Pedagogija istrebljenja

Godine 2013. u bioskope je stigao ambiciozno zamišljeni, prilično skupi naučnofantastični film „Enderova igra“.1 Ne treba sumnjati da su se producenti nadali da će im se preko sto miliona dolara uloženih u pravljenje ovog akcionog sf-a za tinejdžere višestruko vratiti. Te nade oslanjale su se i na glumce u glavnim ulogama – Harrisona Forda i Asu Butterfielda: prvi je, znamo, tumačio karaktere u barem dva žanrovska klasika („Blade Runner“ i „Star Wars“); dok je potonji, iako tada još veoma mlad (rođen je 1997), u karijeri već imao izuzetna glumačka ostvarenja, recimo, u kontroverznom filmu o holokaustu – „Dečak u prugastoj pidžami“.2 Zarada je, međutim, izostala: film se pokazao kao mnogo manje uspešan od svog istoimenog literarnog predloška Orsona Scotta Carda. Cardov roman iz 1985. odmah je bio izdvojen kao žanrovsko remek-delo;3 film je, pak, otišao u zaborav.

Komentatori su požurili da pisca proglase odgovornim za neuspeh filma, ali ne zbog očiglednih propusta koje je napravio u preoblikovanju romana u scenario.4 Naprotiv, Card je, kažu, kriv za neuspeh jer se javno protivio legalizaciji braka između osoba istog pola. Time isprovocirani aktivisti za ljudska prava pozvali su publiku da ne gleda „Enderovu igru“. Bojkot je, sledi zaključak, uspeo, producenti su izgubili novac, a film je potonuo u kinematografsku istoriju. Ako se ima u vidu da je u središtu filma i romana priča o genocidu (zapravo „ksenocidu“), što je verovatno uticalo i na izbor Batterfielda za jednu od dve glavne uloge, čini se da poziv na bojkot sa pozicije odbrane osnovnih ljudskih prava ipak nije mogao presudno uticati na finansijski učinak filma. Tim pre što uprkos spornim stavovima autora, knjiga do danas nije izgubila prestižni status u žanru sf-a.

Priču iz koje je kasnije nastao roman, Card je objavio 1977. Kao roman, i priča je takođe odmah dobila priznanje i kritike i publike. U naredne četiri decenije Card je razgranao narativ o dečacima-vojnicima u dva serijala – jedan o samom Enderu, a drugi o njegovim kolegama iz vojne škole. Ti serijali nisu završeni: Card uporno najavljuje nove nastavke, a publika ih u velikom broju i dalje s nestrpljenjem očekuje. Pa ipak, nijedan od novih naslova kvalitetom nije prevazišao prva dva romana u seriji o Enderu: „Enderovu igru“5 i „Govornika za mrtve“.6 Ovde ćemo stoga govoriti o te dve knjige, pošto prethodno razmotrimo jedan mogući literarni kontekst za njihovo tumačenje.

1.

Nepunih deset godina posle 2. svetskog rata objavljene su dve važne prozne knjige tematski vezane za decu i odrastanje. Obe su bile žanrovski jasno određene, jedna kao naučna fantastika a druga kao distopija, i obe su s vremenom postale deo kanona i izvan svojih žanrovskih niša. Prva je „Kraj detinjstva“ (1953) Arthura C. Clarka,7 a druga „Gospodar muva“ (1954) Williama Goldinga.8 Ti romani mogu se čitati i kao svojevrsna književna reakcija na ratna stradanja i razaranja, to jest na surovu demonstraciju destruktivnih kapaciteta racionalnih ljudskih bića.

