(Re)kapitulacija 2019.

Ovo je bila još jedna izgubljena godina za radnike u Srbiji. Obeležili su je nastavak primene starih politika i (ne)primena zakona u korist „investitora“ i drugih lobista. Sindikati relativno miran period bez naročite zakonodavne aktivnosti, nisu iskoristili da bi se konsolidovali. Istina, ove godine na čelu prvomajske (protestne?) kolone nije bio ministar za rad – u Srbiji se i ovo može smatrati nekim uspehom.

Najdramatičniji zaključak je svakako da država više ni ne pokušava da prikrije odumiranje svoje zaštitne i socijalne funkcije. Otvoreno se govori o tome da se zakoni donose u skladu sa voljom centara moći, odnosno para. Država sa druge strane štedi na najsiromašnijima i onima kojima je pomoć najpotrebnija. Naopak, neustavan i štetočinski Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom nije izmenjen, a politički glasovi koji su išli u prilog njegovih izmena lagano su utihnuli i utopili se u monolitno delovanje vlasti, gde se drugačije mišljenje ne prašta. Ustavni sud se, naravno, nije izjašnjavao o ustavnosti ovog zakona – čak ni kada je reč o inicijativi koju je podnela Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, dakle nezavisna državna institucija.

Proleće ove godine je svakako obeležilo podnošenje državnog izveštaja o primeni Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Reč je o obavezi države da na svakih pet godina izvesti Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava o stanju ovih prava u Srbiji. Osiona i bahata prema sopstvenim građanima, vlast se tako postavila i prema ovoj obavezi. Očigledno da je dovoljno da neko međunarodno telo nema direktnih mogućnosti da načini neku (unutrašnju) političku štetu, pa da je to dovoljno da se njegovi zahtevi ignorišu ili ismevaju. Kako drugačije tumačiti ovaj dokument, nego kao ismevanje zahteva Komiteta da država odgovori na ozbiljna pitanja koja su vezana za standarde ekonomskih i socijalnih prava (u opadanju)? Ni na jedno pitanje nije odgovoreno direktno; podaci su nabacani bez mnogo logike i reda, a statistika je korišćena samo u onom „pogodnom“ delu i samo tamo gde je vlast mogla da predstavi neku (konstruisanu i nerealnu) sliku o tome koliko nam dobro ide. Čitati izveštaj je na neki način isto kao da slušate dnevnik na nekom od mnogobrojnih režimskih medija. Kakva god da je realnost kada pogledate kroz prozor (ili u novčanik, odnosno frižider) u dnevniku možete da vidite potpuno drugačiju imaginarnu sliku o državi koja zapravo ne postoji. Tako je i u izveštaju iskonstruisana socijalna država koja ne postoji, a čini se da čak ni selektivno izveštavanje (koje se uglavnom svodi na davanje „odgovora“ na pitanja koja nisu relevantna i koja uopšte nisu ni bila postavljena) nije moglo u potpunosti da prikrije utisak da tvorci izveštaja nisu baratali bogzna kakvim materijalom kojim bi mogli da upotpune svoje delo.

Socijalni dijalog je i dalje mrtav. Nije oživeo – naprotiv, čini se da više nikome nije ni stalo do njega, uz očigledan izuzetak sindikata. Ne postoje mere kojima se taj dijalog podstiče, ali zato možemo svakodnevno da vidimo kako se obesmišljava i zanemaruje, čak i unižava. Arogantna pozicija države, koja prati interese jače strane (poslodavaca) radi zadovoljenja individualnih (i partijskih) interesa pojedinaca na vlasti, dovela je do toga da tela koja bi morala da predstavljaju oslonac za socijalni dijalog, budu samo manja smetnja u sprovođenju agende Saveta stranih investitora i drugih lobista. Tako je Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu uveden u proceduru za usvajanje, iako nije dobio saglasnost sindikata na Socijalno-ekonomskom savetu. Nije to prvi put da se tako nešto dešava, ali ako postoji situacija da svake godine nekoliko desetina radnika pogine na radu, da se taj broj uvećava i da ne funkcioniše mehanizam sankcionisanja bahatog i nezakonitog ponašanja poslodavaca koji dovodi do takvih nesreća (praktično zločina) onda donošenje novog zakona koji reguliše ovu izuzetno važnu oblast uz otvoreno neslaganje onih koji bi od tog zakona morali da imaju najviše koristi (i kojima bukvalno od njega život zavisi, naročito u nekim delatnostima) dobija sasvim novu dimenziju. Da li je moguće da odgovorna država, koja ima svest o potrebi usaglašavanja sa socijalnim partnerima, tako postupa? Naravno da nije moguće, ali Srbija nije takva država.

Srbija je servis stranog kapitala, predatorskog, sumnjivog, kakvog god – svaki je dobrodošao. I to se najbolje vidi na primeru skorašnjeg usvajanja Zakona o agencijskom zapošljavanju. O njemu je već pisano, ali valja još jednom ponoviti da je način na koji je donet zapravo oličenje nepoštovanja stavova sindikata i struke. Nakon relativno dobre verzije zakona koja je bila na javnoj raspravi, zakonski tekst je drastično prekrojen – ali ne u smeru usvajanja predloga koji bi ga poboljšali, već u smeru obesmišljavanja i ono malo kvalitetnih odredbi koje sadrži. Ta nova verzija zakona nije išla na javnu raspravu, a nije dobila ni saglasnost članova radne grupe za pisanje zakona iz redova sindikata, kao ni saglasnost Socijalno-ekonomskog saveta. Ona je potom usvojena u Narodnoj skupštini, uprkos potpunom odsustvu legitimiteta. Legitimitet izgleda nije ni potreban, samo (privid) legaliteta – a pitanje je dana kada će se i od toga otvoreno odustati, sve u cilju „progresa“ kojem vlast tako jako teži.

