila Ukrajinu na aspirativni put ka EU. Do trenutka kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. nekoliko manjih objekata bilo je završeno, a usvojeni su ambiciozni planovi za veći muzejski kompleks. Gradnja je zaustavljena zbog invazije. Nedelju dana nakon početka rata u punom obimu, ruska raketa je udarila neposredno pored memorijalnog kompleksa, ubivši najmanje četiri osobe. Nekoliko osoba koje su učestvovale u tom projektu tada je formiralo tim istražitelja ratnih zločina.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski vodio je iskrenu kampanju da pridobije podršku Izraela za Ukrajinu. U martu 2022. održao je govor u Knesetu, u kojem nije isticao vlastito jevrejsko nasleđe, već se fokusirao na neraskidivu istorijsku vezu između Jevreja i Ukrajinaca. Povukao je nedvosmislene paralele između Putinovog režima i Nacističke partije. Čak je tvrdio da su pre osamdeset godina Ukrajinci spasavali Jevreje. (Kao i u slučaju Poljske, lažna je svaka tvrdnja da je takva pomoć bila široko rasprostranjena.) Ali ono što je desničarskoj vladi Poljske pošlo za rukom, nije uspelo proevropskom predsedniku Ukrajine. Izrael nije pružio Ukrajini pomoć za koju je molila u ratu protiv Rusije, zemlje koja otvoreno podržava Hamas i Hezbolah.
Ipak, i pre i posle napada 7. oktobra, fraza koju sam čula u Ukrajini češće verovatno od bilo koje druge, bila je „Treba da budemo kao Izrael“. Političari, novinari, intelektualci i obični Ukrajinci identifikuju se sa pričom koju Izrael priča o sebi, pričom o malom, ali moćnom ostrvu demokratije koje čvrsto opstojava uprkos neprijateljskom okruženju. Pojedini ukrajinski intelektualci sa levice smatraju da Ukrajina, koja vodi antikolonijalni rat protiv okupatorske sile, svoj odraz treba da vidi u Palestini, a ne u Izraelu. Ovi glasovi su marginalni i najčešće pripadaju mladim Ukrajincima koji studiraju ili su studirali u inostranstvu. Posle napada Hamasa, Zelenski je želeo da pohita u Izrael, da pokaže podršku i jedinstvo između Izraela i Ukrajine. Izgleda da su izraelske vlasti imale drugačije ideje – do posete nije došlo.
Dok Ukrajina bezuspešno pokušava da navede Izrael da prizna da ruska invazija liči na genocidnu agresiju nacističke Nemačke, Moskva je izgradila čitav propagandni univerzum oko prikazivanja vlade Zelenskog, ukrajinske vojske i ukrajinskog naroda kao nacista. Drugi svetski rat je centralni događaj ruskog istorijskog mita. Tokom vladavine Vladimira Putina, kako su umirali poslednji među onima koji su preživeli rat, komemorativni događaji su pretvoreni u karnevale koji slave rusku žrtvu. U tom ratu SSSR je izgubio najmanje 27 miliona ljudi, od kojih je nesrazmerno veliki broj Ukrajinaca. Sovjetski Savez i Rusija gotovo neprekidno učestvuju u različitim ratovima posle 1945. godine, ali reč „rat“ je i dalje sinonim za Drugi svetski rat, a reč „neprijatelj“ se koristi naizmenično sa „fašistički“ i „nacistički“. To je Putinu umnogome olakšalo da u objavi novog rata označi Ukrajince kao naciste.
Netanjahu je ubistva koja je Hamas počinio na muzičkom festivalu uporedio sa Holokaustom mecima. Ovo poređenje, koje su ponavljali razni svetski lideri, uključujući predsednika Bajdena, služi da se ojača argument Izraela za kolektivno kažnjavanje stanovnika Gaze. Slično tome, kada Putin kaže „nacista“ ili „fašista“, on misli da je ukrajinska vlada toliko opasna da to opravdava Rusiju za intenzivno bombardovanje i opsadu ukrajinskih gradova i ubijanje ukrajinskih civila. Naravno, postoje značajne razlike: tvrdnje Rusije da je Ukrajina prva napala i njeni prikazi ukrajinske vlade kao fašističke su lažni; Hamas je, s druge strane, tiranska sila koja je napala Izrael i počinila zločine koje još ne možemo u potpunosti da shvatimo. Ali da li su ove razlike važne kada je reč o ubijanju dece?