U „Kraju detinjstva“ Clarke prikazuje prvi susret Zemljana s vanzemaljskim inteligentnim bićima. Susret je uvod u sledeći evolucioni skok ljudskih bića. Ako su i sposobni da napreduju, ljudi to svakako neće učiniti na osnovu sakupljenog znanja i racionalnih promišljanja, koja, veruje Clarke, neminovno vode u (samo)uništenje. Pod nadzorom bića iz svemira, do skoka će doći zahvaljujući intuitivnim bleskovima u glavama obdarenih pojedinaca. U jednom trenutku, glavni junak iz trećeg dela romana, poslednji čovek na planeti, čuće i videće grupu dece koja ispuštaju neartikulisane glasove i haotično se valjaju po tlu – tako iz racionalne perspektive izgleda nova faza u razvoju čovečanstva.

Clarkovu možda pesimističnu i svakako antimodernističku viziju deli i Golding: u njegovoj knjizi, grupa dečaka sticajem okolnosti zateći će se posle globalne ratne katastrofe na jednom izolovanom ostrvu, gde će pokušati da izgradi novu zajednicu. To im neće uspeti. Podeliće se u dve suparničke grupe, od kojih je svaka reprezentativna za jedan od mogućih društvenih poredaka – hijerarhijski strogo uređenu grupu zasnovanu na sili i manipulacijama strahom te demokratski uređenu grupu ravnopravnih članova. Demokratska grupa raspašće se pod udarima militanata. U skladu sa svojim antropološkim pesimizmom, Golding vidi strah – a ne, recimo, razboritost – kao ključni motiv za delanje. Razum ne može obuzdati strah: jedino vera u svetost ljudskog života može sprečiti (samo)uništenje – to je zaključak ka kome Golding vodi svog čitaoca.

I kod Clarka (u trećem delu njegovog romana) i kod Goldinga, u skladu sa žanrom (anti)utopije, ostrvo (kao prostor odvojen od ostatka sveta) stoji kao simbolično mesto za novi (neuspeli) pokušaj izgradnje društva boljeg od postojećeg. Više decenija kasnije, Card će u prvom romanu iz serije o Enderu, umesto ostrva za slične svrhe upotrebiti veštački Zemljin satelit (na koji će smestiti jednu specifičnu vojnu akademiju), a u drugom delu – jednu daleku i izolovanu planetu. Kao Clarka, Carda zanima kako bi izgledao prvi susret s inteligentnim bićima iz svemira. Kao Golding, Card u središte priče o tom susretu smešta grupu dece i insistira na njihovim međusobnim odnosima od kojih zavisi opstanak čovečanstva. Sukob sa vanzemaljcima i obuka za njihovo uništenje zahtevaju strogu vertikalno uređenu formaciju bespogovorne poslušnosti i odanosti. Strah je vezivno tkivo za tako strukturiranu grupu, koja treba da uđe u rat do istrebljena protiv tuđinaca.

2.

„Enderova igra“ je obrazovni roman koliko god i naučnofantastični (isto važi i za Clarkovu knjigu, gde se vanzemaljci stavljaju u ulogu učitelja, odnosno nadzornika, dok se u ulozi đaka našlo čitavo čovečanstvo, o čijem „kraju detinjstva“ je zapravo reč). Cardova proza je obrazovna u barem dva smisla. Prvo, u vojnoj školi odrasta i sazreva glavni junak Ender, pod budnim nadzorom svoga mentora pukovnika Hyruma Graffa. Drugo, pošto prikazuje način rada u jednoj posebnoj školi, „Enderova igra“ je obrazovni roman i u užem smislu govora o prosveti. U školi koju pohađa Ender dečaci i poneka devojčica spremaju se za rat do istrebljenja. Istrebljenje je ključni motiv u romanu. U skladu s tim, pravo ime glavnog junaka Andrew Viggin transformiše se u nadimak Ender – u doslovnom prevodu dovršitelj. Prikladan bi bio i prevod – istrebljivač. U surovom nadmetanju sa vršnjacima, Ender će biti izabran kao najsposobniji da izvrši genocid. Pošto je reč o tuđincima, u knjizi umesto genocida stoji „ksenocid“: istrebljenje tuđinske vrste.

