Ma koliko je neobično da jedan zakon koji nije ni krivični, ni poreski, ni o radu… postane povod za ozbiljan protest, štaviše za saobraćajni prekid – ne krijem ono nešto između zadovoljstva i nedoličnog ponosa. Čitav svoj dugi profesionalni život provela sam uglavnom prevrćući Zakon o parničnom postupku i ne primećujući da se, izuzev malog, smešno malog broja ljudi, iko uzbuđuje, ljuti, protestuje zbog njega. Iako, mora se primetiti, u poslednjih dvadesetak godina nije bilo ministra (ministarke) pravde koji se baš ovog Zakona nije dohvatio i to uglavnom na početku mandata. Da bi, pri kraju, ispravljao početničke greške.
Zašto je nesretni Zakon o parničnom postupku (ZPP) tako blizak srcu svakog ministra pravde ovdašnjeg, nije teško razumeti. ZPP, kao i građansko procesno pravo uopšte, bili su, posle brojnih istorijskih turbulencija u poslednjih dvesta godina „otporniji“ i na ideologizaciju i na tzv. baštinu nego materijalni (supstancijalni) zakoni, kao što su oni o svojini, porodici i braku, nasleđivanju, pravnom uređenju privrednih odnosa. Građanski proces se oslanjao na klasične pravne forme i manje je i u zakonodavnoj obradi i u primeni – zbog ove ili one ideologije, zbog ovakvog ili onakvog pogleda na baštinu – bio lišavan tih klasičnih pravnih obrazaca. Da li je držanje za formalne obrasce bilo uzrok ili posledica društvene marginalizacije građanskog sudskog postupka, o tome bi se moglo nadugačko argumentisati, ali danas i ovde odista nije bitno. Ono što svaki ministar instinktivno njuši jeste da je udobnije dohvatiti se „margine“ da bi se doglavinjalo do centra.
Decenijama je ZPP (pod raznim nazivima, doduše) u monarhiji Srbiji, svim Jugoslavijama, a i u samostalnoj, nezavisnoj, suverenoj, republici itd. Srbiji živeo svoj skromni i prašnjavi život, izazivajući izlive žuči, oštre debate, sukobe u tumačenjima, ma prave male ratove, po polumračnim kutovima svih naših domovina, među zajedljivim ili modernizacije željnim profesorima, sudijama, ponekim advokatom. Bilo je lepo dok je trajalo, moram reći. I guralo se, počesto onako kao u tangu kad plešu neuvežbani parovi. Sve dok se nije stiglo do apsurdne tačke Vučićeve državotvorbe te je i on, ZPP, morao da pukne nasred ulice.
Pre nekoliko dana na sajtu Ministarstva pravde objavljen je Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Nova je moda, a koincidira sa uspostavljanjem novoradikalizma, da se zakoni, izuzev reklamerskih (ne o reklamiranju proizvoda nego vlasti i vođe), pripremaju potajno, a uvode u život nasilno, tj. naprasno, bez protoka uobičajenog vremena za njihovo stupanje na snagu. Tako je bilo i sa ovim Nacrtom, premda se moglo ponešto i načuti, ako je čovek baš želeo. Razlozi za promenu ZPP se, kratko rečeno, svode što na efikasnost, shvaćenu isključivo kao brzinu nezavisnu od rezultata, što na digitalizaciju, shvaćenu kao elektronsku komunikaciju između parničnih stranaka i E-suda. Pa se tu poziva na akcione planove, koliko za Poglavlje 23, toliko i za Doing Business. Lepo, a pre svega do krajnosti apdejtovano. I da se na tome zadržalo, ne bi bilo naročito ozbiljnih koncepcijskih prigovora, iako bi za pojedina rešenja. Ali, kao zainat, ovaj modernizacijski ratio legis doveo je do rešenja čiji je stepen apsurda ravan apsurdu ovog prelomnog istorijskog trenutka.
