Poraženo društvo ili kako umire demokratija

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Šta ako se u Srbiji – recimo, prošle godine – zaista dogodio državni udar? I šta ako udar nije izvela ni vojska, ni izdajnička opozicija, ni strani neprijatelj (ili svi oni zajedno udruženi u zavereničku kliku), nego upravo do tog trenutka sumnjivo legitimna, a od tog trenutka nesumnjivo nelegitimna vlast? I šta ako od tada nadalje na delu imamo realizaciju ničim sputane političke i svake druge samovolje. Konačno, šta ako od žitelja Srbije tu istinu kriju upravo oni koji su zaduženi da odbrane istinu i pravni poredak – mediji sa svojim stručnim komentatorima, akademska takozvana elita, te samo pravosuđe?

Priča bi mogla da izgleda ovako: udar je izveden u dve etape. Prva je počela kada se sa mesta predsednika vlade Vučić početkom 2017. kandidovao na izborima za predsednika Srbije i tako stavio van snage domaći Ustav. Ta etapa završena je u aprilu 2017. proglašenjem njegove pobede na izborima i neveštim zataškavanjem činjenica u vezi sa krađom glasova. Sam proces kvazilegalizacije izborne krađe karakterističan je za celokupnu realizaciju ovog udara. Telo zaduženo za ispravnost izbora preglasavanjem donosi odluku da krađe nije bilo uprkos utvrđenim činjenicama.

Zaposedanje i stavljanje pod potpunu kontrolu tela koja garantuju zakonitost ili su zadužena da utvrde istinitost nekog uvida jeste, dakle, osnovni mehanizam za izvršenje udara. U tom smislu imamo i pripremnu fazu, pre prve etape. Ona počinje 2012, kada na izborima pobeđuje antidemokratska i antisistemska Vučićeva stranka. Bilo joj je potrebno pet godina da zauzme takozvana mesta istine u poretku i tako zagospodari stvarnošću u Srbiji. Kada se osetila dovoljno jakom, stranka je izvršila udar, a glavni akter i realizator udara bio je tadašnji predsednik vlade Vučić.

Druga etapa počinje u maju 2017, stupanjem Vučića na mesto predsednika. To je ovo što imamo danas. Sa mesta predsednika, Vučić mimo zakona i ustava donosi odluke i upravlja Srbijom. Sva druga državna, politička, pravna tela tek su instrumenti ili potporni stubovi njegove neobuzdane vlasti. Iako to pravno nije moguće, ta tela su sve svoje ingerencije jednostavno prenela na Vučića na mestu predsednika Srbije i poslušno ga slede. Ponašanje predsednice vlade najupečatljivija je ilustracija mehanizma nezakonitog prenosa moći (sudske, zakonodavne ili izvršne, svejedno) i obespravljivanja žitelja Srbije – dakle, mehanizma ubijanja demokratije.

***

Iako ovaj tekst počinje frazom karakterističnom za prozni žanr spekulativne fantastike (kod nas se to naziva i alternativnom istorijom), sve što zatim sledi jesu suve činjenice. Ostaje nam da se pitamo da li se na osnovu tih činjenica može tvrditi da je u Srbiji na delu bio državni udar. Ako je suditi prema stavovima iz nove knjige politikologa Davida Runcimana, čiji je naslov How Democracy Ends1 u nešto slobodnijem prevodu poslužio i za deo naslova ovog teksta, ne bi smelo biti sumnje – taj autor bi u skladu sa onim što piše bez oklevanja potvrdio da je Srbija u aprilu i maju 2017. doživela državni udar te da danas živi njegove posledice.

Runciman, istina ne piše o Srbiji. On je zabrinut za Sjedinjene Države, Britaniju, Poljsku, Mađarsku, Tursku, Indiju. Tok zbivanja u tim zemljama naveo ga je da razmišlja o jednoj mračnoj temi – kraju demokratije. Na nekoliko pitanja Runciman odgovara u svojoj knjizi: prvo, ima li dobrih razloga da strepimo za demokratiju; a zatim, da li ćemo uopšte biti u stanju da primetimo da demokratija umire (u knjizi su organicističke metafore u vezi sa demokratijom osnovni pogon teksta iako se autor svaki put ograđuje od njih) i da li ćemo njenu smrt moći da sprečimo. Što se razloga za strepnju tiče, oni su dvojaki: da li demokratija uopšte zaslužuje da se staramo o njoj i da li je sve što se događa u navedenim zemljama zaista razlog da brinemo za demokratiju?

