- Peščanik - https://pescanik.net -

27. januar – Dan sećanja na žrtve Holokausta

Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu, foto: Konstantin Novaković

Školsko veće okruga Mcminn, američke države Tenesi, kaže vest, odlučilo je da iz lektire za 8. razred osnovne škole izbaci crtani roman „Maus“ Arta Spiegelmana. I čitalac koji ne voli da čita stripove sasvim sigurno je čuo za Spiegelmanovog „Mausa“ – biografsku priču o stradanju autorovog oca u nacističkim logorima u 2. svetskom ratu. Obično se kaže da je „Maus“ iz korena promenio pogled na strip. Do „Mausa“ na strip se gledalo kao na petparačku zabavu za slabo obrazovanu publiku. Kada je 1992. Spiegelman dobio Pulitzerovu nagradu za svoje delo, knjižari su se potrudili da u knjižarama izdvoje poseban deo i skuju novu kovanicu za notorne stripove. Tako smo dobili sintagmu – grafički ili crtani roman.

Bilo je naravno vrhunskih stripova ili, ako je čitaocu draže, ozbiljnih crtanih romana i pre „Mausa“, ali su oni nastajali uglavnom pod okriljem jedne od dve velike američke komercijalne izdavačke kuće i nisu se prodavali u knjižarama s takozvanim ozbiljnim knjigama. Takvi su u drugoj polovini 80-ih godina 20. veka bili, recimo, „Čuvari“ Alana Moorea i Davea Gibbonsa ili „Povratak mračnog viteza“ Franka Millera. Ali tek je uspeh „Mausa“ bacio drugačije svetlo i na ove slavne prethodnike. Naravno, „Maus“ dolazi iz jedne od komercijalne sasvim drugačije tradicije alternativnog stripa, oslobođenog pritiska dokazivanja na velikom tržištu, ali jednom kada je napravio proboj povukao je za sobom i uveo u „prave“ knjižare i mnoge druge stripove (bilo iz glavnog komercijalnog toka bilo alternativne).

Da je to sve što se može reći o „Mausu“, imalo bi smisla čitati ga u školama i razgovarati o njemu. Ali, razume se, istorija stripa je daleko od toga da se bilo gde izučava u školama. Pa je „Maus“ u američke osnovne škole ušao iz jednog drugog, reklo bi se zaista važnijeg razloga. Kreatori kurikuluma smatrali su da će deca iz „Mausa“ saznati o Holokaustu mnogo više nego iz suvoparnih nastavnih jedinica u udžbenicima istorije. O uništavanju evropskih Jevreja može se, naravno, govoriti i u brojevima, ali se iza tih brojeva neće videti potresne pojedinačne sudbine. Pedagozi veruju da kada se o tom masivnom zločinu čita (nacrtana) priča, deca će se identifikovati sa žrtvama i tako bolje razumeti o kakvom je strašnom događaju u stvari reč.

Šta je onda zasmetalo školskom veću okruga Mcminn? Osam psovki i jedan crtež nagog ženskog tela u „Mausu“. Uz to i nedoličan odnos između oca i sina. Jer, sve bi to moglo da ohrabri đake, veruju članovi školskog veća, da počnu da koriste ružne reči i zainteresuju se za gola (ženska?) tela. Povrh toga, šta ako se đacima dopadne, pribojava se veće, kako se sin odnosi prema ocu, pa i sami počnu tako da se ponašaju? Sve u svemu, bolje je bez „Mausa“ u školama nego s njim.

Sve je tu, naravno, pogrešno postavljeno. Reći će članovi veća, nismo mi protiv toga da deca uče o Holokaustu, mi imamo problem s izabranim stripom iz koga bi trebalo to da nauče. Umesto stripa, neka se deca vrate nastavnim jedinicama iz udžbenika, iz njih će dobiti sve (brojeve) što treba da znaju. Uzmimo da učiti decu o Holokaustu nije sporno za članove veća. Da li očevi zaista treba da se plaše sinova poput Arta Spiegelmana? „Maus“ je knjiga velike ljubavi sina prema ocu. Ona je nastala iz te ljubavi i njome se završava. Recimo to ovako: pogon priče radi na ljubav. Sin se ne slaže s ocem, ima loš odnos s njim, otac mu se ne dopada, dalek mu je i odbojan. Ali s tim ne može da živi, hoće da razume zašto je otac takav, naprosto, zato što ga voli. A da bi ga razumeo, mora s ocem proći kroz prošlost njegovog stradanja.

