Tišina tamo!

U sedmici za nama Skupština je usvojila novi Zakon o zaštiti poslovne tajne. Vladin Predlog, kao i rasprava u plenumu su prošli bez većeg interesovanja javnosti, iako se radi o važnom propisu. Usvojili smo novi zakon tvrdeći da je prethodni, onaj iz 2011. godine, neadekvatan i da čak ne može biti popravljen izmenama i dopunama, već da je potrebno usvojiti potpuno novi akt. Sve ovo se pravda potrebom usklađivanja sa Direktivom Evropske unije (2016/943) koja se odnosi na zaštitu od nezakonitog pribavljanja, korišćenja i otkrivanja poslovne tajne.

Koliko su važna pravila pod kojima određena informacija može biti proglašena poslovnom tajnom videli smo u slučaju Aleksandra Obradovića koji je, nakon što je obelodanio sumnju o nezakonitim radnjama i poslovanju fabrike u kojoj je radio, uhapšen u filmskom stilu i okrivljen za krivično delo odavanje poslovne tajne. Istraga protiv Obradovića je i dalje u toku, ali po svemu sudeći nije daleko odmakla. Jedan od mogućih razloga za takav ishod su i neka dobra rešenja sada već starog Zakona o zaštiti poslovne tajne.

Krivični zakonik ne definiše pojam i uslove pod kojima se informacije mogu proglasiti poslovnom tajnom, već to čini Zakon o poslovnoj tajni. U Obradovićevom slučaju, ali i svim sličnim pokušajima ućutkivanja pojedinaca, pravnici bi mirno ukazali na stari zakon. On u članu 3 navodi da se poslovnom tajnom ne smatra informacija koja je označena kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja domaćeg ili stranog fizičkog i pravnog lica.

Dakle, stvar je bila jasna – vi možete pokušati da različitim, pa i krivičnim postupcima, progonite pojedince zbog navodnog odavanja informacija koje mogu koristiti konkurenciji, ali ukoliko se ustanovi da je informacija takva da ukazuje na izvršenje krivičnog dela, ona se neće smatrati poslovnom tajnom i neće uživati zaštitu koja bi joj inače pripadala.

Novi zakon, zbog navodnih zahteva Evropske unije, menja pomenuti koncept. Uvode se izuzeci na koje se odredbe novog zakona ne primenjuju. Jedan od tih izuzetaka je i slučaj otkrivanja kažnjivih dela i drugih nezakonitih radnji pod uslovom da je lice koje je pribavilo, koristilo ili otkrilo poslovnu tajnu delovalo u svrhu zaštite javnog interesa.

Sem što predstavlja nedosledan prevod Direktive (koja govori o „odbacivanju slučajeva“ a ne o „neprimeni zakona“), ovakvo rešenje je i iz drugih razloga neodrživo i neprihvatljivo. Vidimo da je ranija odredba o tome šta se neće smatrati poslovnom tajnom, zamenjena izrazom o neprimeni konkretnog zakona. Dakle, čak i informacije za koje se tvrdi da su poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela jesu i ostaju poslovna tajna, ali se samo (parnične) mere, sredstva i postupci novog zakona neće primenjivati u tim slučajevima. Iako se na prvi pogled tako ne čini, postoji kvalitativna razlika između dve formulacije. Nova se nimalo neće ticati drugih postupaka, a naročito aktera krivičnog progona koji će slobodno moći da konstatuju da neka informacija jeste poslovna tajna i da je određena osoba otkrila takvu informaciju – neće ih previše zanimati to što neke od mera parničnog postupka iz posebnog zakona ne mogu biti primenjene. Zašto je napravljen ovakav terminološki zaokret? Svakako ne zbog Unije i njene Direktive, jer je rešenje iz 2011. u potpunosti odgovaralo članu 5. Direktive koja nalaže zemljama da „odbace slučajeve navodnog odavanja poslovne tajne onda kada se u javnom interesu otkriva nedolično ponašanje, nedozvoljeno postupanje ili nezakonita aktivnost“.

