Lorin Bekol: Pogled

Kada sam pre nekih petnaest godina objavila knjigu o ženskim ikonama dvadesetog veka, jedan muški kritičar mi je ozbiljno zamerio što nisam uzela Merilin Monro: naravno da nisam, jer se nisam bavila muškim ikonama. Merilin nije imala bog zna šta da kaže ženama. Meni je bilo mnogo više žao što u knjigu nije uspela ući Lorin Bekol…

Upravo je umrla, od očekivane smrti, u poznim godinama (89).

Poreklom iz jevrejske sirotinje iz njujorškog Bronksa, inače u srodstvu sa Šimonom Peresom, Beti Džoan je svoje ime uredila po standardima za glumice, ali je sačuvala prezime svoje majke, najveće saveznice u životu. Prezime je rumunsko, i podseća na opšti balkanski turcizam – bakalin. Mlada manekenka je postigla munjevit uspeh 1945, u filmu sa četvrt veka starijim Hamfrijem Bogartom, sa kojim je na snimanju započela legendarnu ljubavnu vezu. On se razveo, za godinu dana su se i venčali. Bogart je umro 1957 od raka grla, izazvanog pušenjem i alkoholom. Negde iste godine, Lorin je imala vezu sa Frankom Sinatrom, iza koje je ostala njena slavna izjava, da biti udovica nije profesija. Imala je sjajnu karijeru u pozorištu i na filmu, sve do poznih godina, dobila je najviše nagrade, na kraju i počasnog Oskara: primerno slobodan život, politički nepromenjen od Bogartove epohe – liberalna demokratkinja, protiv antikomunističkih progona. Smrt Lorin Bekol je trenutak da se podsetimo slave i sreće samostalnosti, pameti i stila koje su neke zvezde umele da neguju.