Kraj godine obeležio je štrajk radnika pošte. O njemu se dosta pisalo i čini se da je najveći utisak to da je ovaj štrajk jasno pokazao koliko je Zakon o štrajku nefunkcionalan i koliko ograničava pravo zaposlenih da štrajkuju, iako je reč o pravu koje je garantovano i međunarodnim instrumentima i Ustavom Republike Srbije. Kada situacija postane toliko očajna da radnici svoja prava svesno traže mimo zakona, nadajući se da će fakticitet, snaga njihovog nezadovoljstva i masovnost pobune, nadvladati pravnu normu – onda postaje sasvim izvesno da nešto jako nije u redu u državi, njenim zakonima i načinima na koji se oni sprovode. Postavlja se pitanje da li je potrebno zadržati minimum procesa rada, onako kako je sada definisan u Zakonu o štrajku. Ne postavlja se pitanje, sasvim je jasno, da radnicima u odnosu na pravo na štrajk treba dati daleko veću širinu da odlučuju nezavisno od sindikata. Pravila koja postoje moraju dakle da se menjaju. Ona nisu sva loša, daleko od toga, ali nedostaci koji postoje u nekim situacijama praktično poništavaju pravo na štrajk. A to se jednostavno ne sme dešavati, čak ni u karikaturalnoj marioneti (svakojakog) kapitala, kakva je Srbija danas.

Još jedan zanimljiv talas zapljusnuo je Srbiju, istina ne prvi put ove godine ali je 2019. bila posebno zanimljiva kada je reč o „uberizaciji“ poslova i nesrećnoj reakciji takstista na ovu pojavu. I dok su građani masovno podržavali CarGo – na šta svakako imaju pravo jer je reč o jeftinijoj i kvalitetnijoj usluzi, a to je jedino što bi trebalo da ih interesuje kao potrošače – nisu uspeli da shvate (a bilo je pokušaja da im se to objasni) da su kompanije koje su se pojavile i koje svoju delatnost zasnivaju na „digitalnim platformama“ vesnik novog oblika užasne prekarnosti rada – lažne samozaposlenosti, eksploatacije nedostataka u radnom i privrednom zakonodavstvu, i da je „jeftina“ usluga koju koriste zapravo jeftinija samo zato što se izigravaju poreski propisi i što nasmejani vozači (ili kuriri, ili mnogi drugi ljudi koje ni ne vidimo dok obavljaju svoje poslove) tih kompanija rade ispod svakog zakonom garantovanog minimuma prava, opet zahvaljujući legalnim mehanizmima koje zakoni omogućavaju. I dok se u Evropi ovaj problem veoma ozbiljno posmatra i dok sudovi pokušavaju da zaštite radnike, a evropske države što pre da izmene svoje zakone kako bi sprečile zloupotrebe – samo u Srbiji se ovaj trend veliča i opravdava. Ako građane kao potrošače ne zanima zašto je jedan prevoz jeftiniji od drugog, možda bi trebalo da ih zanima zašto se forsiraju oblici radnog angažovanja koji praktično ukidaju radnopravni režim između poslodavca (koji za sebe tvrdi da nije poslodavac) i zaposlenog (za kojeg poslodavac tvrdi da nije zaposleni). Jer će – ako se nešto ne preduzme – to biti budućnost rada u Srbiji.

Novi Zakon o radu najavljen je za 2021. godinu. Kako sada stvari stoje, on neće doneti ništa dobro radnicima, osim u onim delovima u kojima se mora izvršiti harmonizacija sa pravnim tekovinama Evropske unije (u kojoj vladaju daleko viši standardi radničkih prava nego što je to sada slučaj u Srbiji). Donošenje ovog zakona je svakako prilika da se politički i stručno ujedine svi oni kojima je stalo da se preokrene trend urušavanja prava radnika i odumiranja države na polju radnog i socijalnog prava. Tu su naravno sindikati, ali i stručna javnost, organizacije civilnog društva, pokreti, pa čak i poneka istinski levo orjentisana politička snaga koja se najavljuje ili koja će se pojaviti u narednoj godini. Taj front imao bi za početak samo jedan, ali izuzetno dragocen, zadatak – da pruži otpor političkim silama i ekonomskim lobistima, koji bi da dalje obesmisle postojanje radnog prava. Koliko će se u tome uspeti ne zavisi samo od činjenice da li će se pripremiti argumentovani kontrapredlog za sve nepodopštine koje su planirane za novi zakonski tekst, već i od toga da li će takva snaga imati podršku građana, da li će umeti da ih animira i pokrene da stanu u zaštitu svojih prava – ne zbog političke koristi ovoga ili onoga, već samo i isključivo kao sredstvo samoodbrane od lešinara koji kroje politike i koji neće prestati sve dok im se jasno ne kaže da se ovakvo stanje više ne može trpeti. Svakako, ostaje nam da vidimo kako će stvari izgledati u 2020. godini, ali i da se angažujemo da izgledaju makar malo bolje nego što su sada.

Peščanik.net, 02.01.2020.