Ako se ima u vidu krajnja svrha obrazovanja u vojnoj akademiji, roman o Enderu je priča o odrastanju koje se završava sticanjem sposobnosti da se postane masovni ubica. Konačna potvrda da je došao kraj detinjstva i da je dečak postao odrasla osoba jeste realizacija konačnog rešenja, to jest ksenocida.

Card je obrazovni žanr u svom romanu izvrnuo naglavce. Žanr obrazovnog romana je po svojim bitnim karakteristikama konzervativan. Odrastanje se u tom žanru sastoji od postepenog mirenja mladog junaka sa svetom takvim kakav jeste. U priču junaci obrazovnih romana ulaze kao nezreli buntovnici: ako baš i ne žele (ili ne mogu) da promene svet, oni svakako neće da se uklope u njega jer ga vide kao moralno neprihvatljiv. Iz priče pak izlaze sa saznanjem da takav kakav jeste, svet jeste najbolji moguć i u njega se valja uklopiti. Između te dve krajnje tačke odvija se priča o tome kako je junak spoznao „istinu“. Pored junaka, „istinu“ o svetu koji ne može biti bolji nego što jeste treba da prihvati i čitalac. Šta nam, pak, kaže Card?

Ender treba da pristane na svet u kome je opravdano istrebiti jednu vrstu. Da bi se to postiglo, dopušteno je upotrebiti sva sredstva, bila ona moralna ili ne. Nisu važne ni posledice koje takvo postupanje može imati po pojedince (dečake i devojčice u vojnoj školi). Instrumentalna racionalnost sažeta u frazi da cilj opravdava sredstvo, osnovno je opravdanje za obrazovni poduhvat u vojnoj školi. Cilj je goli opstanak i nadređen je svim drugim vrednostima: sve je dozvoljeno da se sačuva zajednica, pa i uništenje života kako tuđinaca tako i pojedinih članova zajednice. Stvari se, međutim, nikada jednostavno ne svode na borbu za opstanak. Samo na ideji o takvoj borbi ne može se izgraditi zajednica – to je Golding hteo da pokaže u „Gospodaru muva“: grupe čiji članovi jedni u drugima vide samo konkurente u borbi za goli život ne opstaju. Takve zajednice slabo motivišu svoje članove i da ih brane od pretnji spolja. Sama linija koja te zajednice razdvaja od okruženja izrazito je porozna: neprijatelji se podjednako pronalaze s obe strane nejasno povučene granice.

Stoga se formira dvostruki moral. Jedna te ista zajednica promoviše dva skupa moralnih načela. Jedan važi unutar zajednice, a drugi uređuje odnose sa tuđincima. U „Enderovoj igri“ na Zemlji vlada krhki mir između suparnički nastrojenih političkih i vojnih blokova. Mir je neophodan da bi se Zemljani odbranili od insektolikih vanzemaljaca. Unutar suprotstavljenih blokova poštuje se pravo na život svakog pojedinca. Štaviše, to pravo se, zbog pretnje iz svemira, uvažava i između blokova. Tako se čovečanstvo štiti od istrebljenja. Međutim, „nevolja“ sa jednom uspostavljenim moralnim porecima ogleda se u tome što oni pretenduju na opšte važenje. Drugim rečima, članovi su skloni da pravila ponašanja koja važe unutar grupe protegnu i na tuđince. To pak podriva odbranu zajednice. Čuvare stoga treba formirati izolovano od ostatka grupe koju treba da sačuvaju.

Tako dobijamo tri moralne pozicije. Prva važi unutar zajednice: životi svih članovi zajednice tretiraju se kao vredni zaštite. Druga je razorna unutar zajednice, ali se smatra korisnom u odnosu sa tuđincima: vlastiti interesi vredniji su od prava i interesa svih drugih. Treća pozicija je neka vrsta sinteze prethodne dve: u Enderovom svetu to je odbrambeni stav spram tuđinaca. Iz privrženosti zajednici izvodi se  stanovište da je dopušteno obračunati se sa neprijateljem svim sredstvima.

