Foto: Peščanik
Šta se novo i neočekivano desilo na beogradskim izborima? Apsolutno ništa. Da li je pobeda režimske koalicije plod neke nove i do sada neviđene taktike? Nije, ona je plod taktike koju režim primenjuje otkad je došao na vlast. Da li je poraz opozicije rezultat neke konkretne greške u kampanji? Ni to nije slučaj: opozicija je poražena zato što se ponašala onako kako se ponašala na svim ranijim izborima i oslanjala se na istu vrstu taktike kao i na ranijim izborima. Kako je prošla tada tako je, manje-više, prošla i sada.
Pogrešno je pripisivati ovim ili bilo kojim izborima sudbinski značaj, kao što je pogrešno pripisivati biračima krivicu za ovakav rezultat. Ne, birači nisu imali apsolutnu slobodu izbora na ovim, ili bilo kojim izborima u proteklih pet godina. Sloboda građana ograničena je njihovim materijalnim uslovima, lošom informisanošću i režimskim pritiscima. Ali problem sa ovim moralističkim stavom nije samo u tome što se odgovornost za ovakav ishod prebacuje na one sa najmanje moći, već pre svega u tome što uvodi svojevrsni denkverbot (zabranu mišljenja) na temu o kojoj je u ovom trenutku najbitnije razmišljati – šta je ono što režimu omogućava ostanak na vlasti uprkos činjenici da nedvosmisleno i na svakom koraku radi na štetu svojih građana.
Moralizam je utešan – ništa se nije moglo učiniti jer su ljudi tako sami hteli – ali je politički neproduktivan i fatalistički. On se svodi na najkonzervativniju od svih maksima – svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Da je zaista tako režim ne bi morao da se bavi kontrolom medija, gaženjem institucija i ograničavanjem političkih sloboda, već bi opušteno prepustio slobodnoj narodnoj volji da i ovaj put potvrdi njegov mandat za upravljanje državom. Kao što znamo, ovo nije slučaj. Režim se opsesivno bavi širenjem mreže pritisaka na građane, zastrašivanjem i kontrolom medija. Ovo jasno pokazuje da je on sasvim svestan da vlast ne „zaslužuje“ i da bi je bez ovih pritisaka lako i brzo izgubio.
Jednom kada prihvatimo fatalistički pogled na stvari, gubimo mogućnost mišljenja o situaciji u kojoj smo se našli i o tome kako bi se ona mogla promeniti. Političko mišljenje prestaje i zamenjuje ga nešto drugo – apokaliptični proglasi i jeremijade. Evo samo nekih skorašnjih primera. Dejan Ilić piše: „Ovi izbori nam jasno sugerišu da se politika u Srbiji više ne tiče politike – u smislu dogovaranja ili sklapanja aranžmana o tome kako ćemo živeti zajedno – nego banalne raspodele. Glasaću za onoga za koga verujem da ima nešto konkretno, dakle materijalno da mi dâ, bez obzira na ta da li sam tu milostinju ili poklon zaslužio ili ne – kao da razmišlja birač u Srbiji. Na kraju, i to je svojevrsna politička odluka. Njene posledice su pogubne, ali na tome od sada, posle završenih izbora, treba još više insistirati – tu odluku smo doneli slobodno, svojom voljom smo odlučili da se odreknemo svakog prava na demokratsku samovladavinu.“
Prvo – ko smi „mi“? Režim se uporno trudi da nam svoju, zapravo nimalo impresivnu izbornu većinu podvali kao volju naroda kao takvog. Kako je pokazao Jan-Verner Miler, moralizam je temeljna populistička laž – mi smo jedini pravi (moralno ispravni, nekorumpirani) prestavnici naroda – na koju nikako ne treba pristajati, čak ni ako se vrednosni predznak ovog moralizma preokrene. Za stranke na vlasti glasa od 20 do 25 posto ukupnog biračkog tela. To nismo „mi“. Režim je uništavanjem pretpostavki za bilo kakav demokratski dijalog (istovremeno cinično pozivajući na „unutrašnji dijalog“), uništio svaku mogućnost konstituisanja bilo kakvog „mi“. Imamo posla sa atomizovanim pojedincima, razorenim građanskim društvom i zarobljenom državom, čiji uzurpatori tvrde da govore u „naše“ ime. Ne treba im ni u jednom trenutku dati ovo pravo, oni ga nemaju. Ilićeva tvrdnja da se politika u Srbiji više ne tiče politike tačna je utoliko što konstatuje upravo ovu činjenicu: forumi koji bi trebalo da služe formiranju demokratske volje – javnost, mediji, parlament – postali su puka fasada klijentelističkog režima. To međutim ne znači da je sa politikom gotovo – dok ima neslaganja ima i politike. Pitanje je samo kako će se i u kojoj areni ona artikulisati.
Ljubodrag Stojadinović ide i korak dalje kada kaže da „objašnjenje Vučićevog modela vlasti nije moguće logikom političke teorije, socijalne ili lične patologije“. Naravno da je moguće, ništa ovde nije bez presedana, a sasvim sigurno nije neobjašnjivo „logikom političke teorije“. Imamo posla sa kleptokratijom koja se održava na vlasti putem klijentelizma i kontrole medija. Ništa novo pod Suncem.
