Želja za neznanjem

Počnimo od jednostavnih odgovora na pitanja iz teksta Rastislava Dinića. U tekstu „Kraj politike“ on kaže da ja u svom tekstu o nedavnim izborima u Beogradu koristim prvo lice množine i pita: „ko smo to mi?“ To je lako, zar ne, i vidi se golim okom – u kontekstu izbora, mi smo osobe s pravom glasa. Dinić, međutim, to „mi“ čita kao „narod“ u jednom posebnom smislu – u onom smislu kako „narod“ definiše tekući režim i onda me opominje da ne nasedam na tu populističku igru režima. Meni se čini da je upravo on naseo na tu igru, iako to pripisuje meni. Ne vidim da ima išta sporno u tvrdnji da smo „mi“ na izborima sve osobe s pravom glasa na određenoj teritoriji. Kako će se to „mi“ stratifikovati, deliti, predstavljati i tumačiti stvar je pored ostalog i političke (kao i kulturne) borbe. Ali, ne može se sumnjati u to da su izbori jedan od institucionalnih mehanizama koji nas povezuju u političku zajednicu koliko god da smo inače među sobom različiti.

To „mi“ je Diniću važno iz dva razloga. Prvo, on hoće da ospori režimu pravo da govori u „naše“ ime. Drugo, on hoće da kaže da volja četvrtine od ukupnog biračkog tela, koliko redovno glasa za režim, ne može biti reprezentativna za volju čitavog biračkog tela. Za to daje nekoliko argumenata. On kaže: „Ne, birači nisu imali apsolutnu slobodu izbora na ovim, ili bilo kojim izborima u proteklih pet godina. Sloboda građana ograničena je njihovim materijalnim uslovima, lošom informisanošću i režimskim pritiscima“. Drugi argument je, naravno, broj glasova pristalica (kolaboranata bi ovde bio prikladniji termin) režima – taj broj nije nimalo impresivan i u obrnutoj je srazmeri sa moći koju režim za sebe grabi. Pritom, Dinić izbore u Beogradu izjednačava s izborima u čitavoj Srbiji. Ja sam se pak u svom tekstu ogradio: izričito sam napisao da u Beogradu stvari stoje nešto drugačije nego, recimo, u Pećincima.

Ta ograda je važna upravo zato što samo slobodne osobe biraju i odgovorne su za svoje odluke. Dinić se dakle sa mnom ne slaže da su izbori u Beogradu bili slobodni (ja mislim da su oni bili nefer, ali ne i neslobodni). On kaže da i u Beogradu ljudi nisu imali „apsolutnu slobodu“. Verujem da je hteo da kaže da ni ljudi u Beogradu apsolutno nisu bili slobodni, to jest da je to činjenica o kojoj se ne može raspravljati. On nudi i argumente – njihova sloboda bila je ograničena „materijalnim uslovima, lošom informisanošću i režimskim pritiscima“. Za mene to nisu tvrde činjenice, nego stvar tumačenja. Koja je to mera loših materijalnih uslova, neinformisanosti i pritiska dovoljna da se tvrdi da birači nisu mogli slobodno da glasaju, odnosno da su bili izmanipulisani tako da im je efektivno bila oduzeta sposobnost autonomnog rasuđivanja? Ne znam da li je to slučaj s Dinićem, ali u fantazmi jednog dela protivrežimski nastrojene javnosti postoji nešto kao tip većinskog glasača režima: to je osoba na rubu egzistencije, slabo obrazovana, loše informisana i stoga podložna ucenama – njen glas režim kupuje za male pare i sitne poklone.

Ako se i složimo oko toga da ljudi na rubu egzistencije jedva da mogu sebi da priušte da slobodno donose utemeljene odluke, još uvek ostaje elementarno empirijsko pitanje: da li takvi ljudi zaista čine većinu unutar onog dela biračkog tela koji glasa za tekući režim. Ja to, u stvari, ne znam. A verujem da ne zna ni Dinić. Dinić bira opciju da oni jesu većina, da izbori nisu bili slobodni i da kao politička zajednica onda ne možemo da snosimo odgovornost za njihov ishod. Iz mog ugla, to je utešna pomisao. Kao što sam i napisao – stvari s ovim režimom zaista su očigledne i crno-bele. Utešnije je pomisliti da ljudi to ne znaju ili da su ucenjeni, nego da pri zdravoj pameti slobodno glasaju za laž, lopovluk i nasilje.

