Još jednom o beogradskim izborima

Za četiri poslednje godine imali smo četiri izbora: dva puta republičke (uz jedne lokalne), predsedničke i beogradske. Od beogradskih se očekivalo da će doneti prvi veliki poraz za Vučića. Kad se to nije dogodilo, brojni autori su poraz opozicije pretresli do najsitnijih detalja. Najviše su se bavili kritikom opozicije, njenim taktičkim greškama, brojem kolona, nepoštenim izbornim uslovima, savetima kakvu politiku bi trebalo voditi (od bojkota izbora i parlamenta do traganja za novom politikom i novim ljudima), ali i dubljim uzrocima izbornih poraza, koji su pripisani temeljnoj propasti srpskog društva (Ljubodrag Stojadinović). Najdalekosežnije zaključke je izneo Dejan Ilić („Zaklali smo vola“): oni su me podstakli da se pridružim raspravi na Peščaniku.

On je bogohulno ustvrdio da izborni poraz opozicije i ubedljivu pobedu režima ne treba pripisivati izbornim krađama, kupovini glasova i nefer uslovima što niko ne osporava. Birači su slobodno izabrali Vučićevu vlast za grad Beograd i poručili da njima ne smeta gaženje demokratije. Na ovim, kao i na prethodnim izborima, u pitanju su elementarne demokratske vrednosti. Režim ih svakodnevno gazi. Na tu očiglednost, Beograđani su odgovorili pristankom. Oni znaju da ih predsednik laže i glasaju za njega, jer im ne smeta da ih neko laže. Nemaju problem s tim da predsednik uzurpira sve resurse države i rastura institucije, sve dok očekuju da će i do njih stići po neka mrvica sa njegovog stola. Čekajući da dobiju nešto materijalno, birači su se odrekli prava na demokratsku samovladavinu.

Ilić je pogodio u metu. Imajući u vidu tridesetogodišnje iskustvo sa klackanjem Srbije između autokratije i demokratije, i posebno period devedesetih kad je mobilizacija građana bila vrlo visoka, njegova konstatacija da je većina birača (bilo da je čine osiromašeni i/ili dobrostojeći slojevi društva, o čemu ne znamo gotovo ništa) digla ruke od demokratije – čini mi se tačnom. Do toga je došlo u periodu intenzivirane tranzicije posle 5. oktobra, kada su se delovi srednje klase raspršili i izgubili ideološku i vrednosnu posvećenost demokratiji koju su negovali devedesetih godina. Jedan deo je dobio priliku da koristi državne resurse za sticanje poslovnih i finansijskih privilegija i postao zavisan, uvučen u režimske strukture. Oni su relativizovali ideologiju i demokratske vrednosti, što je omogućilo pretrčavanje iz jedne političke partije u drugu u zavisnosti od toga koja je na vlasti. To je postalo dominantno ponašanje. Drugi delovi srednjeg sloja su se razočarano izmakli u privatnost i dezertirali iz politike, dok je samo manji deo ostao politički aktivan u opozicionim strankama ili aktivno podržava pojedine političke stranke i pokrete.

Slabljenje i gubitak ideološki i vrednosno definisane politike i „legalizovanje“ interesnog šetanja od jedne do druge vladajuće stranke, dovelo je do slabljenja političke mobilizacije građana i nepoverenja u politiku koja se redukovala na partokratiju i lične interese. Sa dolaskom na vlast Aleksandra Vučića došlo je do udara na demokratsku opoziciju (pre sveg DS): njoj je pripisana propast Srbije i načelno je bila shvaćena kao neprijatelj koji mora biti uništen. Do toga je izgleda i došlo, jer su beogradski izbori pokosili sve stranke koje su prelazile republički cenzus i danas su u parlamentu. Njihov položaj u Skupštini je inače bio slab, a sada je pogoršan. Poraz na beogradskim izborima omogućio je dodatni pritisak na opoziciju i parlament, koji je ionako bio nejak. Ali i takvo, nejako, postojanje parlamenta koliko ga ima u Srbiji, Vučiću je nepodnošljivo. On ne podnosi da opozicija uopšte postoji. Vladajuća većina je na sopstvene predloge zakona podnela 360 amandmana da opozicija ne bi dobila reč. To je već jednom učinjeno i izgledalo je kao pojedinačni slučaj. Ali nije tako. Poslanici većine otvoreno kažu da su podneli amandmane da ne bi slušali opoziciju. A ministar policije je opoziciji zapretio izborima, čime je hteo da kaže da će sledeći izbori (kao i beogradski) izbaciti stranke opozicije iz parlamenta. Neće više biti opozicije.

