Ujediniteljka Srbalja

Krajem marta ove godine Nataša Kandić je na Peščaniku objavila brojeve svih žrtava rata na Kosovu, nepromenjene od 2014. godine, i posebno imena sve dece (svih narodnosti) koja su stradala u tom ratu. Ti su podaci rezultat nekih petnaest godina istraživanja u okviru Fonda za humanitarno pravo i REKOMA, institucija koje je osnovala, vodila i u njima radila, u saradnji sa sličnim institucijama u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. U nedavnom sećanju na rat na Kosovu, mediji su uporno ponavljali da se ne zna tačan broj žrtava rata… Drugim rečima, država koja četvrt veka nije bila u stanju da organizuje posao evidentiranja žrtava, nije u stanju da uradi ništa drugo nego da progoni onoga ko je posao uradio. To jeste simbolički epicentar srpske vlasti.

Mediji koji žele da ugode samo vlasti bivšeg predsednika republike odlučili su da je proglase glavnim neprijateljem Srbije: glavni razlog je hronična alergija te grupe na činjenično stanje, poznato i kao istina, a olakšavajuća okolnost je što je reč o ženi u ozbiljnim godinama, bez ikakve političke potpore, moći i sredstava – sem svoje kompetentnosti i hrabrosti. A i lako je, jer je uporno napadaju prethodnici ove grupe, već nekih tridesetak godina. Nije jedina, glavni neprijatelji Srbalja ovoga soja uglavnom su bile i ostale žene. Valjda je usud hteo da vrhunac samozapljuvanosti mržnjom izvede upravo lik Brnabić. Konačni akcent dao je drugi lik, omaleni Bokan, koji je zaključio da ima jedna dobra stvar oko Nataše Kandić, a to je da su Srbi ujedinjeni u mržnji prema njoj. Tako strašnu istinu o Srbima još niko nije uspeo niti se usudio da iskaže, ni na jednom kanalizacijskom medijskom kanalu: kloaka Pink tako je konačno prevazišla Informer u proizvodnji dotične materije.

Jedini mogućni kandidat za sličnu poziciju, Tito, ni izdaleka nije tako ujedinio Srblje. To još jedino mogu da pobiju oni koji se usude da se proglase neujedinjenim, a bilo bi i lepo, upravo zato što Natašu Kandić nimalo i nikada nije bilo briga za popularnost i omiljenost.

***

Posle kratkog boravka u Beogradu, ovo izuzetno medijsko uneređenje gledala sam u Ljubljani. Desilo se da sam u gluvo doba noći našla Nevinost bez zaštite Makavejeva na nekom kanalu i odgledala do kraja, premda film znam napamet i smatram ga jednim od najboljih u jugoslovenskoj kinematografiji. Otkuda, kako, i naročito zašto – u smislu zašto smo zaslužili – imadosmo kulturu sa ovakvim upadima pameti, duhovitosti, kritičnosti, odgovornosti, samorefleksije, pa bogme i upravo takvog, jedinog pravog patriotizma, da i ne govorimo o hrabrosti, preciznosti, majstorstvu, brzini, stvaralačkoj ludosti, veselom mangupluku, toplini… I ko smo bili mi, koji smo to znali da prepoznamo i obožavamo? I nije li ono što se već sedam meseci događa u Srbiji nastavljanje toga, dakle najboljeg? I kako je mogućno drugačije, nego kao kloaku, videti sadašnju vlast? Tako je izgledalo jutro sa proverom Pinka, sa mešavinom pornografije, lupetanja, dranja… Trideset godina se muvalo i cincalo, da bi se sad masovno progovorilo i zaustavilo sa neočekivane strane, da bi se pameti ponovo dalo prostora. Vaistinu, samo metle u ruke, i slava ujediniteljki!

Peščanik.net, 17.06.2025.

NATAŠA KANDIĆ NA PEŠČANIKU