Sve dok ne budemo imali pouzdane podatke, možemo podjednako tvrditi da je prosečni glasač režima relativno (dakle mereno prilikama u Srbiji) dobro situirani državni činovnik, pristojno obrazovan i informisan onoliko koliko to želi da bude (a želi da to bude što manje, jer je to dobar izgovor za loše odluke koje pravi). Tamo gde Dinić vidi ljude na rubu egzistencije, mogli bismo da vidimo osobe uplašene za svoje privilegije, koje glasaju za režim bez obzira na to što će svi drugi (a pre svega oni na rubu egzistencije) nezasluženo platiti visoku cenu za taj njihov izbor.

Meni se čini da ovde imamo posla s onim što se u nekim drugim istorijskim prilikama jednom označilo kao „savez elita“. Da nema tog saveza, režim ne bi imao kapacitet da ucenjuje lošestojeće građane. Reč je tu o pukoj sebičnosti i bezočnosti, a ne o materijalnoj uslovljenosti, neinformisanosti i pritiscima. Potonje dolazi tek kao rezultat prvog. Sâm Dinić je, mislim, sklon da tako vidi čitavu situaciju svaki put kada se pozove na klijentelizam. On će opstanak režima vezati za mrežu klijentelističkih odnosa, ali neće objasniti zašto ljudi uopšte ulaze u takve odnose – da li iz egzistencijalne nužde ili iz puke sebičnosti. Naravno, ima i jednog i drugog, ali za moj komentar o izborima relevantno je potonje. Dinić to potiskuje iz fokusa i pažnju skreće na prvo. Ne bih imao problem s tim, naravno, da me Dinić u svom tekstu ne optužuje i za moralizam i fatalizam. Ja, opet, ne znam kako drugačije da se govori o paktu koji su, recimo, potpisnici peticije „1000+“ sklopili s režimom. Oni nisu u materijalnoj stisci, obrazovani su i informisani, ali su opet dali pristanak na laž, lopovluk i nasilje. U Dinićevoj analizi to se izgubilo, u mojoj je to u fokusu.

Pre zaključka, još samo ovo: u pozivu stanovnicima Beograda da glasaju protiv režima (što bi se isto moglo videti kao svojevrsni moralizam, jer zašto bi inače neko verovao da ima pravo da pozove ljude da tako glasaju; zašto je tom nekom, kao i meni uostalom, to tako očigledno ispravno) Dinić je citirao Bertranda Russella: „’Ako je ideologija da se greje u frižideru, a hladi na šporetu, ljudi će to potpisivati i propovedati, ali kod kuće će znati gde se greje, a gde se hladi’. Sve što je sada potrebno jeste da 4. marta građani ovo ’kućno’ znanje primene i iza paravana, na biračkim mestima“. Iz ovog poziva se jasno vidi da i Dinić misli da je očigledno kako treba glasati i da to znanje nadilazi neinformisanost. Kada se neinformisanost isključi, ostaju još pritisci kao prepreka slobodnoj volji. Ne slažem se s Dinićem da je taj pritisak u Beogradu bio presudan, kao što je presudan u drugim mestima u Srbiji, naprosto zato što je Beograd u znatno povoljnijoj ekonomskoj situaciji u odnosu na druge delove zemlje.

Za kraj, slažem se s Dinićem da se mora razmišljati kako delovati dalje i kako se nositi sa režimom koji neprekidno demokratskim sredstvima ubija demokratiju. Drugim rečima, kako se s vlasti skidaju antisistemski i antidemokratski režimi. Dinić veruje da je to moguće demokratskim sredstvima. Voleo bih da delim njegov optimizam.

Peščanik.net, 09.03.2018.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Konkurencija i izbori

Rastislav Dinić – Nadom protiv optimizma

Mijat Lakićević: Neka visi – narod

Vesna Pešić – Još jednom o beogradskim izborima

Saša Ilić – Baviti se politikom u Srbiji

Borjan Gjuzelov – Pismo Beogradu: Kako je pao Gruevski

Rastislav Dinić – Kraj politike?

Mijat Lakićević – Izborne po(r)uke

Ljubodrag Stojadinović – Ćorava kutija

Slobodan Tomić: Fool me once – shame on you. Fool me twice – shame on me

Dejan Ilić – Zaklali smo vola

Zlatko Minić – Da li se ne čujemo?

Nadežda Milenković – Decibeli po glavi stanovnika