Na svaku od ovih moralnih pozicija Card je postavio jednog junaka. Sledeći narativnu strukturu mita, to troje junaka su Ender i njegovi brat Peter i sestra Valentine. Očekivano, sestra otelovljuje staranje za zajednicu. Brat je oličenje volje za moć i postavlja se iznad dobra i zla, što ga čini potencijalno pogubnim po zajednicu. Ender je, kao i njegova sestra privržen zajednici, ali poseduje i bratovljeve destruktivne kapacitete – što ga čini idealnim istrebljivačem u ime zajednice.

Vojne starešine i nadzornici pažljivo biraju decu sa sposobnostima koje ima i Ender. Ako se razvijaju u skladu s njihovim očekivanjima, nadzornici decu u ranom uzrastu odvajaju od roditelja i prebacuju u vojnu školu na satelitu. Izolovanost treba da oslabi moralne spone koje decu vežu pre svega za roditelje, a onda i za širu zajednicu. Time se ukida mogućnost da dete kada odraste u vojnika podlegne iskušenju da tuđince tretira kao članove svoje zajednice: sama ta zajednica za njega prestaje da bude presudno važna. Pored toga, istrgnuta iz svojih sredina, deca treba da se osete i nezaštićeno i izloženo egzistencijalnim pretnjama. Time nadzornici hoće da probude i razviju kod dece instinkte za samoodržanje, to jest da ih podstaknu da svoje intelektualne i fizičke moći iskoriste u borbi za opstanak. Najveći deo „Enderove igre“ prikazuje upravo to – emocionalno i fizičko zlostavljanje dece sa ciljem da se ona osposobe da reaguju bez obzira na moralna ograničenja i postanu nemilosrdni istrebljivači lojalni samo svojim nadređenima i svojim malim militarnim hijerarhijski ustrojenim grupama.9

Pre nego što se okrenu protiv neprijatelja, dečaci će biti namerno dovedeni u situacije i da se ubijaju između sebe. Kao najbolji među njima, Ender će se kvalifikovati za izvršitelja ksenocida pored ostalog i time što će ubiti dvojicu dečaka. Na prvi pogled, oba puta opravdano, to jest u samoodbrani, ali zapravo tu nije bila reč o realnoj samoodbrani nego o rešavanju krvavog testa koji su za njega kreirali nadzornici ne bi li proverili njegove ubilačke kapacitete.

U prvoj ravni priče tako je postavljena scena za konačno rešenje. Zemljanima preti opasnost od insektolikih bića iz svemira (sličnost s insektima, naravno, tu nije slučajna: insekti su vrsta koju vidimo najdalje od predstava koje imamo o samima sebi). Ljudi su se sa njima već dva puta sukobili i jedva ih pobedili. Očekuje se i treći pohod vanzemaljaca na planetu. Pošto ne odustaju od Zemlje, vanzemaljce nije dovoljno pobediti, treba ih uništiti i tako preventivno otkloniti sve buduće ratove. Taj istrebljivački posao može obaviti samo pažljivo izabrano dete. To dete pored izvanrednih vojnih sposobnosti, mora biti i nemilosrdno prema neprijatelju. Zato i mora biti dete – tek delimično formirana osoba čijim je moralnim nazorima lako manipulisati i menjati ih. Tako je Card od Endera napravio zaštitnika čovečanstva.