Povodom prava svakog na pristup sudu, Nacrt ZPP je učinio ono što nijedan njegov tekst do danas nije – vratio nas je u srednjevekovni običaj plaćanja sudu unapred da radi ono zbog čega postoji, tj. da sudi, a povodom novog uređenja revizije, pravnog leka protiv drugostepene presude (apelacionog suda), koji se podnosi Vrhovnom kasacionom sudu, i ima ozbiljnu nameru da taj, najviši Sud učini gotovo izlišnim, što je poduhvat nezabeležen još od ranog stadijuma Francuske revolucije.
Šta to naše Ministarstvo pravde(!) smatra dobrim za građane Srbije, koji treba da uživaju blagodeti naopako shvaćene efikasnosti?
Centralna je tu stidljivo šarmantna odredba čl. 27. Nacrta ZPP, koja bezazleno glasi: Podnesak za koji nije plaćena sudska taksa u roku dospelosti koji je propisan zakonom kojim se uređuju sudske takse smatra se da je povučen. (Ostavljam po strani rogobatnost jezika i čistokrvnog Kebara-stila.)
Ovo znači sledeće: građanin (ili pravno lice) podnese tužbu, ne stigne da skupi novac za plaćanje sudske takse i tad nastupa nimalo šarmantna, već surova fikcija. Time što nije platio sudsku taksu „u roku dospelosti“, smatra se da je tužilac tužbu povukao, pa će snositi sve troškove do tada prouzrokovane tuženom. A kad rok dospeva, to se vidi iz propisa o sudskim taksama, koji, dakako, svaki građanin drži kod kuće kao Sveto pismo. Ma, zna biti i humano naše pravo. Sâm ZPP priznaje stranci tzv. siromaško pravo, ako je siromašna. Ali, nekako sudu treba vremena i ozbiljnih dokaza da o tom pravu odluči, a rok za plaćanje sudskih taksi neumitno teče li teče. Podneseš tužbu, ne platiš sudsku taksu u roku, postupak se okončava. Sudija ažuran, efikasnost visoka, sve čisto sve jasno, čoveku milo da (ne) radi. A to što ti ne možeš da prođeš kroz svoje dvorište, njivu… pa, nisi platio sudsku taksu. Dalje ovo znači: tuženi građanin podnese odgovor na tužbu ili protivtužbu, ne plati dospelu sudsku taksu, odgovor odnosno protivtužba se „smatraju povučenim“, pa će tuženi zbog povučenog odgovora na tužbu izgubiti parnicu donošenjem tzv. presude zbog propuštanja i, razume se, nadoknaditi tužiocu sve troškove, a slično će proći i tuženi koji podnese protivtužbu. Još dalje ovo znači: stranka, koja je izgubila parnicu podnese žalbu ili reviziju, ne plati sudske takse u „roku dospelosti“, doživljava da presuda protiv nje postane pravnosnažna, jer se smatra da je povukla žalbu ili ostaje pravnosnažna, jer se smatra da je povukla reviziju i, razume se, ima da snosi sve troškove postupka.
Pored ove osnovne odredbe o svekolikim fikcijama povlačenja podneska, ima i specijalnih. Na primer, u čl. 22. Nacrta ZPP: „Tužilac je dužan da položi predujam za troškove postavljanja i rada privremenog zastupnika u roku koji sud odredi u rešenju o postavljenju privremenog zastupnika. Ako tužilac ne predujmi troškove za postavljanje i rad privremenog zastupnika u roku koji sud odredi u rešenju o postavljenju privremenog zastupnika, tužba se smatra povučenom“. Privremeni zastupnik se postavlja tuženom ako nema zakonskog zastupnika, a mora ga imati (što se u ovoj uređenoj zemlji neuobičajeno često događa), ili tuženom, čije je prebivalište nepoznato itd. Bez zastupanja tuženog, tužilac ne može započeti parnicu. Tako, na primer, parnični tužilac Andrej Vučić nije mogao voditi parnicu protiv tuženog pravnog lica Asomacum, da tuženi nije imao privremenog zastupnika. A, imao ga je, čime je obezbeđen duševni mir ne samo parničnog tužioca nego i člana njegove porodice, danas na položaju predsednika Republike. Koji se novcem ne može platiti! Ako tužilac ne plati unapred privremenog zastupnika, tužba se smatra povučenom, a postupak okončanim. Opet milo čoveku, iako je sudija.
