Ja, robot

Seća se čitalac, moj vršnjak, tog filma iz 2004, a po motivima naučnofantastičnih priča Isaaca Asimova o robotima sa sredine 20. veka. Zna čitalac i to da je u tim pričama Asimov izložio i elaborirao tri zakona robotike:

1. Robot ne sme da povredi čoveka niti može stajati po strani ako vidi da će čovek biti povređen.

2. Robot uvek mora da posluša ljude ako time ne krši prvi zakon.

3. Robot mora da pazi na sebe ako time ne krši prvi i drugi zakon.

Kasnije je Asimov dodao još jedno, takozvano nulto pravilo: robot ne sme da nanese štetu čovečanstvu niti sme da dopusti da čovečanstvo samo sebe povredi. Ovo je pravilo iznad tri zakona. Vidi čitalac i sam zašto je nulto pravilo na više načina sporno, ali nećemo ovde o tome.

Ovde ćemo o robotima koji igraju – moravac. Video je to čitalac, sve i ako se, kao ja, trudio da ne vidi. Verovatno je potrebno veliko umeće da se napravi čovekoliki robot – čovekolik ne samo po izgledu nego i po pokretima. Ko je gledao film iz 2004. mogao je pomisliti da nam je stigla ondašnja budućnost (dakle, budućnost kako su je 2004. videli autori filma). Samo što i u filmu i u Kini, gde su roboti igrali moravac, stvar nije samo u izgledu i pokretima nego i u tome šta je robotima u „glavi“.

Asimov je decenijama ispisivao priče o robotima. Koliko god da se autorima filma iz 2004. zameralo da su zloupotrebili delo i ime Asimova za promociju filma, jer u samom filmu nema praktično ništa iz njegovih priča, ipak stoji da i film „Ja, robot“ elaborira teme važne i za Asimova. Dakle, sam Asimov se pitao pod kojim uslovima robote možemo videti kao jednake ljudima. Koliko god da su tri zakona i nulto pravilo na prvi pogled prihvatljivi, roboti ih poštuju zato što su tako programirani.

Asimov je u pričama smišljao situacije u kojima roboti moraju da donesu odluke jer zakoni i pravila nisu dovoljna osnova da se ispravno postupi. Glavni junak filma, policajac (igra ga ubedljivo u to vreme još omiljeni Will Smith) veliki je protivnik robota. U pogibeljnoj situaciji u kojoj su mogli da stradaju on i njegovo dete, robot, zbog pravila, spasi junaka jer su njegove povrede bile takve da su šanse za oporavak bile veće nego šanse deteta. Od tog trenutka, junak je u stalnom ratu protiv robota.

U filmu, kao i u pričama Asimova, do kraja će se pokazati da je robot spasio policajca ne samo zato što je tako bio programiran nego i zato što je u kratkom vremenu doneo odluku za koju je verovao da je ispravna. Na sličan način i Asimov je u pričama hteo da pokaže da razlika između ljudi i robota nije isto što i razlika između materijala od kojih su jedni i drugi „napravljeni“. Roboti su isto što i ljudi ako, kao i ljudi, imaju svoju volju i donose odluke podložne moralnoj proceni.

Jedna stvar je ako robot radi ono za šta je programiran, a sasvim druga stvar je kada robot dođe u situaciju u kojoj je potpuno jasno da zakoni nisu dovoljni da se donese ispravna odluka. Robot pokazuje svoje ljudske osobine ako je u stanju da shvati da snalaženje u situaciji nadilazi poštovanje zakona i ako je, uprkos tome, sposoban da ispravno postupi. Time se bavio Asimov, i to je takođe tema filma (mada, neko bi rekao, tema je i sindikalno organizovanje robota).

Vratimo se sad na Kinu i moravac. Dok Vučić gleda kako roboti pocupkuju u ritmu kola, i dok mi gledamo njega kako to gleda, ni on ni mi ne znamo šta je u glavama tih robota. Čitaocu je, sasvim moguće, dok to gleda, na pamet pao film „Terminator“ (i to dvojka, iz 1991, kao verovatno najbolji film u seriji), a ne kasniji „i,Robot“ (kako se ponekad piše naslov u originalu). Ne bih za to krivio robote, zloslutan je njihov posmatrač.

Za razliku od niza priča „Ja, robot“, iza franchise o Terminatoru stoji strah od progresa i od tehnike. Sve se to vuče još od 19. veka i priče o doktoru Frankesteinu. Utoliko je „Terminator“ više horror nego sf. U sf-u postoji plemeniti napor da se opravdaju i sačuvaju tekovine prosvetiteljstva i vera u progres. Horror je nešto drugo: on je izraz straha da bi sve moglo da krene i naopako, čime bismo izgubili i ono što je do tad bilo nesumnjivo dobro. Hoću da kažem, razumem asocijacije na Terminatora.

I ponavljam, sumnjam da su te asocijacije vezane isključivo za razigrane robote. Asimov je kasnije odao počast svojim kulturnim pretečama u vezi sa robotima. Jedan je bio Karel Čapek, koji je 1920. u jednoj svojoj priči prvi upotrebio reč robot. Drugo su priče o Golemu, koga Asimov vidi kao prvog robota. Priča o Golemu je poučna na više načina i koliko god bila nalik na priču o Frankesteinovom čudovištu, ipak se od nje po mnogo čemu bitnom razlikuje.

(Ovde, samo usput, jedna mala ograda: roboti nam dakle stižu iz naučne fantastike, iz sveta fikcije. Naravno, bio je potreban napredak nauke i tehnologije – jednom rečju: progres – da bi se oni napravili, ali, stalno treba imati na umu, nauka i tehnologija sledile su – maštu.)

Zna čitalac, priča kaže da je Golema napravio jedan istočnoevropski rabin u želji da stvori moćnog zaštitnika svoje inače egzistencijalno ugrožene zajednice. Ali, zaštitnik se pretvorio u noćnu moru: umesto da štiti, počeo je da uništava. Utoliko je Golem sličniji terminatoru nego robotima Asimova. Sve ovo pričam da bih rekao jednu jednostavnu stvar: roboti sami po sebi nisu ni opasni ni strašni, kao što nisu ni simpatični. Važno je ko ih je napravio (i ko ih gleda) i šta im je stavio u „glavu“.

Dok gledamo kako roboti cupkaju, mi se ne pitamo kako je to uopšte moguće da neživa stvar izgleda kao ljudsko biće, mi se zapravo pitamo (i strepimo) šta bi onaj ko ih je napravio i ko će ih kupiti mogao sve s njima da uradi. Otuda nelagoda i jeza. I pošto smo to rekli, sad možemo celu stvar da okrenemo pošto se vratimo na tri zakona. Pričalo se ovde danima o novom zakonu o policiji: kao – policajci ne smeju da sarađuju s kriminalcima.

Ali, zamislimo sad umesto jednog, tri zakona o policiji:

1. Policajac ne sme da povredi čoveka niti može stajati po strani ako vidi da će čovek biti povređen.

2. Policajac uvek mora da posluša ako time ne krši prvi zakon.

3. Policajac mora da pazi na sebe ako time ne krši prvi i drugi zakon.

Čista (naučna) fantastika, je l da?

Peščanik.net, 29.05.2026.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Kako se kalio čelik

Ljubodrag Stojadinović – Panađur u Kini