Objašnjenje za gaženje demokratije u Srbiji, i to ne samo u obliku nepoštenih i režiranih izbora kakve primenjuje Vučić, nego i u jednom fundamentalnom smislu, kao deficit u idejama građana i političko opredeljenje, posledica je činjenice da živimo u društvu koje 30 godina propada i bez perspektive je da se situacija promeni. Koja se to stvar promenila, da bi se nešto zaista dogodilo na beogradskim izborima? Na šta smo mislili kada smo očekivali da će biti drugačije? Jeste socijalna struktura povoljnija u Beogradu, ali dezerterstvo iz politike i nestanak demokratske svesti su i dalje tu. Društveni slojevi koji bi mogli biti oslonac demokratskih promena neće da se bore za političku vlast. Urušavanjem države, privrede i životnih šansi, mladi i obrazovani usmeravaju se da odu iz Srbije. Njih Srbija više ne interesuje. Nisu mladi podrška Vučiću, ali im nije u planu da se bore protiv Vučića. Planiraju da odu. Ostali slojevi društva nemaju demokratski kapacitet. Siromašni glođu kosti državnih i društvenih firmi, koje već 25 godina ne rade. Žive od milostinje vlasti, očajavaju, ali nisu kandidati za organizovani otpor. A nisu ni radnici po privatnim fabrikama, u kojima je zabranjeno sindikalno organizovanje. Državni službenici i zaposleni u javnim preduzećima, deo su klijentelističke mreže i glavni su oslonac režima.

Beogradski izbori su potvrdili da izlaza nema, sem da se čeka da se i ovaj vladar negde saplete, kao što se to dogodilo i njegovim prethodnicima. Ali to prirodno kotrljanje niz padinu nikad ništa nije donelo. Srbija je sa Miloševićem krenula pogrešnom ulicom iz koje nema izlaza. Nismo uspeli da se otarasimo Miloševićeve nacionalističke politike koja je postavila pogrešne ciljeve koji se nikada neće ostvariti. To dugotrajno truljenje u atmosferi nemogućeg, ratova i zločina, ostavilo je u životu 20 do 30 posto antirežimskih glasova na svim izborima. To su glasači koji podržavaju demokratiju, ali u konfuznoj situaciji stranaka i pokreta lutaju od jednih do drugih. Oni redovno izlaze na izbore i uredno glasaju protiv Vučića. Ali to nije dovoljno, jer većina ulizički glasa za vlast o čemu je pisao Dejan Ilić.

Njegov realizam da se u Srbiji slobodno i svesno glasa za ličnu moć vladara, jer su vrednosti demokratije u društvu nestale i izgubile socijalni temelj, prihvatljiviji je nego zavaravanja kako ćemo izvesti na birališta apstinente ili da je većina zapravo protiv autoritarnog režima, samo treba umeti stići do nje tako što se promene političke metode i razumeju njihovi socijalni i životni problemi. Posle beogradskih izbora, još se manje zna kako može doći do raspleta u Srbiji, ne računajući spoljašnje faktore koji su redovno odnosili pobedu na domaćem terenu.

Peščanik.net, 13.03.2018.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Konkurencija i izbori

Rastislav Dinić – Nadom protiv optimizma

Mijat Lakićević: Neka visi – narod

Saša Ilić – Baviti se politikom u Srbiji

Dejan Ilić – Želja za neznanjem

Borjan Gjuzelov – Pismo Beogradu: Kako je pao Gruevski

Rastislav Dinić – Kraj politike?

Mijat Lakićević – Izborne po(r)uke

Ljubodrag Stojadinović – Ćorava kutija

Slobodan Tomić: Fool me once – shame on you. Fool me twice – shame on me

Dejan Ilić – Zaklali smo vola

Zlatko Minić – Da li se ne čujemo?

Nadežda Milenković – Decibeli po glavi stanovnika