Uzrok smrti: Srbija

U združenoj akciji pranja građevinskih investitora, predsednik države i predsednica vlade su u odvojenim, a ipak sinhronizovanim nastupima pevali istu pesmu: ko zida taj i gine (neopravdano od „babine“ ruke, ali opravdano od nemara poslodavca), ko radi taj i greši, ko zine taj i laže. Pesmu je desetak dana ranije najavio gradonačelnik Beograda kada je izjavu o pogibiji radnika koji je rukama pokušavao da zadrži potporni zid započeo rečima „Beograd jeste grad kranova i jedno veliko gradilište i tome se svi radujemo“.

A kad vođe države i njenog glavnog grada krenu da se utrkuju ko će kreativnije da opere institucionalnu zapuštenost i razulareno bezakonje, onda nije čudno što je predsednik države našu zastrašujuću seriju pogibija na radnim mestima pravdao „podatkom“ da u Americi na svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora. Narednog dana se izvinio gledaocima što je „ispao glup“ i pravdao se umorom (pa neće valjda da se pravda zlom namerom?) ali nije objasnio čime su uzrokovani svi drugi „podaci“ kojima redovno zasipa javnost: da je čeri paradajz nastao mutacijom gena jedne odvratne životinje (a Simka čokolade se prave od lešnika i krave?) ili da je on na izborima osvojio najviše glasova u novijoj istoriji ili da smo (u bilo čemu pozitivnom) u vrhu (bilo koje) rang-liste ili…

Premijerka, koja je ranije rekla da je „komforna“ sa mogućnošću da je padanje potpornog zida na koridoru posledica nečije greške, sada nije komforna sa mogućnošću da je padanje i pogibija radnika u Beogradu na vodi takođe posledica nečije greške. Pa je brže-bolje (i jače) apelovala na opoziciju i nevladine organizacije da ne insistiraju na traženju odgovornosti jer bi to bila politička borba. U prilog sebi i ona se pozvala na američku statistiku po kojoj dnevno pogine četrnaest radnika. Čak i da je podatak tačan (a ne sa satiričnog sajta kao onaj koji je izneo predsednik države) i čak da se odnosi samo na građevinske radnike (što nije rekla) koji ginu na građevinama, a ne i u saobraćajnim i drugim nesrećama – bilo bi cinično, da nije bezobrazno, porediti broj poginulih radnika sa državom koja ima skoro pedeset puta više stanovnika i sto puta veću teritoriju.

No, nije ni bitno da li su predsednik države i predsednica vlade iznosili tačne i uporedive podatke. Bitno je da su se zdušno trudili da nam utuve u glavu da se pogibije na radnom mestu dešavaju svuda. I da je to maltene prirodno.

Da, dešava se. Dešava se i da u samo jednoj, maglovitoj i nepovoljnoj za letenje noći, pogine čak sedam radnika (u vojsci i zdravstu) a sa njima i jedna beba. Ili da u drugoj, maglovito objašnjenoj noći, pogine mnogo više i radnika i neradnika Obrenovca nego američkih perača prozora u deset godina.

Dešava se, ali nije prirodno, da onda vlast u još maglovitijim istragama, za prvu pogibiju okrivi navodno pijanstvo pilota helikoptera, a za drugu – pa, nikog. Podavljeni Obrenovčani su „umrli prirodnom smrću“.

Jedino je prirodno što se tada ova vlast nije poredila sa Amerikom nego se, baš kao i sada, pravila Englez.

Peščanik.net, 17.09.2018.

Srodni link: Dejan Ilić – 3.153.600