Tako to nije priča samo o Holokaustu: pored toga „Maus“ je priča i o potrebi da se ima porodica, da se pripada porodici i da se među sobom članovi porodice razumeju i poštuju… jeste, i da se vole. Iako stiže iz alternativnog miljea, iako je pre „Mausa“ Spiegelman radio izrazito – nazovimo ih tako – subverzivne (neka bude: i skaredne) kratke stripove (vidi kompilaciju tih radova „Breakdowns: Portrait of the Artist as a Young %@ࢼ*!“, njegova priča o odnosu s ocem zapravo je na prihvatljiv način vrlo konzervativna. Ali, ne dovoljno za školsko veće okruga Mcminn.

Zašto bi nam uopšte ovde bila zanimljiva njihova odluka? U okrugu Mcminn živi tek nekoliko desetina hiljada ljudi. Koga je uopšte briga šta su predstavnici te ipak male grupe u jednom školskom veću s one strane okeana odlučili? Njihova odluka nije izuzetak. To je još jedna u nizu nedavnih odluka gde se demokratsko pravo žitelja Sjedinjenih Država da samostalno odlučuju o školskim programima u svojim sredinama koristi da se iz kurikuluma izbace tekstovi koji zagovaraju prava manjinskih (etničkih ili LGBTQ) grupa ili govore o stradanju članova tih grupa. Pa dobro, to je i dalje problem ljudi u Sjedinjenim Državama. (Mada, bulumenta ovdašnjih konzervativaca što se lupaju u rodoljubive grudi i pozivaju na domaću tradiciju po svemu je nalik, ako nije baš i kopija, ovih američkih bigota.)

S ove strane okeana pak, u Velikoj Britaniji, veliki broj nastavnika, jedna trećina njih, kaže druga vest, umesto „Mausa“, za priču o Holokaustu koristi film iz 2008. „Dečak u prugastoj pidžami“ Marka Hermana. Film je snimljen prema istoimenom romanu Johna Boyna. Čitalac se seća, to je priča o dva dečaka: jedan je zatočen u koncentracionom logoru a drugi je sin komandanta logora. Deca ko deca, uprkos bodljikavoj žici između njih dvojice, zaigraju se i združe. I na kraju obojica završe u gasnoj komori. I roman i film bili su oštro kritikovani, ne bez dobrih razloga. Simpatije gledalaca film ponajviše usmerava ka nemačkom dečaku, zbog čega se njegov (i samo njegov) kraj vidi kao tragičan. Zanimljivo je što ga ubedljivo igra mladi Asa Butterfield: on će se nekoliko godina kasnije naći i u glavnoj ulozi u filmu „Enderova igra“. Taj film, opet, snimljen je prema istoimenom romanu, remek delu u žanru sf-a Orsona Scotta Carda. A glavna tema i filma i romana upečatljivo je pedagoška: kako se vaspitava budući istrebljivač (ender).

Naravno, moglo bi se reći da su pisac i reditelj „Dečaka u prugastoj pidžami“ hteli da pokažu da čineći zločin i zlikovac – recimo to tako – gubi dušu (otelovljenu u sinu). Ali ima nečeg naopakog u tome što kao najveće žrtve u filmu, kao osobe koje su doživele najveći gubitak, gledamo samog komandanta logora i članove njegove porodice, dok jevrejske žrtve ostaju u drugom planu. Britanski pedagozi napravili su i istraživanje – s kakvim saznanjima o Holokaustu ostaju deca pošto odgledaju Boynov film? Zaključak je da deca iz filma izvlače mahom pogrešne zaključke kako Nemci nisu znali šta se događa u koncentracionim logorima, te da su i sami bili tragične žrtve nacističkih zločina. Pošto su dobili takve rezultate, tamošnji pedagozi preporučili su da se film odgleda u školama tek pošto đaci steknu osnovna znanja o uništenju evropskih Jevreja.

U Francuskoj su pak, takođe u obrazovne svrhe i opet u vezi s Holokaustom, scenaristi Jean-David Morvan i Séverine Tréfouël te crtač David Evrard uradili strip „Irena“, o Poljakinji koja je spasila više hiljada jevrejske dece iz geta u Varšavi. Kao sadržaju iz kurikuluma, ovom stripu bi se jedino moglo zameriti što isuviše visoko postavlja lestvicu za dolično ponašanje u istorijskim katastrofama. Nije teško videti da je Irena, doslovno superjunakinja, jedva dostižan uzor za najveći broj dece (i odraslih).

Ali, ponovimo, zašto bi se nas ticalo kako se o Holokaustu govori u školama u Sjedinjenim Državama, Britaniji ili Francuskoj? Kakve to veze ima s nama? Baš nikakve. U našim osnovnim školama (a ni u srednjim stvari ne stoje bolje) o Holokaustu se ne uči.

Peščanik.net, 28.01.2022.

Srodni link: Dejan Ilić – Pouke iz okruga McMinn, s one strane okeana

HOLOKAUST

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)