Zašto se onda inače lucidnim tumačima političkih dešavanja, baš kao i mnogim građanima čini drugačije? Ne zato što su ovi izbori (ili bilo koji pre njih) zaista označili kraj politike, već zato što su nas po ko zna koji put podsetili na kraj jedne vrste politike, koja uporno odbija da primi vesti o sopstvenoj smrti. Ova politika zasniva se na pretpostavci da je dovoljno baviti se uobičajenim aktivnostima parlamentarnih stranaka i čekati trenutak kada će se javnost umoriti od aktuelnih vlastodržaca i okrenuti ka opozicionoj alternativi. Ona se bavi ukazivanjem na greške i prestupe vlasti, istovremeno ističući prednosti opozicionog programa i opozicionih kadrova. I njeni zastupnici već peti put zaredom ne mogu čudom da se načude činjenici da birači uporno glasaju za režim, uprkos brojnim dokazima o njegovoj katastrofalnoj politici i korupcionaškim aferama u samom vrhu vlasti.
Tipičan primer ovakve politike je Demokratska stranka, koja je na poslednjim izborima ostala ispod cenzusa. Ali ni koalicija okupljena oko Dragana Đilasa, koja je na prvi pogled ostvarila znatno bolji uspeh, nema suštinski drugačiji pristup. Tačno je da nijedna druga opoziciona lista u poslednjih pet godina nije uspela da osvoji skoro 20 posto glasova, ali već ovlašnim upoređivanjem ovog rezultata sa rezultatima ranijih izbora lako će se utvrditi da na ovim izborima nije bilo nikakvih novih opozicionih birača. Rezultat ove koalicije je slabiji od ukupnog rezultata koji su (u Beogradu) na prošlogodišnjim predsedničkim izborima ostvarila dvojica opozicionih predsedničkih kandidata koji su danas njeni članovi.
To je samo zato što se opozicija nije ujedinila, reći će zagovornici famozne „jedne kolone“. Nema sumnje da bi ujedinjena opozicija osvojila više glasova od ove „krnje“ koalicije, ali isto tako nema nikakvog razloga da verujemo da bi taj rezultat bio dovoljno dobar za pobedu. Ukupan broj opozicionih birača se nije suštinski menjao u poslednjih pet godina i čak i kada bi nastupila zajedno opozicija bi, sudeći po dosadašnjim rezultatima, opet imala značajno manje glasova od režimske koalicije. Sve što smo gledali na poslednjih nekoliko izbora bilo je rekombinovanje glasova iz istog glasačkog „bazena“. Neopredeljeni birači za opoziciju ostaju nedodirljivi, a o onim režimskim ne vredi ni trošiti reči.
Kad se pogledaju sumorni rezultati ove izborne matematike, lako je pasti u očaj i proglasiti kraj politike, u smislu kraja smenjivosti vlasti putem izbora. Međutim, ako se vratimo na osnovne mehanizme kojima se režim održava na vlasti, lako ćemo uočiti i njegove slabosti, a samim tim i prostor za drugačiju vrstu političkog delovanja. Prvo, klijentelizam koji osigurava masovnu izbornu podršku režimu zapravo je nestabilan i ostavlja mnoge svoje „klijente“ (naročito one na na dnu piramide) nezadovoljnim – kolača prosto nema dovoljno za sve, o čemu svedoče i ogorčene frakcionaške borbe unutar vladajuće koalicije.
Drugo, kontrola medija uspeva da održi dobar deo birača u mraku, samo zato što se opozicija još uvek oslanja isključivo na metode političke borbe koji u ključnom smislu zavise od medijske vidljivosti. Promenite igru i promenićete i rezultate. Svako veruje pre svega svom ličnom iskustvu – obratite se ljudima direktno, bez posrednika, pokušajte da im pomognete u suočavanju sa svakodnevnim problemima, dajte im razloga da vam veruju i nema medija koji će moći da ih ubedi u suprotno. Primer Inicijative Ne da(vi)mo Beograd pokazuje da je ovo sasvim moguće, čak i sa vrlo skromnim sredstvima. Činjenica da je ovaj pokret, praktično bez ikakve medijske vidljivosti, bez ikakvog marketinga i uz više nego skromne finansijske resurse uspeo da iza sebe ostavi nekoliko parlamentarnih stranaka pokazuje u kom bi se smeru moralo razmišljati i delati.
Peščanik.net, 09.03.2018.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Konkurencija i izbori
Rastislav Dinić – Nadom protiv optimizma
Mijat Lakićević: Neka visi – narod
Vesna Pešić – Još jednom o beogradskim izborima
Saša Ilić – Baviti se politikom u Srbiji
Dejan Ilić – Želja za neznanjem
Borjan Gjuzelov – Pismo Beogradu: Kako je pao Gruevski
Mijat Lakićević – Izborne po(r)uke
Ljubodrag Stojadinović – Ćorava kutija
Slobodan Tomić: Fool me once – shame on you. Fool me twice – shame on me
Zlatko Minić – Da li se ne čujemo?
Nadežda Milenković – Decibeli po glavi stanovnika