U prvim nedeljama pune invazije Rusije na Ukrajinu, dok su njene trupe zauzimale zapadna predgrađa Kijeva, direktor kijevskog muzeja Drugog svetskog rata Jurij Savčuk je živeo u muzeju i ponovo razmišljao o stalnoj postavci. Dan nakon što je ukrajinska vojska isterala Ruse iz Kijevske oblasti, on se sastao sa zapovednikom ukrajinskih oružanih snaga Valerijem Zalužnim i dobio dozvolu da počne da prikuplja artefakte. Savčuk je sa kolegama išao u Buču, Irpin i druge gradove koji su upravo bili „deokupirani“, kako su Ukrajinci govorili, i intervjuisali ljude koji još nisu ispričali svoje priče. „To je bilo pre ekshumacija i ponovnih sahranjivanja“, rekao mi je Savčuk. „Videli smo pravo lice rata, sa svim njegovim emocijama. Strah i užas bili su naprosto opipljivi.“
U maju 2022. muzej je otvorio novu postavku pod nazivom „Ukrajina – Raspeće“. Postavku otvara prikaz čizama ruskih vojnika, koje je prikupio Savčukov tim. Čudan je to preokret: i muzej Aušvic i Muzej Holokausta u Vašingtonu izlažu na stotine ili na hiljade cipela koje su pripadale žrtvama Holokausta. Napuštena obuća prenosi utisak o razmerama gubitka, čak i kada je to samo jedan zanemarljivo mali udeo. Izložba u Kijevu šalje poruku o razmerama pretnje. Čizme su raspoređene na podu muzeja u obliku petokrake, simbola Crvene armije koji je u Ukrajini postao zlokoban kao i kukasti krst. Kijev je u septembru uklonio zvezde petokrake sa spomenika Drugom svetskom ratu u prostoru koji se nekada zvao Trg pobede – preimenovan je, jer sama reč „pobeda“ označava trijumf Rusije u ratu koji ona još uvek naziva Veliki otadžbinski rat. Grad je takođe promenio datume na spomeniku, sa „1941-1945“ – godine rata između Sovjetskog Saveza i Nemačke – u „1939-1945“. Sećanje se ispravlja spomenik po spomenik.
***
Pred izraelskim sudom 1954. našao se slučaj klevete, u kom je učestvovao mađarski Jevrejin po imenu Izrael Kastner. Deceniju ranije, kada je Nemačka okupirala Mađarsku i sa zakašnjenjem je pritisla da sprovede masovno pogubljenje svojih Jevreja, Kastner je, kao vođa jevrejske zajednice, ušao u pregovore sa samim Adolfom Ajhmanom. Naime, Kastner je predložio da sa deset hiljada kamiona otkupi živote mađarskih Jevreja. Kada to nije uspelo, pregovarao je o spasavanju 1685 ljudi, tako što ih je iznajmljenim vozom prebacio u Švajcarsku. Stotine hiljada drugih mađarskih Jevreja utovareno je u vozove za logore smrti. Jedan preživeli mađarski Jevrejin javno je optužio Kastnera da je sarađivao sa Nemcima. Kastner ga je tužio za klevetu i tako se našao na suđenju. Sudija je zaključio da je Kastner „prodao svoju dušu đavolu“.
Optužba protiv Kastnera za kolaboraciju počivala je na tvrdnji da ljudima nije rekao da idu u smrt. Njegovi tužioci su tvrdili da bi se, da je upozorio deportovane, oni pobunili, a ne išli u logore smrti kao ovce na klanje. To suđenje se smatra kao početak diskurzivnog sukoba u kojem se izraelska desnica zalaže za preventivno nasilje i vidi levicu kao namerno bespomoćnu. U vreme suđenja, Kastner je bio levičarski političar; optuživao ga je desničarski aktivista.
Sedam godina ranije, sudija koji je predsedavao na suđenju po Kastnerovoj tužbi za klevetu bio je jedan od trojice sudija na suđenju Adolfu Ajhmanu. Sudio je samom đavolu. Tužilaštvo je tvrdilo da je Ajhman predstavljao samo jednu iteraciju večne pretnje Jevrejima. Taj proces je učvrstio narativ da Jevreji treba da budu spremni da preventivno koriste silu da bi sprečili svoje uništenje. Arent, koja je izveštavala sa suđenja, nije za to htela ni da čuje. Njena fraza „banalnost zla“ izazvala je možda prve optužbe upućene jednoj jevrejskoj osobi za trivijalizaciju Holokausta. Ona to svakako nije činila. Ali je videla da Ajhman nije nikakav đavo, da možda đavo i ne postoji. Zaključila je da ne postoji takva stvar kao što je radikalno zlo, da je zlo uvek obično, čak i kada je ekstremno – nešto „rođeno u bedi“, kako je kasnije rekla, nešto „krajnje površno“.
