Foto: Peščanik
Teško je ne složiti se sa analizom društvenog i političkog stanja u Srbiji koju je u svom tekstu iznela Vesna Pešić. Na deskriptivnom nivou, sve je upravo onako kako je u ovom tekstu opisano. Problem nastaje u interpretaciji. Na primer, Pešić piše da je urušavanje demokratskih institucija i poverenja građanja u demokratiju počelo još tokom prošlog režima (ovo je teza koju je detaljno i ubedljivo argumentovala i u svojoj knjizi Divlje društvo). I sa ovim je teško ne složiti se. Međutim, kada tumači rezultate nedavno održanih beogradskih izbora, Pešić tvrdi da se samo onih 20-30 posto građana koji su se opredelili za antirežimske opcije može smatrati „glasačima koji podržavaju demokratiju“. Iz ovoga sledi da svi ostali glasači, kako oni koji su glasali za stranke vladajuće koalicije, tako i oni koji su odlučili da na izbore ne izađu – ne podržavaju demokratiju. U prilog ovakvom tumačenju njenih reči, govori i konstatacija koju Pešić iznosi na kraju svog teksta, da su „vrednosti demokratije u društvu nestale i izgubile socijalni temelj“, kao i da je zavaravanje verovati da je „većina zapravo protiv autoritarnog režima“.
Ako sam dobro protumačio ovu tezu, ona se čini previše ishitrenom, naročito ako imamo u vidu ono što je sama Pešić konstatovala o prethodnom režimu i njegovoj ulozi u urušavanju demokratije u Srbiji. Činjenica je da najveći ili bar najvidljiviji deo antirežimskih snaga čine upravo istaknuti predstavnici prethodnog režima. Pešić tvrdi da su upravo oni oterali dobar deo birača u apstinenciju i razočarenje politikom. Zašto bi se onda glas za njih, i samo glas za njih, smatrao glasom za demokratiju? Zašto bi se apstinencija tumačila kao uskraćivanje podrške demokratiji, a ne, na primer, kao rezultat razočarenja svim ponuđenim političkim akterima, od kojih je većina, na ovaj ili onaj način (mada svakako ne u istoj meri) učestvovala u podrivanju demokratije?
Zašto uopšte tumačiti poslednje beogradske izbore kao referendum na kome se biralo između autokratije i demokratije? Razumno je pretpostaviti da mnogi birači to nisu videli na taj način. Neki zato što (svejedno da li opravdano ili ne) ne vide dovoljno jasnu razliku između režima i opozicije, neki zato što ne uviđaju punu meru autoritarnosti režima, neki zato što ne misle da se glasanjem za opoziciju može išta promeniti, neki zato što ne veruju da će opozicija ostati opozicija (o fenomenu preletanja iz opozicije u režim je već puno pisano, između ostalog i ovde), a neki prosto zato što imaju preče brige. Ljudi glasaju (ili ne glasaju) iz mnoštva različitih razloga, i vođeni mnoštvom različitih preferencija.
I ako se složimo da je glas za aktuelni režim de facto glas za dalje jačanje autoritarizma, iz toga ne sledi da su glasači koji su glasali za režim glasali sa namerom da pomognu dalje jačanje autoritarizma, a možda ni sa svešću da tako doprinose ovom procesu. Kada se radi o apstinentima, tumačenje koje nudi Pešić još je manje ubedljivo – možda mnogi među njima podržavaju demokratiju, ali, baš kao i Pešić, ne veruju da se na izborima više išta može promeniti. (Anegdotski dokazi se naravno ne mogu uzeti kao konkluzivni, ali verujem da svako poznaje bar nekoliko ljudi u svojoj najbližoj okolini koji ne podržavaju autoritarni režim, a uprkos tome ne glasaju, jer veruju da će izbori „ionako biti pokradeni“.)
Dejan Ilić u zaključku svog teksta kaže da bi voleo da deli moj optimizam da je antidemokratski režim moguće smeniti demokratskim sredstvima. Ali ne radi se o optimizmu. Optimizam je u ovakvoj situaciji, i tu se sasvim slažem i sa Ilićem i sa Vesnom Pešić – potpuno neosnovan. Štaviše, on je štetan. Optimistično je, na primer, verovanje opozicionih aktera da je moguće smeniti nedemokratski režim prosto radeći ono što su uvek radili – vodeći top-down politiku, iznoseći predloge, kritikujući vlast u parlamentu i medijima, i tako dalje. Krajnje je vreme da raskrstimo sa ovim i ovakvim optimizmom. Jedna vrsta politike je na ovim izborima doživela brodolom. Što pre to shvatimo, to bolje.
Ono što nam treba nije optimizam, već nada. „Nada nije isto što i optimizam, koji je zasnovan – kako god nesavršeno – na verovatnoći. Možemo se nadati da će naša kandidatkinja pobediti na izborima, čak i kada nismo optimistični u pogledu njenih šansi.“1 Oportunizam, sebičnost, strah, razočarenje, očaj, normalni su u situaciji kada ne postoji nikakva nada da će do političke promene doći, ili da će, ako do nje i dođe, ona doneti bilo kakvu značajnu promenu u našim životima. Ne iznenađuje da ljudi u takvoj situaciji odustaju od ideala pravde, demokratije i solidarnosti, ili da se, što je još verovatnije, ovi ideali, zbog svoje prividne neostvarivosti, u njihovom odlučivanju povlače pred nekim sebičnijim ili prizemnijim motivacijama. Oni prosto ne vide da je drugačija stvarnost moguća.
Međutim, to ne znači da je bitka unapred izgubljena. Suprotstaviti se znači rizikovati, a rizik ima smisla samo ako se nadamo da je moguća suštinska, a ne samo formalna promena nabolje. Prethodna pobeda nad autoritarizmom, ona ostvarena pre osamnaest godina, bila je moguća samo zahvaljujući takvoj nadi. Da li je ima danas? Da li je opozicioni akteri ulivaju glasačima? (Još jednom, nije reč samo o nadi da će se režim promeniti, nego da će se ovom promenom životi većine građana u značajnom pogledu promeniti nabolje.) Ako je odgovor ne, a čini se da jeste, šta treba da učine da to promene? Ovo pitanje je lakše postaviti nego na njega odgovoriti, ali to ne znači da odgovora nema, a još manje da bi to trebalo unapred pretpostaviti.
Peščanik.net, 16.03.2018.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Konkurencija i izbori
Mijat Lakićević: Neka visi – narod
Vesna Pešić – Još jednom o beogradskim izborima
Saša Ilić – Baviti se politikom u Srbiji
Dejan Ilić – Želja za neznanjem
Borjan Gjuzelov – Pismo Beogradu: Kako je pao Gruevski
Rastislav Dinić – Kraj politike?
Mijat Lakićević – Izborne po(r)uke
Ljubodrag Stojadinović – Ćorava kutija
Slobodan Tomić: Fool me once – shame on you. Fool me twice – shame on me
Zlatko Minić – Da li se ne čujemo?
Nadežda Milenković – Decibeli po glavi stanovnika