Ima kritičara koji su i knjigu i film videli kao podmuklo opravdanje genocida. To bi mogla biti dobro pogođena kritika da je Card hteo da uveri čitaoca da je čitav istrebljivački posao legitiman, a Enderovi postupci na kraju prihvatljivi iz ugla odbrane golog života. Ali, Card to ne čini. Naprotiv, on radi sve što dobar pisac može ne bi li kod čitaoca izazvao nelagodu a onda i moralno negodovanje oko ponašanja glavnih junaka – u tom smislu je, dakle, glavnu matricu obrazovnog romana izvrnuo naglavačke. Za to je vešto upotrebio par narativnih postupaka. Prvo, uglavnom sve što se događa u priči vidimo i razumemo iz perspektive samog Endera. To znači da je naše znanje o događajima ograničeno Enderovim mogućnostima da vidi i razume ono što se zbiva. Paralelno sa tim, na početku svakog poglavlja, Card nas pušta da čujemo razgovore između odgovornih za Enderovu vojničku obuku. Iz toga jasno zaključujemo da Ender mnogo toga ne zna, te da ga namerno dovode u situaciju da pogrešno rasuđuje, baš kao i mi.

Ender u školi uglavnom strepi i pati. Mi znamo da su njegova strepnja i patnja namerno isprovocirane. Da li se to čini s dobrim razlozima, možemo samo da nagađamo, jer nam autor, kao i Enderu, ne dopušta da saznamo dovoljno za utemeljenu odluku. Ova napetost razrešava se, kako i doliči dobroj prozi, na samom kraju. Ender će jasno pokazati da je u stanju da bude okrutan ako poveruje da mu je život u opasnosti te da je okrutnost jedini način da se odbrani. Pa ipak, kao komandanta zemaljske flote ratnih brodova nadzornici će ga povesti u konačni obručan protiv tuđinaca pod krinkom strateške vojne video igre: stvarni rat predstaviće mu kao simulaciju u vidu završnog ispita. Tek pošto uspešno reši „test“, i uništi čitavu vrstu vanzemaljskih bića, Ender sazna da se nije igrao rata: sve je bilo stvarno. Vaspitače za genocid Card tako razotkriva kao okrutne lažove. Da bi se otklonila svaka nedoumica u vezi sa tim, Ender saznaje i da se insekti nisu spremali za treći pohod na zemlju. Invaziju na vanzemaljce i njihovo totalno uništenje osmislili su nadzornici kao neku vrstu preventivne vojne akcije.

Endera na kraju vidimo kao masovnog ubicu: on je izvršio zločin a da za to nije bilo nijednog razloga, izuzev okrutne manipulacije njemu nadređenih oficira. Card se potrudio da čitaocu narativno predstavi manipulativnu i okrutnu pedagogiju koja stoji iza formiranja karaktera spremnih da poslušno slede naređenja i izvrše najgnusnije zločine. Ali, Card, za razliku od Clarka i Goldinga, nije totalni pesimista. Čak i kad obučite istrebljivača spremnog na sve, morate ga slagati da bi on zločin zaista i izvršio. Card kao da tvrdi da u svakom detetu, bez obzira na dril kroz koji ono prođe, ostaje neki trag ljudskosti iz koga se može krenuti u moralnu obnovu.

3.

Posle „Enderove igre“, Card će 1986. objaviti nastavak „Govornik za mrtve“.10 U fokusu je i dalje Ender: Card iznova oblikuje njegov karakter, ovaj put pod teškim teretom odgovornosti za genocid. Zanimljiva je početna pozicija u novom romanu: Card svom junaku daje drugu šansu, to jest mogućnost da se iskupi. Treba, međutim, odmah podići i jednu ogradu: iz Cardovih narativnih moralnih konsideracija ispašće osobe koje zaista stoje iza kesnocida iz prvog dela – prevarni komandanti i nadzornici iz vojne škole koji su teško obmanuli Endera. Svu odgovornost za zločin neopravdano nosi isključivo Ender. Iz ugla priče, to izgleda kao prihvatljivo rešenje – Ender jeste karakter zanimljiviji od njegovih pretpostavljenih. Ali, ako su moralne dileme pogonski zamajac Cardovih zapleta, onda nema dobrog razloga da se pravi krivci isključe iz daljih moralnih razmatranja. Izuzev ako Card ne veruje da su oni, za razliku od Endera, definitivno moralno izgubljeni i otuda nebitni da bi se oko njih pokrenula nova priča.

