Šešeljeva senka

Za prestanak sudskog proganjanja odnosno oslobađanje Vojislava Šešelja napisala sam između 1986. i 1988. dve peticije, kao predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS, i nekoliko članaka u Književnoj reči. Pomogla sam novinarki Mladine da uspostavi kontakt sa njim i napravila fotografiju Šešelja za taj intervju. Docnije iste godine (1988) Šešelj mi je, tokom kraćeg boravka u Ljubljani, doneo veći paket svojih knjiga da bih ih, ako uspem, prodala. Sve smo te knjige iskoristili za potpalu tokom gadne zime 1992-3. u Ljubljani, u oskudici i sa stanom punim izbeglica.

I danas mislim da se zlo koje je Šešelj doneo i izazvao moglo u velikoj meri sprečiti uobičajenim načinom, primenjivanim u širem krugu beogradskih elita na primerima disidenata pobeglih iz drugih, surovijih sredina: takvome bi se našlo mesto u nekoj instituciji, sto u uglu sa pisaćom mašinom. Bilo je i luđih od Šešelja koji su na taj način em uhlebljeni, em sprečeni da škode sebi i drugima. Šta je to sprečilo Dobricu Ćosića, Svetozara Stojanovića ili Ljubu Tadića da ocene očito, i da Šešelja smire i puste da na miru piše? Samo to, po mom dubokom uverenju, što su hteli da ga iskoriste. Ocena je bila savršeno pogrešna.

Šta danas sa Šešeljom, posle iznenađujućeg samorazotkrivanja Međnarodnog suda za ratne zločine u Jugoslaviji, priznanja nekompetentnosti u međunarodnom pravu i potpunog raskoraka sa pravnim principima koje su utvrdile UN? Srpske vlasti mogu da kritikuju presudu, da pravno analiziraju sve posledice, da potraže načine pravnog reagovanja. Jedno jedino ne smeju, a to je da u tome pitanju budu neutralne, jer Šešelj je sada samo njihov; jer, kako lepo reče haški sudija, on je sada slobodan građanin sveta, i jedina zemlja u kojoj on nikako ne bi smeo biti slobodan po važećim zakonima, jeste Srbija. Sudstvo Srbije ne bi smelo da ima problema sa podizanjem optužnice za ratne zločine podsticane i počinjene nad građanima drugih država, a posebno ne bi smelo da ima probleme sa podizanjem otpužnica za zločine nad sopstvenim građanima, gde ono „ratno“ ne igra nikakvu ulogu. Zbog sporosti, nesposobnosti ili bilo kojeg drugog razloga u sudstvu, Šešelj je utekao domaćoj pravdi i predao se haškom sudu neposredno pred ubistvo Zorana Đinđića. Sad je trenutak da sudstvo dostigne izgubljeno i da, i uz pomoć materijala koji je sakupio Međunarodni sud, proceni kojim redom i kako da postupa.

Pustimo dakle haški sud na miru, jer je upravo izrekao presudu sebi i svojoj pravnoj pameti, i pustimo, uostalom, da taj proces teče po još važećim pravilima. Pustimo takođe po strani katastrofalno kratkovido predviđanje srpske vlade i njenog premijera, i nevolje koje je sam sebi naprtio sa izbornim igrama. Šešelj, na kraju, ima pravo da mu se sudi u jeziku koji svi razumeju, i u okolini u kojoj ni njegovi najvatreniji privrženici ne padaju na štosove koje je prodavao po haškom sudu. U ime svih koji su se okliznuli na Šešeljevu „koru od banane“ pa preživeli ili ne, sudsko bavljenje Šešeljem bi konačno obrisalo senku, uklonilo strah, neutralizovalo bahatost. A deo izgnane razumnosti bi se vratio u glave građana – neka bude i jako mali…

Peščanik.net, 03.04.2016.

Srodni linkovi:

Die Presse: Serge Brammertz – intervju

Fond za humanitarno pravo – U ratu zakoni ćute

Dejan Ilić – Polaganje računa

Dva snimka – Hrtkovci i Vukovar