Sve ove odredbe Nacrta predlažu se od strane visoko stručne radne grupe i Ministarstva pravde(!) u državi čiji Ustav predviđa pravo na tužbu kao ljudsko pravo:
Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (Član 32. st. 1. Ustava)
Praksa Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) je jasna: pravo na pristup sudu, tj. u parničnom postupku – pravo na tužbu – mora biti praktično ostvarivo i efektivno, što znači da svako mora imati jasnu i praktičnu mogućnost da zaštiti svoje pravo (Bellet protiv Francuske, §; Zubac protiv Hrvatske itd).
Preterano visoke sudske takse koje se plaćaju pre nego što parnica otpočne predstavljaju nelegitimnu smetnju za pravo tužioca na pristup sudu (Kreuz protiv Poljske, Georgel and Georgeta Stoicescu protiv Rumunije) a takođe i za pravo bilo koje parnične stranke da izjavi žalbu. Posebno po pritužbi Stankov protiv Bugarske, ESLJP je zauzeo stav da visoka sudska taksa, čije neplaćanje dovodi do okončanja postupka (u Nacrtu ZPP predviđena fikcija povlačenja tužbe jeste okončanje postupka), predstavlja nelegitimno ograničenje prava na pristup sudu. Mnogo je slučajeva u kojima je ovaj Sud imao prilike da se izjasni o nelegitimnosti ograničenja prava na pristup sudu ne samo tužioca, nego i tuženog, kao i bilo koje stranke koja podnosi žalbu ili drugi pravni lek, upravo zbog neplaćanja sudskih taksa, ali i drugih troškova postupka.
Pa šta?
Ništa. Eto, na primer, u srednjevekovnoj Francuskoj parnične stranke su morale da plate sudiji da bi sudio. Dok Napoleon u Zakoniku 1804. nije naredio da je uskraćivanje suđenja protivzakonito. Savremena Srbija i njeno Ministarstvo pravde su u 21. veku ipak poodmakli od ovog srednjevekovnog ideala: sudska taksa se ima platiti državnom fiskusu, ne baš sudiji sâmom. Što je odličan put prema samopomoći, pokazalo se veoma efikasnoj u slučaju Ćuta i Stara planina versus Država i mini hidro-elektrane. Tužilac će, ako je trenutno jači, sam uterivati pravdu. A, ako je bogatiji – e, onda će putem novog poimanja vladavine prava, elegantno i dostojanstveno, preko suda, kako i treba.
A šta nam to novo nudi Nacrt ZPP povodom uloge Vrhovnog kasacionog suda? Taj Sud je nadležan da odlučuje o jednom vanrednom pravnom leku – o reviziji protiv drugostepene presude. Današnji model se, sa izvesnim varijantama, u Srbiji primenjuje od Zakonika o postupku sudskom u građanskim parnicama iz 1865. godine (naravno uz tolerisani uticaj institucije Knjaza i svih sledbenika te institucije). Stranka koja je, na osnovu drugostepene pravnosnažne presude, izgubila spor, može reviziju izjaviti ako vrednost predmeta spora prelazi određeni iznos (40.000 evra u opštem parničnom postupku; 100.000 evra u privrednom sporu; oba po srednjem kursu NB). Takođe, revizija je dozvoljena onda kada apelacioni sud odluči meritorno o predmetu spora, bilo zato što je promenio (preinačio) prvostepenu presudu, bilo iz drugih razloga. Dozvoljena je i onda kad je neki drugi zakon izričito predvideo reviziju. Nacrt ZPP, međutim, više ne dozvoljava reviziju u slučajevima sporova visoke vrednosti. Dakle ako ste izgubili stan, koji je vaš jedini dom, ako nije poštovano pravo na dom koji priznaje ESLJP, ako je gubitak spora za vas od egzistencijalnog značaja, nećete moći da izjavite reviziju u slučaju da je tako odlučio prvostepeni sud, a apelacioni sud tu presudu potvrdio. Stranke više nemaju pravo na reviziju protiv drugostepene presude, ako je njome potvrđena prvostepena, bez obzira kolika je vrednost predmeta spora. Ma sjajno za apstraktnu efikasnost, horor za građane u zemlji zavisnog i zarobljenog sudstva!