Ender u nastavku stiže na novu planetu, gde živi još jedna vrsta nezemaljskih bića. Ovaj put, pak, nije reč o insektolikim vanzemaljcima. Sada su to „svinjčići“, to jest bića koja ljude podsećaju na svinje (i ovaj put se Card, naravno, poigrava našim antropocentričnim predrasudama). Za razliku od insektolike vrste, „svinjčići“ ne poseduju znanja kojima bi mogli da ugroze ljude. Stvari će se, naravno, ipak promeniti, a Ender će ponovo doći u situaciju u kojoj istrebljenjem druge vrste treba da se zaštite ljudi. Ovaj put, međutim, on će učiniti sve da do uništenja ne dođe.

U poređenju sa svedenom i fokusiranom pričom iz prvog dela, „Govornik za mrtve“ ima daleko razgranatiju strukturu, mnogo više likova i narativnih planova. Pitanje iz prvog romana – postoji li dovoljan razlog da se uništi čitava jedna vrsta – u nastavku se preformuliše i usložnjava u pitanje – možemo li razumeti tuđu vrstu i sporazumeti se sa njom tako da izbegnemo sukob do istrebljenja? Card će nam na to složeno pitanje ponuditi zapanjujuće jednostavan odgovor.

Tri moralne pozicije, bitne za radnju u „Enderovoj igri“, moguće su samo ako su povučene čvrste granice između grupa: dakle, ako su grupni identiteti tako jaki da se tuđe grupe vide kao bitno drugačije od „naše“, to jest tako različite da je svako razumevanje između grupa nemoguće. U svetu „Govornika za mrtve“ Card će pokazati da nije moguće povući takve granice. On će ih narušiti i iznutra i spolja. Prvo, pokazaće da nijedna grupa nije tako homogena da može da garantuje potpuno razumevanje između svojih članova. Štaviše, pokazaće da unutar samih grupa shvatanje šta čini datu grupu varira sa velikim odstupanjima od jednog do drugog stajališta unutar nje. Pri tom, to se ne odnosi samo na takozvane otpadnike iz grupe, kojih je „Govornik za mrtve“ prepun – praktično su svi važniji junaci u knjizi svojevrsni otpadnici ili izopštenici. Isto važi i za različite pozicije autoriteta koji su stekli ili sebi pripisali pravo da definišu grupni identitet.

S druge strane, kolike god bile razlike između grupa – a Card to gura do krajnosti izmišljajući vanzemaljske vrste (a pri tom nam se još i dobronamerno podsmeva predstavljajući ih kao insekte ili „svinjčiće“) – postoje želje, namere i osećanja koja se mogu podeliti i razumeti između pripadnika različitih grupa. Ako nam se diferencijacija unutar grupe, kako ju je oslikao Card, i čini samorazumljivom, ovaj drugi njegov stav o potencijalnom međugrupnom saosećanju i sporazumevanju izgleda nategnuto. Card će ga izvesti iz jednog vitalističkog shvatanja o živim bićima, koje nije strano (zadrtim hrišćanskim) vernicima (kako Carda ponekad opisuju).11 Tu se takođe mogu tražiti sličnosti između Cardovih kontroverznih svetonazora i antimodernizma Clarka i Goldinga. Naime, život se ne može shvatiti drugačije nego kao težnja, nezavisna od bilo kakvih uslova, da se raste i razmnožava i tako ispunjava svrha postojanja. Ako sva živa bića dele tu ideju, onda ona može poslužiti i kao osnova za uzajamno razumevanje.

