Lažni dijalog

Od „unutrašnjeg dijaloga“ nije se ništa bolje moglo ni očekivati. Nije prošlo ni par dana, a već je jedan potencijalni učesnik u „unutarsrpskim“ razgovorima o Kosovu zloupotrebljen u svrhe promocije novopečenog mirotvorca na mestu predsednika Srbije. Tako se prilično brzo ispostavilo da „unutrašnji dijalog“ treba da posluži isključivo kao kulisa ispred koje će prvi čovek države saopštiti neku svoju naopaku odluku o tome kako Srbija i Kosovo nekako ipak moraju živeti u miru. Ostali sagovornici u „unutrašnjem dijalogu“ na toj zajedničkoj slici stajaće nemo iza predsednika i klimanjem glave potvrđivati ono što on misli i izgovara. Zato je, naime, dijalog „unutrašnji“. Ima jedan kolokvijalni izraz koji pravi direktnu vezu između ove vrste udvorišta i telesno shvaćene „unutrašnjosti“.

To da će odluka biti naopaka, sve iako je reč o dogovoru za mir proizlazi naprosto iz naopakih razloga koji se navode u prilog tom miru. Sasvim očekivano, najbolje ih je sažeo jedan dramski pisac: „Srbija nema dece za novi rat“. Sve što Vučić i inače izgovara, u situacijama u kojima njegove reči naprosto moraju zvučati skaredno, ovaj pisac je ukratko ponovio: i to da su Srbi najveći stradalnici u 20. veku; i to da je Srbija i danas, kao nekada, okružena neprijateljima koji kidišu na njenu teritoriju; i to da nam od Albanaca i dalje preti smrtna opasnost; na kraju, i to kako smo mi pokušali da pitanje Kosova mirno rešimo, ali „što zbog ratova, što zbog nesporazuma, što zbog pritisaka stranih sila“, nije nam se dalo. Drugim rečima, nema nijednog dobrog razloga da se prihvati sadašnje po Srbe krajnje opasno i nepravedno stanje stvari, ali pošto nema više dece da ratuju, mir se nameće kao jedino rešenje.

Da tu ne može biti reči ni o kakvom trajnom i mirnom rešenju, jasno je već na prvi pogled. Sve što pisac i predsednik imaju da kažu svodi se na radikalsku prevarantsku, a u lažno rodoljubivoj verziji „mudru“ politiku – nudi mir i prikupljaj snage (dakle decu) dok se ne ukaže zgodna prilika za novi rat. Do te mudrosti dobacuju predsednik republike i njegovi voljni i nevoljni sagovornici u „unutrašnjem dijalogu“. Među potonjima, kako se sam požalio, našao se dakle predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić. Ali, iako se požalio, on je u stvari potvrdio sve što stoji u objavljenom intervjuu koji nije dao. I nije mu to prvi put da govori isto: Kostić je jednom svojom ranijom izjavom iz 2015. da je Kosovo izgubljeno u stvari napravio prostor za današnji predsednikov „unutrašnji dijalog“. I on kao i pisac ne vidi da Srbija ima snagu za nove sukobe, pa savetuje da treba priznati poraz, a liniju fronta povući više prema zapadu, tako da obuhvati deo jedne druge susedne države.

Tako su se i naučnik i pisac i predsednik saglasili da je reč o velikoj istorijskoj nepravdi, koja se mora prihvatiti jer se nema snage da joj se odupre. Dok ne dođu bolja vremena. Vidimo dakle kako se u medijima kreira slika o istorijskom konsenzusu između političke, naučne i kulturne „srpske“ muške elite. Ali, koliko god se glavni medijski nosilac trudio da tu sliku učini verodostojnom, na njoj se javljaju pukotine. Od 24. jula, kada je objavljen predsednikov kosovski manifest, pa do 29. jula, praktično svakog dana, izuzev 26. jula, na naslovnoj strani tog dnevnika našao se prilog „unutrašnjem dijalogu“ koji bi onda preneli i svi ostali nacionalni mediji. Time se pravi utisak da je inicijativa predsednika republike važna i da je široko prihvaćena u društvu. Utisak je naravno lažan, a režija providna. Čak i da se nije oglasio predsednik SANU i objasnio da je zloupotrebljen, bilo bi očigledno da „unutrašnji dijalog“ nema nikakve veze s demokratskom raspravom o jednom važnom pitanju.

Ne samo što je dijalog nedemokratski i orkestriran, nego je i intelektualno i moralno skučen. I kod pisca i kod naučnika, da predsednika i ne pominjemo, upadljivo izostaje svest o istorijskoj odgovornosti. Pisac će reći – strane sile i ratovi osujetili su mirno rešavanje kosovskog pitanja. Naučnik će samo konstatovati poraz. Ni jedan ni drugi neće se zapitati – ko je poveo te ratove i zašto? Pored toga, kosovsko pitanje postavlja se kao večno, izvan prostora i vremena. Ni jedan ni drugi nisu u stanju da daju kontekst u kome se to pitanje postavilo. Zatvoreni i ograničeni na svoje „srpsko stanovište“, obojica propuštaju da kažu da se kosovsko pitanje kao političko formuliše relativno kasno u jednom specifičnom nacionalnom/nacionalističkom kontekstu na prelazu iz 19. veka u 20. Od tada se na njega različito odgovaralo, da bi usledio i konačni pogrešni odgovor Srbije na kraju 20. veka. Kada je to pitanje i zatvoreno. Knjiga Ivana Čolovića o kosovskom mitu bila bi dobra literatura za učesnike u dijalogu, ali je Čolovića, za razliku od Kostića, teško zloupotrebiti za predsednikove svrhe.

„Unutrašnji dijalog“ o Kosovu jeste dijalog o jednom lažnom pitanju, a vode ga oni koji i danas, kao i pre više decenija negiraju realnost i sopstvene sebične interese postavljaju ispred dobra zajednice na čijem su se čelu našli. Ako je „unutrašnji dijalog“ njihov zaobilazni put da se suoče sa istinom, u tome ih ne treba ometati, ali bi im trebalo reći da taj dijalog zaista vode u sebi. Za Srbiju svakako ima prečih stvari od njihovih nacionalističkih gluposti.

Peščanik.net, 31.07.2017.