Druga važna izmena tiče se načina na koji držalac poslovne tajne, najčešće poslodavac, može zaštititi poslovnu tajnu. Zakonom iz 2011. prilično su jasno definisane informacije koje se naročito smatraju poslovnom tajnom – finansijski, ekonomski, poslovni, naučni, tehnički, tehnološki, proizvodni podaci i slično. Ovakve odrednice više nema, pa se poslovnom tajnom smatraju sve informacije koje nisu opšte poznate, imaju komercijalnu vrednost jer predstavljaju tajnu i zaštićene su merama (držaoca: najčešće poslodavaca) koje obuhvataju gotovo sve – od internih akata o rukovanju podacima, do potpisanih izjava o poverljivosti. Praktično, imajući u vidu odnos snaga poslodavaca i zaposlenih u Srbiji, poslovna tajna će moći da bude gotovo svaki podatak. Ako je zaposleni potpisao izjavu o poverljivosti, onda je stvar rešena. Obim informacija koje mogu biti tretirane kao poslovna tajna direktno utiču ne samo na parnične i krivične postupke o zaštiti poslovne tajne, već negativno utiču i na zaštitu uzbunjivača. Oni se, prema posebnom zakonu, ne mogu obratiti javnosti sa informacijama o nezakonitim radnjama, ukoliko je informacija tajna. Što je širi prostor za označavanje informacije poslovnom tajnom, to je uži prostor za obraćanje javnosti.

Rok za podnošenje tužbe (u praksi najčešći tuženi će biti zaposleni) novim rešenjima je produžen sa sadašnjeg roka od 6 meseci od dana kada je tužilac saznao za povredu (najkasnije 3 godine od kada je povreda učinjena), na godinu dana od dana kada je tužilac saznao za povredu (najkasnije 5 godina od kada je povreda učinjena). Interesantno je da Direktiva ovo pitanje u potpunosti prepušta proceni država, pa je zato pitanje zbog čega smo se opredelili za dupliranje roka u kom je moguće podneti tužbu.

Iz navedenih primera je jasno da rešenja novog zakona nemaju mnogo veze sa evropskim zahtevima. Teško bi se moglo tvrditi da Zakon o zaštiti poslovne tajne iz 2011. nije u najvećem delu usklađen sa Direktivom 2016/943. Razlog za ovu usklađenost pronalazimo u činjenici da je i sama Direktiva doneta na osnovu drugih međunarodnih ugovora, na koje se u obrazloženju pozivao i naš zakonodavac pri usvajanju prvog zakona. Sadašnji predlagač, odnosno Vlada, u svom obrazloženju prepisuje delove obrazloženja za usvajanje zakona iz 2011 – ovo ne čudi od Vlade u kojoj spokojno sede plagijatori. Novim obrazloženjem predlagač praktično priznaje da je promena neophodna zbog toga što se prethodni zakon odnosio samo na zaštitu poslovne tajne komercijalnih subjekata, ali ne i naučno-istraživačkih institucija ili udruženja građana. Zbog čega onda izmene nisu izvršene samo u ovom delu? I da li iko veruje da je Vladi stalo do interesa naučno-istraživačkih institucija i udruženja građana, koje na različite načine sistematski progoni.

Dakle, suština zakona koji će za nekoliko dana stupiti na snagu jeste dodatno stezanje obruča oko zaposlenih kojima doslovno svaka informacija može biti servirana kao poslovna tajna – bilo internim aktima, bilo ugovorom o angažovanju, bilo posebnim izjavama koje će zaposleni potpisati. Ukoliko zaposleni otkrije informaciju koja sadrži podatke o nezakonitom postupanju, moraće da dokazuje da je informaciju otkrio u javnom interesu – kao da otkrivanje sumnje u učinjeno krivično delo samo po sebi nije u javnom interesu. Ni onda se pojedinac neće spasiti krivičnog progona, već možda samo neke od mera iz Zakona o zaštiti poslovne tajne. Na obraćanje javnosti i zaštitu uzbunjivača nakon obraćanja javnosti može da zaboravi.

Gledamo nastavak demontiranja svakog iole suvislog zakona. O tome šta se poslednjih dana dešava sa izmenama Zakona o parničnom postupku, kao jednim od najvažnijih zakona za zaštitu prava građana, već je bilo reči na Peščaniku. Gde će se i kada završiti mučni proces pravne destrukcije još uvek ne znamo. Uprkos svim normativnim naporima, sigurno je da se nezakonite i kriminalne radnje ne mogu ozakoniti izvedbama poput ove iz novog Zakona o zaštiti poslovne tajne. One se mogu samo privremeno prikriti pod parolom tišina tamo, koju nam je 2014. u živom prenosu sednice Vlade servirao današnji predsednik. Niti je nezakonito postupanje posao, niti predstavlja zaštitu od konkurencije, niti suštinski može biti tajna, čak ni u Srbiji. Represija može dati samo trenutne efekte, ali to vladajuću strukturu ne dotiče – ona već duže vreme preživljava isključivo od danas do sutra, svodeći većinu svojih aktivnosti na golu pretnju.

Peščanik.net, 29.05.2021.

Srodni link: Rodoljub Šabić: Za zakon o tajnama – tajna radna grupa