Naravno, ista ideja stoji i iza međusobnog nepoverenja. Ako svaka grupa teži da raste i širi se, onda se na ograničenom prostoru grupe moraju boriti na život i smrt za resurse potrebne za opstanak.12 U jednoj takvoj borbi, važne isključivo postaju granice između grupa, bez obzira što unutar tih granica nijedna grupa nije homogena ni monolitna u meri u kojoj želi kao takva da se predstavi. Pred pretnjom spolja blede sve unutargrupne razlike. Ali, ako ista pretnja spolja ugrozi više grupa, zidovi između njih nestaju, jer borba za opstanak postaje zajednička. U „Govorniku za mrtve“ Card je svoje junake različitih vrsta sproveo od međusobnog nepoverenja do spoznaje o zajedničkom interesu – odbrani od spoljašnjeg neprijatelja. Da bi onda napravio poentu: dovoljno je da različite grupe ili vrste vidimo kao jednu jedinu novu grupu ili vrstu i da se perspektiva okrene naglavce. Ovu ideju Card će razraditi i u drugim svojim serijalima. Recimo, u nizu romana o Alvinu Makeru, Card će ispričati priču o nastanku američke nacije kao posledici jedne jednostavne dosetke – da se pronađe jedno, zajedničko ime, za sve podeljene grupe na severnoameričkom kontinentu.13

Taj identitetski konstrukcionizam iz „Govornika za mrtve“ u oštroj je suprotnosti sa primordijalističkim shvatanjem razlika između grupa iz „Enderove igre“. Sam Card će dati povoda da se ovaj svetonazorski prelazak sa jednog na drugo stanovište posmatra po analogiji sa razlikama između starozavetnog (partikularnog i etnocentričnog) i novozavetnog (univerzalnog) pogleda na svet.14 U promovisanju jednog univerzalnog (univerzalnog u punom smislu univerzuma) morala, Card će u „Govorniku za mrtve“ nekim junacima dati očigledno isusovske karakteristike, a da to ne izgleda ni preambiciozno ni neprikladno iz ugla same priče. Naravno, treba se zapitati kako na te narativne asocijacije gledaju nehrišćanski čitaoci.

4.

Nastava maternjeg jezika i književnosti nikada nije bila samo to – učenje o jeziku i književnosti. Kreatori nastavnih programa pred taj predmet još od 19. veka naovamo stavljaju mnogo širi cilj, koji obuhvata i moralnu poduku kao i sa time povezano sticanje svesti o kolektivnoj pripadnosti i privrženosti đaka. Pa ipak, u školskim lektirama malo je dela koja problematizuju ove teme. Ako se o njima i govori, onda se to redovno čini iz pozicije neprikosnovenog autoriteta koji daje gotove odgovore koji se moraju prihvatiti zdravo za gotovo. Card, pak, kao i Golding, a na neki način i Clarke, bez ustezanja otvaraju ove teme i razotkrivaju njihovu složenost i kontekstualnu uslovljenost. O obrazovnom sistemu kod nas mnogo govori i to što ni za jednu takvu ili sličnu knjiga nema mesta u školskim programima za maternji jezik i književnost.

Teško je zamisliti i da bi neki veroučitelj poželeo da na svojim časovima veronauke razgovara sa đacima o Cardovim romanima, iako bi za to imao pregršt dobrih razloga. Kao ni nastava maternjeg jezika i književnosti, veronauka nije zamišljena kao uvođenje učenika u neka bitna pitanja o veri i važnosti vere za zajednicu i kolektivni identitet. Umesto pitanja, i tu se učenicima daju gotove „istine“ koje treba prihvatiti zdravo za gotovo. Možemo samo da nagađamo šta bi se dogodilo kada bi neki veroučitelj ušao u razred i čas započeo navođenjem nesumnjivih novozavetnih činjenica da je Isus bio otpadnik, jeretik i buntovnik.15 Te da je upravo kao otpadnik, jeretik i buntovnik položio temelj za osnivanje nove, potencijalno pravednije zajednice.

Školegijum, broj 24, jun 2018.

Peščanik.net, 05.07.2018.