Naravno, autor stoji na stanovištu da je demokratija najbolji način za dogovaranje o zajedničkom životu u jednoj političkoj zajednici, kao i za upravljanje tom zajednicom. Taj svoj stav on se ne trudi previše da obrazloži: računa da se to podrazumeva. Čestim pozivanjem na katastrofe iz 20. veka (dva velika rata, na primer), daje nam pak da naslutimo kako bi išla njegova argumentacija u prilog demokratiji. Od načelne odbrane, više ga zanimaju pretnje demokratiji. On ih je podelio u tri vrste: prvu čine državni udari, to jest nasilne promene demokratskih sistema, suspenzija demokratskih ustanova i obespravljivanje građana nasilnim nametanjem volje (vojne ili neke druge) klike na vlasti.

Druga vrsta sastoji se od pretnji raznih katastrofa – kako onih prirodnih tako i onih izazvanih vojnim razaranjem. Samo razmišljanje u kategorijama katastrofe vidi se u knjizi kao potencijalno opasno, ako ne i pogubno po demokratiju. Strah nije saveznik demokratije, premda se na zanimljiv način pokazuje da katastrofična iskustva (poput razaranja iz 2. svetskog rata) mogu biti vetar u leđa demokratije. Na trećoj strani, kao pretnja se vidi i tehnološki razvoj, to jest potencijalna zloupotreba društvenih mreža za prikupljanje podataka i ciljanu manipulaciju ne samo voljom velikog broja ljudi nego i voljom pojedinaca ponaosob.

***

Što se državnih udara tiče, Runciman objašnjava da vojni udari već neko vreme nisu jedini u toj grupi. Pored vojnog, imamo i a) „udar izvršnih vlasti“, kada postojeća izvršna vlast suspenduje demokratske ustanove, b) „krađu glasova na izborima“, kada se izborni proces namesti tako da se dobije određeni rezultat, c) „udar zasnovan na obećanjima“, kada demokratiju uruše ljudi koji zatim drže izbore da bi legitimizovali svoju vladavinu, d) „prekomerno jačanje izvršne vlasti“, kada oni na vlasti obesmisle demokratske ustanove, ali ih ne ukinu, e) „stratešku manipulaciju izborima“, kada izbori nisu fer i slobodni, ali se ne može tvrditi ni da su sasvim pokradeni.2

U svim tim udarima (na demokratski poredak) više nije potrebna vojska naprosto zato što ih sprovode sami organi izvršne vlasti. Štaviše, akterima udara više nije od presudne važnosti da se vidi da je udar izveden a demokratija odbačena. Naprotiv, za efikasni udar je neophodno pretvarati se da je demokratija ostala netaknuta. Demokratija je tu krinka za subverziju i rušenje poretka, pa se može videti i kao, kako to kaže Runciman, prijatelj zaverenika. Ali, nije dovoljno držati samo fasadu demokratskih ustanova; pored toga, treba taj privid podupreti stalnim ponavljanjem demokratskih rituala – istina, ispražnjenih od smisla. To je ritualno i sve češće raspisivanje izbora ili referenduma, te gušenje javnog prostora komentarima koji ponašanje režima predstavljaju ako ne baš kao demokratsko, onda barem kao ponašanje u najboljem interesu građana.

Kao primeri za ovako izvedene udare, navode se politička zbivanja u Poljskoj, Mađarskoj i Turskoj. Za Sjedinjene Države pak još nije izvesno hoće li Trump uspeti da do kraja izvede svoj udar na poredak. Ako se sledi Runcimanova argumentacija, ono što Trumpu (još) nije pošlo za rukom u Sjedinjenim Državama, Vučić je već završio u Srbiji, kao što su to uostalom uradili i Erdogan, Orbán i Kaczyński u svojim zemljama.

***

Runciman krajnje svedeno definiše demokratiju kao poredak u kome poraženi na izborima mirno prihvata poraz i predaje vlast bez protivljenja.3 (Zastanimo za trenutak, i zapitajmo se: kako će izgledati Vučićev silazak s vlasti?) Upotrebiće i pomalo nezgrapno poređenje, pa će reći da je demokratija građanski rat bez upotrebe oružja. Iz toga će zaključiti da kada se više puta ponovi mirna predaja vlasti na izborima, dobijamo stabilne demokratije. Imalo bi se šta prigovoriti ovim pojednostavljivanjima i iskrivljujućim poređenjima, ali kada se gleda iz ugla Srbije, mirno prihvatanje poraza izgleda kao prikladan dodatak uz konkretnu priču o udaru. Kompletna priča sada može da glasi: u Srbiji je 2017. izvršen državni udar. Izvela ga je izvršna vlast. Manipulacijama i pritiscima, društvo je prisiljeno da to mirno prihvati. I sada živimo u poraženom društvu.

Peščanik.net, 10.07.2018.

________________

  1. David Runciman, How Democracy Ends / Kako umire demokratija (London: Profile Books, 2018).
  2. Runciman, str. 44.
  3. Runciman, str. 14.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)