Zaklali smo vola

Pogrešio sam. U pravu su bili istraživači javnog mnjenja. Sumnjao sam u rezultate njihovih istraživanja, a onda su oni redom potvrđeni na dan izbora. Režim je odneo ubedljivu pobedu u Beogradu. Opozicija je praktično do nogu potučena. Procenti lista na čijem su čelu bili Dragan Đilas i Aleksandar Šapić ne mogu kompenzovati očajan učinak liste koalicije oko Demokratske stranke. Bilo bi dobro da ovo, posle šest godina, bude konačna tačka pada te stranke. Ali, nema garancija za to. Pisati sada sve isto što se pisalo od 2012. nadalje nema nikakvog smisla. Priča o izvlačenju pouka iz svakog novog poraza odavno odjekuje šuplje: šta god da je izvučeno iz prethodnog poraza, nije sprečilo novi poraz.

Ni lista opozicionih pokreta nema razloga da slavi. Nešto slično već smo gledali na nedavnim predsedničkim izborima. Tada je Saša Janković, činilo se, imao ubedljiv politički start. Ali, od tadašnjih 16 odsto, zajedno sa Đilasom i Vukom Jeremićem, on danas u Beogradu dobacuje do 18. Možda bi Aleksandar Šapić mogao biti zadovoljan. Sa svojim pristalicama, praktično i bez stranke i bez pokreta, on je ubedljivo prešao cenzus. Ali, njegov uspeh samo je potvrda političkih anomalija domaćeg demokratskog poretka. Ideologija, politička stranka, jasan cilj, odbrana demokratije i čuvanje sloboda, sve to danas i ovde ne znači ništa. Kao predsednik jedne opštine, Šapić ima daleko veću težinu od bilo kakve demokratske ideje.

Objašnjavati ovaj teški poraz opozicije ili ubedljivu pobedu režima izbornim krađama, nefer uslovima, nedostatkom demokratije – ne deluje uverljivo. Svaki građanin Beograda imao je priliku da se lično uveri u to. I na izborima su građani u većini rekli – to nama ne smeta. Ovde nije reč o nijansama, stvari su zaista crno-bele. Ne možemo se razilaziti u tumačenjima, pa reći – ja sve to vidim na jedan način, dok neko drugi na to gleda nešto drugačije i otuda razlike u političkim izborima koje pravimo. U pitanju su zaista elementarne demokratske vrednosti i oko toga ne može biti spora. To je očigledna činjenica. I na tu očiglednu činjenicu Beograđani su odgovorili pristankom. Nije u Beogradu moglo biti pritiska kao što ga je bilo, recimo, u Pećincima. Ovo je bila slobodna odluka stanovnika glavnog grada.

To treba imati na umu kada se jednom budemo osvrtali na period vladavine Aleksandra Vučića. Pričati tada, iz tog ugla naknadne pameti, da se radilo o strahovladi – naprosto neće biti tačno. Reći da su ljudi bili prevareni, izigrani – znači tretirati ih kao ovce, kao maloumne, kao nesposobne da samostalno moralno i politički rasuđuju i donose odluke. Ništa od toga nije tačno. Ljudi znaju da nelegitimni predsednik Srbije laže – i glasaju za njega, jer nemaju problem s tim da ih neko laže. Nemaju problem s tim da neko uzurpira sve resurse države u privatne, sebične svrhe, dok god postoji nada da će i do njih stići ako ne komad, a onda bar mrvice tog kolača.

Na ovim izborima, utisak je, Demokratska stranka je konačno i brutalno kažnjena. Ali, to je pogrešan utisak. Bivši predsednik Demokratske stranke i nekadašnji gradonačelnik Beograda, ako sledimo isti princip, takođe je morao biti kažnjen. Nema razlike između njega i njegove bivše stranke – oni nose podjednaki teret političke odgovornosti. A opet, samo je stranka kažnjena. Čime je to Đilas zaslužio oprost od glasača? Možemo da nagađamo, dok se neki ozbiljni sociolozi, ako takvih ovde još ima, ne pozabave podrobnije tim pitanjem. Možda on fascinira svoje pristalice ne kao političar nego kao uspešni poslovni čovek. Po analogiji sa relativnim uspehom Šapića, reklo bi se da Đilas birače nije privukao političkim idejama nego resursima kojima raspolaže.

Ovi izbori nam jasno sugerišu da se politika u Srbiji više ne tiče politike – u smislu dogovaranja ili sklapanja aranžmana o tome kako ćemo živeti zajedno – nego banalne raspodele. Glasaću za onoga za koga verujem da ima nešto konkretno, dakle materijalno da mi dâ, bez obzira na ta da li sam tu milostinju ili poklon zaslužio ili ne – kao da razmišlja birač u Srbiji. Na kraju, i to je svojevrsna politička odluka. Njene posledice su pogubne, ali na tome od sada, posle završenih izbora, treba još više insistirati – tu odluku smo doneli slobodno, svojom voljom smo odlučili da se odreknemo svakog prava na demokratsku samovladavinu. Treba to reći brutalno – zaklali smo vola za kilo mesa, a i od te jadne kile mesa nećemo videti ni grama.

Peščanik.net, 05.03.2018.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Konkurencija i izbori

Rastislav Dinić – Nadom protiv optimizma

Mijat Lakićević: Neka visi – narod

Vesna Pešić – Još jednom o beogradskim izborima

Saša Ilić – Baviti se politikom u Srbiji

Dejan Ilić – Želja za neznanjem

Borjan Gjuzelov – Pismo Beogradu: Kako je pao Gruevski

Rastislav Dinić – Kraj politike?

Mijat Lakićević – Izborne po(r)uke

Ljubodrag Stojadinović – Ćorava kutija

Slobodan Tomić: Fool me once – shame on you. Fool me twice – shame on me

Zlatko Minić – Da li se ne čujemo?

Nadežda Milenković – Decibeli po glavi stanovnika