________________

  1. Film je režirao Gavin Hood. On potpisuje i scenarij za film.
  2. “The Boy in the Striped Pajamas” (2008), režija Mark Herman.
  3. U prevodu Vojislava Despotova roman je već 1988. bio dostupan i čitaocima u Jugoslaviji.
  4. Card je ispričao da mu nije bilo nimalo lako da pomogne da se njegov roman pretoči u scenarij. S pravom je naglasio da se ne može jednostavno prevesti u slike priča koja se uglavnom odvija u glavi glavnog junaka i mahom se sastoji od njegovih misli i osećanja. Vidi “Orson Scott Card Talks Ender’s Game in Rare Interview”. Uprkos tim dobrim razlozima, čini se da ipak nema opravdanja za pojednostavljivanja koja su napravljena u filmu.
  5. Orson Skot Kard, „Enderova igra“, preveo Vojislav Despotov (Beograd: Čarobna knjiga, 2013).
  6. Orson Skot Kard, „Govornik za mrtve“, prevela Zvezdana Šelmić (Beograd: Čarobna knjiga, 2014).
  7. Artur Klark, „Kraj detinjstva“, prevela Magdalena Jovanović (Beograd: Jugoslavija, 1978).
  8. Vilijam Golding, „Gospodar muva“, prevela Branka Petrović (Prosveta, 1983).
  9. Na sličnim premisama počiva i izuzetno popularna serija knjiga i filmova o državnom agentu i profesionalnom ubici Jasonu Bourneu. Ideja da osobe spremne da svesno iskorače iz moralnog poretka i prekrše ga moraju istovremeno biti i neka vrsta dobrovoljnih ili prinudnih izopštenika iz zajednice očito je bila bliska i Robertu Ludlumu, autoru romaneskne trilogije o Bourneu. Kao Card, Ludlum će kršenje moralnih načela u prvom koraku opravdati upravo potrebom da se zaštiti zajednica, da bi u drugom koraku to opravdanje relativizovao pokazujući kako ta legitimacijska matrica nasilja neminovno vodi u zloupotrebe i u stvari ugrožava zajednicu umesto da je štiti. Zanimljivo je i kako se u filmskoj priči borba Bournea (igra ga za potrebe filma utrenirani i raskrupnjali Matt Damon) da povrati svoj identitet poklapa sa postepenim vraćanjem u moralni poredak. Čvrsta sprega između poštovanja moralnih normi i identiteta – i ličnog i kolektivnog – u središtu je narativnih preispitivanja i u Cardovim romanima.
  10. Posle „Govornika za mrtve“ usledili su i „Ksenocid“ i „Deca uma“. Obe knjige su prevedene i kod nas, ali su znatno slabije od prva dva dela serijala. Orson Skot Kard, „Ksenocid“, prevela Zvezdana Šelmić (Beograd: Polaris, 1998); Orson Skot Kard, „Deca uma“, prevela Zvezdana Šelmić (Beograd: Polaris, 1999).
  11. Vidi, na primer, “Orson Scott Card: Mentor, Friend, Bigot”.
  12. Tako je, recimo, tridesetih godina 20. veka notorni nemački pravnik Carl Schmitt opravdavao nacistička osvajanja u 2. svetskom ratu.
  13. Orson Skot Kard, „Sedmi sin“, preveo Ivan Jovanović (Beograd: Algoritam, 2007).
  14. Ovu promenu iz starozavetnog partikularnog svetonazora u novozavetni univerzalni pogled na svet upečatljivo je predstavio Jacob Taubes u svom testamentarnom predavanju „Pavlova politička teologija“ (u prevodu Romana Karlovića, knjigu je objavio riječki Ex libris 2008). Za jednako ubedljivo suprotno tumačenje i poricanje u humanističkom smislu univerzalnog značenja Novog zaveta, vidi Rudolf Bultman, „Isus“, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2007).
  15. Recimo, te činjenice uzima za osnov svojih teoloških razmatranja Jürgen Moltman u knjizi „Raspeti Bog. Kristov križ kao temelj i kritika kršćanske teologije“ (u prevodu Željka Pavića knjigu je 2005. objavio riječki Ex libris).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)