Lorin Bekol je stupila u vidno polje popularne kulture u doba kada su se grozničavo tražile kobne žene koje bi igrale u “crnom filmu” (film noir). Talas konzervativizma i cenzure preplavio je američko društvo, u kojem je bilo nužno upozoriti na opasnosti od ženske emancipacije. Svet je postao drugačiji posle Prvog svetskog rata, kada su žene masovno po svetu počele dobijati nova prava, pre svega glasačko, i kada se njihov izgled temeljno promenio, a njihova prisutnost na tržištu, kao radne snage i kao potrošača, neverovatno povećao. Trebalo je, dakle, po svaku cenu sprečiti da se nešto tako dogodi i posle Drugog svetskog rata. Tokom rata se u Holivudu pojavila kobna žena, spremna na prevare i ubistva, da bi očuvala svoj povlašćeni položaj, ili stekla moć i novac. Beskrupuloznost ovoga lika podudarala se sa opasnošću koja je Amerikancima – vojnicima –  pretila sa ženske strane u Evropi, na poslednjim bojištima rata i posle rata. Surovost veze – kupovina i prodaja, superiornost pobednika – sve je to davalo posebno neprijatan prizvuk odnosu prema ženama. Holivud je doduše smislio i savršeno higijensku i neporočnu američku junakinju – devojku iz susedstva, kao što je bila Doris Dej, ali to je uistinu bilo samo drugo lice onoga što američki muškarac treba da izbegava, u svome novom statusu gospodara polovine sveta. Lorin Bekol je naizgled odgovarala ekstremnom proizvodu mašte o kobnoj ženi: plava, sa nemilosrdnim zelenim očima i spremna da gleda drsko i samouvereno, sa talasastom kosom koja ponekad pada preko oka, sa bujnim usnama, vitka, elegantna, i sa dubokim, malo prašnjavim glasom kojim je smela da izgovara skandalozne i seksualno dvosmislene izjave. Tačnije rečeno, sve što bi ovakva pojava rekla dobijalo bi drugačije značenje, tako da su i najjednostavnije izjave iz njenih usta evocirale greh, tajnu, zabranjeno. Lorin Bekol je, međutim, bila toliko posebna i toliko zavodljiva da je zapravo delovala kao pastiš kobne žene. Sve što je radila pred kamerom, bilo je obojeno humorom i distancom – tako je Lorin Bekol uspešno uništila površan i jeftin mit, i dala mu novo značenje. Za razliku od zlobne domaćice ranijih crnih filmova, Lorin Bekol je, čak i kad je igrala mlade i nedužne devojke, dodavala slobodu kao nužnu odliku moderne žene. Ona je birala, i njen izbor nije imao ni trunku koristoljubivosti. Uz to, njeno telo nije pokazivalo ženske obline i nije se nikada povezivalo sa vulgarnošću. Sa besprekornim ukusom, kojem su holivudski kostimografi mogli samo da slede, Lorin Bekol je nosila stroge kostime, belo i crno, i, najpoznatije od svega, pepita uzorak za kostime. Premda je već bio veoma popularan, i premda su ga često upotrebljavali kreatori kao Dior i Koko Šanel, pepita se teško nosi, ako telo nije vitko i visoko, jer nažalost ističe sve obline, i čini male žene komičnim. Lorin Bekol je bila ironična, ponekad cinična, uvek u suprotnosti sa stereotipima namenjenim ženama. Sa njom su žene po celom svetu mogle da se identifikuju kao samostalne ličnosti, koje nemaju problema sa svojom seksualnošću, i koje biraju muškarce po svojim, samostalnim kriterijumima. Dominantni mačo nije tip koga takva žena traži; i pored svog samouverenog držanja, ona je sposobna da izabere muškarca u problemima, da mu pomogne, da ga podupre i spase, da od slabića načini heroja, ako je to što ona želi. Takva žena zapravo pokazuje vrhunsku lojalnost, i ne dozvoljava nikakvim niskim strategijama da prevladaju njen plemeniti nagon. Suprotno nameri i duhu žanra crnog filma, Lorin Bekol nije bila nesrećna, već borbena i realna, i neka društvena kazna koju je propisivao malograđanski moral je u njenom slučaju bila potpuno besmislena – delovala je kao podsticaj da se licemerju suprotstavi. Sa njom je, mogli bismo reći, konačno umro film noir zasnovan na ženskoj zlobi. Kada pregledamo uloge koje je igrala u četrdesetim i pedesetim, i koje su smišljene da održe film noir, vidimo da je Lorin Bekol zapravo sistematski dekonstruisala nameru Holivuda, i otvarala potpuno nove horizonte za masivno demoralisane, neurotizovane i u potrošački kalup sabijene žene ne samo u Americi, nego i drugde u svetu. Ako je išta moglo da se nosi sa novim, i recimo otvoreno, komunističkim seksualnim fantazmama Evrope, od Ane Manjani i Olivere Marković do Izolde Izvickaje, to je bila Lorin Bekol.

Nije dugo izdržala u Holivudu, već je prešla u Nju Jork, i tamo gradila pozorišnu i filmsku karijeru skoro bez premca – nenametljivo, bez mnogih problema drugih zvezda, uvek slobodna u svojim opredeljenjima i svojim ljubavima. Zvali su je, a ona je prihvatala samo vrhunske ekipe, koje su garantovale vrhunski uspeh, i to kod odabrane publike. Bila je spremna da sarađuje u utvrđivanju istorije filma, posebno njenog velikog muža.

Lorin Bekol je bila vrlo mlada kada je počela da snima, ali nikada nije bila “devojčica”. Verovatno je zbog toga bez ikakvih problema postala zrela, a onda i stara glumica, koja nije ništa izgubila od svog osećaja za humor, svoje distance, i svoje prisutnosti u kadru ili na sceni. Bila je zavodljiva i sa sedamdeset i osamdeset godina. Jer, konačno, sve je uvek u glavi…

U sećanju na Lorin Bekol, najutešnije je to što je, eto, i u popularnoj kulturi ponekad važna glava. Ako bih morala da izaberem svoju najdražu uspomenu na taj lik i taj glas, ja bih izabrala dve: njenu reklamu za mačju hranu, koja bi i najgoreg mačkomrzitelja naterala da tu hranu kupi za ulične mačke. I naravno, onaj stari crtić u kojem Duško Dugouško zviždi za njenim crtanim likom.

Peščanik.net, 14.08.2014.