Uz ovo ograničenje, Nacrt ZPP u čl. 106. nudi tzv. posebnu reviziju, bitno razrađenu u odnosu na danas postojeću. Ali ta posebna revizija nije pravo stranke, već ovlašćenje Vrhovnog kasacionog suda. Nju odobrava taj sud, samo u domenu materijalnog (supstancijalnog) prava i to kao izuzetak. Mora se raditi o pravnom pitanju „od značaja za obezbeđenje jedinstvene primene prava i ravnopravnosti svih u njegovoj primeni, odnosno radi obezbeđenja pravne sigurnosti ili razvoja prava kroz sudsku praksu“. Plemeniti ciljevi: jedinstvena primena prava, ravnopravnost svih; obezbeđenje pravne sigurnosti ili razvoja prava kroz sudsku praksu. Doista, razumno je očekivati da se stranka koja je izgubila svoj spor, bori za ravnopravnost svih, još više za razvoj prava kroz sudsku praksu, pa još i da plati obavezno zastupanje advokata i sudske takse. Pride, ako ima sopstveni pravni interes da obori presudu kojom je izgubila spor, stranka mora, u stanju visoke nesređenosti sudske prakse u Srbiji da „označi“ odluke Vrhovnog kasacionog suda i apelacionih sudova koji pokazuju različitost prakse u istom ili dovoljno sličnom pitanju; ili da objasni zbog čega postoji „potreba“ novog tumačenja neke norme umesto dosadašnjeg; da „označi“ odluke ESLJP ili Ustavnog suda Srbije zbog kojih je potrebno „preispitati“ praksu Vrhovnog kasacionog, kao i apelacionih sudova. Dakle, neka stranke i advokati poučavaju Vrhovni kasacioni sud. Iura novit curia (sud zna pravo) – ta čemu ova prastara floskula!
Buduću da je pravo stranke na reviziju, po Nacrtu bitno ograničeno, a diskreciona vlast Vrhovnog kasacionog suda o tzv. posebnoj reviziji, proširena, a i produbljena, za očekivati je da ESLJP neće reviziju smatrati efikasnim pravnim lekom, što će dovesti do toga da stranke „preskaču“ najviši sud u državi, eventualno da podnesu ustavnu žalbu Ustavnom sudu na koji će se putem kršenja zabrane diskriminacije preneti teret ujednačavanja sudske prakse kad god je neujednačenost uzrok diskriminacije, a poslovično neažurni Ustavni sud će dugim trajanjem postupka „izlizati“ ustavnu žalbu, ako to već nije učinio kao što izgleda da jeste. Eto nama Evropskog suda za ljudska prava, ali samo kao dobrog „argumenta“ da građani ponovo sebi krče put kroz tešku paučinu kojom ponosno zakonodavstvo Srbije istrajno prekriva ono što se u Ustavu označava kao sudska vlast.
Nažalost, ima toga još u ovom Nacrtu, dosta toga što se cinično kezi u lice građana i ruga njihovom „pravu“ na pravično, nepristrasno i nezavisno suđenje i sud.
Peščanik.net, 25.05.2021.
Srodni link: Dragan Petrić – Koje probleme mogu da vam donesu izmene Zakona o parničnom postupku
REFORMA PRAVOSUĐA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Časni sudija Nebojša Simeunović - 03/10/2024
- Kafkijanska klopka - 22/05/2024
- Ko ćuti, smatra se da pristaje - 15/05/2024