U naslovu je poziv na bojkot ne zato što mislim da je to jedini ispravan odgovor na novu, naravno neiskrenu i podmuklu izbornu ponudu Ane Brnabić. Naprotiv, ne znam šta bi bilo ispravno. Ali, mislim da je u redu držati otvorenom i mogućnost bojkota, a čini se da se u javnom prostoru ubrzano smanjuje prostor za tu opciju.
Utisak je, a moguće je da grešim, da je opozicija više sklona bojkotu nego izlasku na izbore 2. juna. S druge strane, opet utisak: komentatori i posmatrači navijaju za izlazak na izbore. Ako je sve tako, kako to da razumemo? Opozicija se uplašila izbora? To bi moglo biti tačno samo pod jednim uslovom – da režim zaista ima nameru da ne krade na izborima 2. juna, pa strah od izbora ostaje jedini razlog. Čini se da komentatori i posmatrači baš tako vide stvari. Režim izlazi u susret zahtevima opozicije i sve što opozicione stranke treba da urade jeste da izađu na izbore i pobede. Ali, da li je stvarno tako, da li se režim povukao pred pritiscima u zemlji i spolja i rešio da ispuni uslove za slobodne i fer izbore?
U to je teško poverovati. Jedino se promenila retorika režima. To je učinak pritiska spolja. Nema više grubog odbacivanja zahteva opozicije, nema retoričkog iživljavanja nad suparnicima i neistomišljenicima, nego samo „prihvatanje“ i insistiranje na „razgovoru“ i „argumentima“. Kada sklonimo tu zavesu od predusretljive retorike, šta vidimo? Zahtevi opozicije se samo tobože prihvataju i to na dva načina: kaže se važi, uradićemo, i ništa se ne uradi. Ili, kaže se važi, ali tek pošto je prošao rok za pristanak, to jest pošto više nema vremena da se uradi to na šta se pristalo. Ako se ništa nije ispunilo, ako su i dalje širom otvorena vrata za krađu na izborima, zašto izlaziti na njih?
Stvar je u tome što pitanje da li izaći ili ne izaći na izbore možda i nije baš sasvim pogrešno ili izlišno, ali svakako jeste manje bitno od nekih drugih stvari. Mislio sam onda, a mislim i danas – Vučićeva odluka da raspiše izbore u decembru 2023, posle septembarskog pogubnog debakla u Banjskoj, bila je, ako se gleda iz ugla sebičnih interesa režima, pogrešna. On te izbore nije mogao dobiti, barem ne u Beogradu: mogao je samo da ih ukrade. To je uradio i u krađi su ga uhvatili. E sad, znali smo da Vučić i laže i krade, ali izbori u decembru, to jest njihova krađa, jasno su demonstrirali još nešto – čitav sistem, od policije do pravosuđa, korumpiran je. I to smo znali, da, ali su nas razmere iznenadile.
To dalje znači da ko god pokuša da uradi nešto u skladu s procedurama i unutar institucija, pa dakle i da izađe na izbore, nema nijednu garanciju da neće biti pokraden. I ne samo da će biti pokraden, nego neće imati ni kome da se žali, niti će imati kome da se obrati da se uradi nešto u vezi s tim. To je kontekst za opozicionu političku borbu u Srbiji. To mora da se promeni, da bi uopšte imalo smisla govoriti o izlasku na izbore. Ta se bitka (ponovo) otvoreno vodi od decembra do danas. Ko god poziva na izbore 2. juna ili misli da je bitka već sad dobijena, što je zaista neobično, ili se pomirio s porazom opozicije na njima, uključujući i Beograd. Ako je tako, to treba jasno reći.
Pored toga, ko god misli da se više nema vremena za stalno iste bitke, grdno greši. Srbija traći vreme već tri i po decenije. Mi s genocidom u Srebrenici ne možemo da se nosimo već tri decenije i ta tema nam se vraća svaki put kao da je sasvim nova i kao da prvi put za to čujemo. Kosovo isto tako. Mogli smo još 2006/7. prihvatiti plan Marttija Ahtisaarija i od tad rešavati mnoge druge stvari. Ali ne, kao kolektiv koji ima vremena na pretek, mi već gotovo dve decenije odbijamo taj plan, a on nam se u ovom ili onom obliku uporno vraća, i svaki put jedan njegov deo se realizuje. Mogli smo sve to odmah da uradimo, još pre dvadesetak godina.
Ako je sve to tako, a jeste, ovaj 2. jun nam ništa ne znači, bojkotovala opozicija izbore ili ne. Od toga je važnije nešto drugo, što smo dobili posle decembarskih izbora – ujedinjena opozicija, levica i desnica u zajedničkom frontu spram režima. Ujediniti opoziciju težak je i dugotrajan posao. Opozicija je u taj proces ušla pre gotovo desetak godina, spajala se i razdvajala, da bi sad prvi put to izgledalo kao zaista funkcionalan savez. To je najvrednija politička stvar s kojom u ovom trenutku raspolaže opozicija. To je neuporedivo važnije od 2. juna. Svaka odluka o 2. junu mora se meriti jedino i isključivo na osnovu njenih mogućih posledica po opozicioni savez.
Druga stvar koja je postala očigledna posle decembarskih izbora jeste sve veće nepoverenje Evropske unije, to jest političara i stranaka iz evropskih zemalja, prema režimu u Srbiji. EU i Sjedinjene Države bili su najčvršći oslonac ovdašnjeg režima. Više nije tako. (Otići će i Hill jednom, ne treba se zbog njega previše sekirati.) Ujedinjena opozicija unutra i EU koja više nije prijateljski nastrojena prema Vučiću – i jedno i drugo je važnije od 2. juna. O 2. junu treba razmišljati samo iz te dve perspektive. Bez jednog ili bez drugog ne može se skinuti Vučić s vlasti. Možda će skidanje početi ovog 2. juna, a možda i nekog „2. juna“ u septembru, oktobru ili decembru.
Nedavna prošlost Srbije puna je tih „presudnih“ datuma kao što je sada „2. jun“. I najčešće su se te šanse propuštale. Zato nema razloga za paniku. Opozicioni savez i pritisak na režim spolja – samo je to važno.
Peščanik.net, 19.04.2024.
Srodni link: Sofija Mandić – Dogovor koga nema
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