Arent je takođe osporila priču tužilaštva da su Jevreji bili žrtve, kako je rekla, „istorijskog principa koji se proteže od faraona do Amana – žrtve metafizičkog principa“. Ta priča, ukorenjena u biblijskoj legendi o Amaleku, narodu iz pustinje Negev koji se više puta borio protiv drevnog Izrailja, govori o tome da se svaka generacija Jevreja suočava sa svojim Amalekom. Priču sam čula još kao tinejdžerka; bila je to prva lekcija iz Tore koju sam ikada dobila, od rabina koji je okupljao decu u predgrađu Rima, gde su jevrejske izbeglice iz Sovjetskog Saveza živele dok su čekale papire za odlazak u Sjedinjene Države, Kanadu ili Australiju. U ovoj priči, kako je ispričao tužilac na suđenju Ajhmanu, Holokaust je predeterminisan događaj, deo jevrejske istorije – i samo jevrejske istorije. Jevreji, po toj verziji, uvek imaju opravdan strah od uništenja. Zapravo, preživeće samo ako se ponašaju kao da je pretnja uništenja neposredna.
Kada sam prvi put čula legendu o Amaleku, zvučala mi je savršeno smisleno. Opisivala je moje znanje o svetu; pomogla mi je da svoje iskustvo zadirkivanja i maltretiranja povežem sa upozorenjima moje prabake da je korišćenje kućnih izraza na jidišu u javnosti opasno, sa nezamislivom nepravdom koju su trpeli moj deda i pradeda i mnogi drugi rođaci koji su ubijeni pre mog rođenja. Imala sam četrnaest godina i bila sam usamljena. Znala sam da smo ja i moja porodica žrtve, a legenda o Amaleku je moj osećaj žrtve prožela smislom i osećanjem pripadnosti.
Netanjahu pominje Amaleke nakon napada Hamasa. Logika ove legende, kako je on koristi – da Jevreji zauzimaju posebno mesto u istoriji i da imaju ekskluzivno pravo da budu žrtve – ojačala je birokratiju protiv antisemitizma u Nemačkoj i neprirodan savez Izraela i evropske ekstremne desnice. Ali nijedna nacija nije uvek samo žrtva niti uvek samo zločinac. Baš kao što izraelska pretenzija na nekažnjivost leži u statusu večne žrtve Jevreja, mnogi kritičari su pokušali da opravdaju Hamasov teroristički čin kao predvidljiv odgovor na izraelsko ugnjetavanje Palestinaca. Nasuprot tome, u očima pristalica Izraela, Palestinci u Gazi ne mogu biti žrtve jer je Hamas prvi napao Izrael. Borba za jedinu opravdanu pretenziju na žrtvu traje večno.
Poslednjih sedamnaest godina, Gaza je bila nezamislivo gusto naseljen, osiromašen, ograđen prostor, koji je samo mali broj stanovnika mogao da napusti makar i nakratko – drugim rečima, geto. Ne kao jevrejski geto u Veneciji ili geto u američkom centru grada, već kao jevrejski geto u istočnoevropskoj zemlji pod okupacijom nacističke Nemačke. Tokom dva meseca otkako je Hamas napao Izrael, svi stanovnici Gaze su na udaru praktično neprestanog napada izraelskih snaga. Na hiljade je mrtvo. U proseku svakih deset minuta u Gazi pogine jedno dete. Izraelske bombe gađaju bolnice, porodilišta i ambulantna vozila. Osam od deset stanovnika Gaze sada su beskućnici, sele se sa jednog mesta na drugo, a da nikada ne stignu na sigurno.
Čini se da je termin „zatvor na otvorenom“ skovao Dejvid Kameron 2010, aktuelni britanski ministar spoljnih poslova, u to vreme premijer. Mnoge organizacije za ljudska prava koje dokumentuju stanje u Gazi usvojile su taj opis. Ali, kao i po jevrejskim getima u okupiranoj Evropi, tu nema zatvorskih čuvara – Gazu ne kontrolišu okupatori, već lokalne snage. Pretpostavlja se da bi prikladniji izraz „geto“ izazvao bes zbog poređenja položaja opkoljenih stanovnika Gaze sa položajem getoizovanih Jevreja. Taj izraz bi nam takođe omogućio da opišemo šta se sada dešava u Gazi. Geto je u procesu likvidacije.
