Poslednji relikti pameti

Kako nam se ovo (još jednom) dogodilo? – pitanje je za svakoga izvan klijentelističke mreže SNS-a. Klijentela ima odgovor – od golog opstanka do sebične dobrobiti u uživanju privilegija. Zašto su, međutim, pristanak dali ostali, a još ih ima uprkos naporima koruptivnog režima da u mrežu uhvati što više podanika?

SNS je revolucionarna stranka. Ona društvo i državu menja iz temelja. Iako u rečniku stoji da je revolucija „brzi peobražaj jedne preživele društveno-ekonomske formacije u drugu“, pa uz tu drugu dodaje i odrednicu – „obično napredniju“, znamo da nije tako: druga polovina 20. veka i početak 21. pokazali su da prethodne formacije ne moraju nužno biti „preživele“, kao što ni nove ne samo da nisu „obično naprednije“ nego naprotiv, najčešće nisu „napredne“ (iako mogu biti „naprednjačke“).

Jedino što u definiciji ne treba menjati tiče se načina preobražaja – on uvek ide „nasilnim putem“.

Pogledajmo sada „naprednjačku“ revoluciju u Srbiji u svetlu nešto primerenije definicije da je revolucija – brzi preobražaj jedne društveno-ekonomske formacije u drugu nasilnim putem. Imamo tri elementa definicije – prethodna formacija, nova formacija i nasilje.

1. Prethodna formacija bila je demokratija u nastajanju. Zajedno sa tržištem u nastajanju. I prethodna formacija rezultat je revolucionarnog pokušaja da se izađe iz zločinačke društveno-ekonomske (i vojne) formacije iz devedesetih. Manjak volje i resursa da se država i društvo promene iz temelja pripremili su revolucionarni obrat iz 2012. O prethodnoj formaciji treba reći još i to da je po mnogo čemu bila bliska optimizmu iz rečnika.

2. SNS je antisistemska i antidemokratska politička snaga. Antisistemska u tom smislu što njeni protagonisti veruju da pravo, procedure i institucije (u šmitovskom smislu) nisu obavezujući za posednika moći. Antidemokratska – jer posednik moći ne podnosi pluralizam: politički, društveni, ekonomski. Antisistemska i antidemokratska nastrojenja SNS-a osnova su za novu društveno-ekonomsku formaciju. Srbija više nema ni pravosuđe, ni parlament. Ima samo vaninstitucionalnu izvršnu vlast, koja ne priznaje podelu vlasti i kontrolu nad sobom. Od 2012. Srbija ne ispunjava uslove za fer i demokratske izbore.

A nema ni tržište. Da se sad ne upuštamo u analizu „ideal-tipskih“ modela tržišta i odnosa države prema tržištu. Ne postoje ni slobodno tržište ni tržište bez države kao njegovog garanta. Kada se danas za Srbiju kaže da nema slobodno tržište, već dirigovano i dogovorno, ne misli se na „ideal-tipske“ modele povezane sa tim terminima. Naprotiv, to treba čitati doslovno – ekonomski život vodi se u skladu sa dogovorima na „vrhu“ države i njime se diriguje sa tog „vrha“. Nema ni ponude ni potražnje, ni planiranja, postoje isključivo goli sebični interesi „vrha“.

3. Opisati stanje u Srbiji kao revolucionarno nasilje može zaličiti na preterivanje. Ipak, mi živimo u revolucionarnom nasilju. Iz dva razloga to nasilje nije očiglednije (kao što ni državni udari više nisu očigledni) – prvo, navikli smo da pod nasiljem podrazumevamo oružano nasilje, ali ima nasilja i bez potezanja oružja (iako mu i tada upotreba sile uvek stoji u zaleđu); drugo, prethodna formacija nije se dovoljno učvrstila da bi njena promena zahtevala više golog nasilja (što nikako ne znači da manje nasilja obavezno ide s manje korenitim promenama).

Shvatiti nasilje isključivo kao uklanjanje važnih aktera i oslonaca prethodne formacije (ili, kako to Vesić kaže za novi statut Beograda – „Menjanje ovog Statuta je menjanje poslednjeg relikta Dragana Đilasa“), bilo bi iz osnova pogrešno. Svaka formacija zasniva se pre svega na manje ili više institucionalizovanim svakodnevnim rutinama i zdravom razumu. Ako se hoće srušiti jedna formacija i umesto nje postaviti druga, nije dovoljno, a nije ni nužno ukloniti sve aktere koji otelovljuju stari režim. Naprotiv, neophodno je izmeniti svakodnevne rutine i uspostaviti novi „zdrav razum“. Samo formacija uvrežena u svakodnevnim navikama i zdravom razumu podanika ima šansu da se održi.

Srbija se od 2017. naovamo nalazi upravo u revolucionarnoj fazi u kojoj se kao zdravorazumski nastoje ustanoviti novi načini razmišljanja, bez obzira što su redom svi apsurdni sa stanovišta zdrave pameti (takozvani zdrav razum i zdrava pamet nisu isto). Kada Vučić kaže da škola nije bitna te da njegovi saradnici sa lažnim diplomama, to jest bez škole, znaju mnogo više od školovanih osoba – to je pokušaj da se formira novi zdrav razum. Iz ugla zdrave pameti, apsurdno je tvrditi da ljudi bez škole znaju više, ne zato što to nije moguće (naravno da jeste, ali i ako je moguće, to nije pravilo), već zato što iz toga sledi da su škole nebitne i da ih treba ukinuti. Ko god predlaže ukidanje škola, mora izneti i predlog alternativnog prenošenja znanja i njegove overe. Vučić to ne radi, što njegove izjave čini još besmislenijim, iako se on svim silama trudi da ih podanicima nametne kao zdrav razum.

Svakodnevne rutine, pak, menjaju se fizičkim razaranjem postojećeg okruženja. Primer je Beograd (ili Niš, svejedno): grad je razoren, što njegove žitelje tera da menjaju svoje svakodnevne rutine i iz dana u dan se prilagođavaju novim okolnostima. Pritom su te okolnosti za njih nepredvidive. Tako i život uopšte postaje nepredvidiv, a žitelji bez (naučenih) načina da sa tom nepredvidivošću izađu na kraj: iskustvo stečeno u fizičkom okruženju, na čiju se trajnost računalo, više im nije ni od kakve koristi. S dobrim razlozima zaokupljeni sami sobom, lišeni sigurnosti ustaljenih navika koje se više ne mogu realizovati, oni postaju ranjivi na ucene i pretnje (posednika moći) te nezainteresovani za ono što bismo nazvali opštim dobrom, iako se baš opšte dobro našlo na udaru nove formacije.

***

Zašto je dobro osvestiti da se oko nas odvija revolucija, iako nam to na prvi pogled ne liči baš na revoluciju nego pre na – nekompetentnost, nesposobnost, krađu, otimanje? Prvo, nekompetentnost, nesposobnost i lopovluk manji su problemi od revolucije čiji je cilj da nam zdrav razum zajedno sa zdravom pameću razori ili izvitoperi u meri u kojoj nekompetentnost, neznanje, nesposobnost te sklonost krađi postaju vrline, a ne mane.

I drugo, činjenica da je revolucija u toku i da čak postoje izgledi da ona uspe uprkos zdravoj pameti, potvrđuje da društva mogu (revolucionarno) da se menjaju. Ako je to tako, a jeste, onda nije pitanje da li možemo nešto da uradimo, jer možemo. Pravo pitanje je: ko će menjati društvo – neznalice i lopovi ili kompetentan i pristojan svet. To nije njihova odluka, nego naša.

Peščanik.net, 30.07.2019.