Nacisti su tvrdili da su geta neophodna za zaštitu ne-Jevreja od bolesti koje šire Jevreji. Izrael tvrdi da je izolacija Gaze, poput zida na Zapadnoj obali, neophodna da bi se Izraelci zaštitili od terorističkih napada Palestinaca. Nacistička tvrdnja nije imala osnova u stvarnosti, dok izraelska tvrdnja proizlazi iz stvarnog i ponavljanog nasilja. To su suštinske razlike. Ipak, pretpostavka obe tvrdnje jeste da okupatorska vlast može odlučiti da izoluje, oslabi – i, sada, smrtno ugrozi – čitav narod u ime zaštite svog.
Od najranijih dana osnivanja Izraela, nametalo se poređenje raseljenih Palestinaca sa raseljenim Jevrejima ali je takvo poređenje uvek odbacivano. U vreme stvaranja države 1948, izraelske novine Maariv izvestile su o strašnim uslovima – „stari ljudi tako slabi da su na ivici smrti“; „dečak sa dve paralizovane noge“; „još jedan dečak čije su ruke bile odsečene“ – u kojima su Palestinci, uglavnom žene i deca, napuštali selo Tantura pošto su ga zauzele izraelske trupe: „Jedna žena je nosila svoje dete u jednoj ruci, a drugom rukom je vukla staru majku koja nije mogla da drži korak; vikala je i molila ćerku da uspori, ali ćerka nije popuštala. Najzad se starica srušila i nije mogla da se pomeri. Ćerku je obuzela panika da neće stići na vreme. A gora od toga bila je asocijacija na jevrejske majke i bake koje su ovako zaostajale na putevima dok su ih ubice gonile.“ Reporter se zatim opomenuo. „Jasno je da nema mesta za takvo poređenje“, napisao je on. „Ovu sudbinu su sami sebi nametnuli.“
Jevreji su 1948. oružjem preuzeli zemlju koja im je ponuđena odlukom Ujedinjenih nacija o podeli Palestine pod britanskom kontrolom. Palestinci, uz podršku okolnih arapskih država, nisu prihvatili podelu ni izraelsko proglašenje nezavisnosti. Egipat, Sirija, Irak, Liban i Transjordan izvršili su invaziju na proto-izraelsku državu, čime su pokrenuli ono što Izrael danas naziva Ratom za nezavisnost. Stotine hiljada Palestinaca pobeglo je od borbi. One koji nisu, iz njihovih sela proterale su izraelske snage. Većina više nikada nije mogla da se vrati. Palestinci pamte 1948. kao Nakbu, što na arapskom znači „katastrofa“, baš kao što Šoa na hebrejskom znači „katastrofa“. To što je poređenje neizbežno, navelo je mnoge Izraelce da tvrde da su Palestinci, za razliku od Jevreja, sami sebi naneli svoju katastrofu.
Istog dana kada sam stigla u Kijev, dobila sam jednu debelu knjigu. Bila je to prva akademska studija o Stepanu Banderi koja je objavljena u Ukrajini. Bandera je ukrajinski heroj: borio se protiv sovjetskog režima; od raspada SSSR-a podignuto mu je na desetine spomenika. Završio je u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata i iz egzila predvodio partijski pokret, a umro je kada ga je otrovao agent KGB-a 1959. Bandera je takođe bio ubeđeni fašista, ideolog koji je priželjkivao izgradnju totalitarnog režima. Ove činjenice su detaljno opisane u knjizi, koja je prodata u svega oko 1200 primeraka. (Mnoge knjižare su je odbile.) Rusija rado koristi ukrajinski kult Bandere kao dokaz da je Ukrajina nacistička država. Ukrajinci na to uglavnom reaguju tako što prikrivaju neprijatne istine iz Banderinog nasleđa. Ljudima je uvek tako teško da shvate da neko može da bude neprijatelj vašeg neprijatelja, a da ipak ne bude dobronamerna sila. I žrtva i počinilac. Ili obrnuto.
The New Yorker, 09.12.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 27.12.2023.
HOLOKAUSTIZRAEL / PALESTINA
REVIZIJA ISTORIJE
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
UKRAJINA
