Maus, foto: Empirix
Maus, foto: Empirix

Svet je obišla vest: školsko veće okruga McMinn izbacilo je iz lektire za osmi razred osnovne škole nadaleko čuveni crtani roman „Maus“ Arta Spiegelmana. Okrug McMinn broji oko pedeset hiljada žitelja. Da je samo do tih žitelja i odluke njihovog veća, vest ne bi bila zanimljiva čak ni za javnost američke države Tenesi, čiji je okrug deo, a pogotovo ne za javnost Sjedinjenih Država. Svet i da ne pominjemo. Stoga ima razloga da pomislimo da je umesto samog veća i njegove odluke, zatvaranje lokalnog kurikuluma za Spiegelmanovo delo postalo globalna vest upravo zahvaljujući slavi samoga „Mausa“. Reklo bi se da ni članovi datog školskog veća ni desetak hiljada ljudi što su ih birali nisu reprezentativni da bi se njihovo mišljenje ozbiljnije elaboriralo. S druge strane, strip „Maus“, i njegova tema – Holokaust, decenijama već privlače pažnju čitalaca širom planete. Ili barem onog njenog dela koji nazivamo Zapadom.

Tržište knjiga reagovalo je trenutno. „Maus“ se u samo par dana posle odluke o izbacivanju vratio u sto najprodavanijih naslova na platformi Amazon, iako već dugo nije bio ni među prvih hiljadu. Reklo bi se, manje-više nebitna odluka jedne male zajednice na američkom jugu vešto je iskorišćena za novu promociju jednog na tržištu posustalog bestsellera: članovi školskog veća tako nisu naštetili „Mausu“; naprotiv, svojom neočekivanom odlukom učinili su mu (komercijalnu) uslugu. Jedino što odluka ipak nije bila neočekivana, a postoje dobri razlozi da se tvrdi i da nije nereprezentativna. Ona se glatko smešta u sada već duži niz sličnih odluka drugih školskih veća da se iz kurikuluma izbace dela o stradanjima, diskriminaciji ili marginalizaciji manjinskih (etničkih, seksualnih) zajednica ili da se uz Darvinovo učenje o evoluciji, ako već ono ne može da se izbriše iz programa, paralelno uči i kreacionizam (da su planeta i sva živa bića na njoj nastali istovremeno, to jest da ih je stvorio takozvani inteligentni dizajner).

Već neko vreme ovaj talas odluka školskih veća vidi se kao deo nečega što se oksimoronski naziva konzervativnom revolucijom.1 Ta revolucija kulminirala je 2016. izborom Donalda Trumpa za predsednika Sjedinjenih Država. Na stranu sad Trump, treba primetiti nešto drugo: revolucionarni konzervativizam širi se američkim obrazovanjem zahvaljujući jednoj izrazito progresivnoj i demokratskoj tekovini – decentralizovanom odlučivanju o kurikulumima. Koga zanima kako to izgleda, neka pogleda izvanredni dokumentarni film iz 2012. „The Revisionaries“ („Revizionari“). To je priča o Donu McLeroy, članu školskog veća države Teksas i poborniku kreacionističkog učenja. On je uspeo da se pored Darvina u školske programe uvede i teorija o inteligentnom dizajnu. Površni gledalac pažnju će usmeriti ka, za nas, krajnje neobičnim idejama McLeroya. I pogrešiće. Pažnju treba obratiti na to kako funkcioniše demokratsko odlučivanje u decentralizovanom obrazovanju – od izbora za članove veća, pa do rasprave na samom veću.

Slično važi i za odluku o „Mausu“. Umesto da se narugamo članovima veća zbog njihovog naivno pogrešnog, ako ne baš i zlonamernog čitanja „Mausa“ i namernog prenebregavanja toga o čemu Spiegelman u svojoj priči tačno govori, vredi potruditi se da se uoče razni elementi na jednoj složenijoj široj slici, čija je odluka školskog veća tek jedan, istina važan, deo. Na toj slici imamo sâmo Spiegelmanovo delo i njegov veliki uspeh, što je s vremenom dovelo do toga da se taj uspeh prihvata zdravo za gotovo. A ne može se tako uzeti: iako je nesumnjivo reč o vrhunskom umetničkom delu, dakle o izuzetno vrednoj priči u slikama, uspeh te priče u velikoj meri vezan je i za samu njenu temu – Holokaust, kao i za status te teme u posleratnoj američkoj javnosti. Pored „Mausa“ i Holokausta, imamo, naravno, i odluku samoga veća te obrazloženje njegovih članova. Ali, i ta odluka i rasprava članova veća mora se postaviti u barem dva šira konteksta – jedan je politički i tiče se konzervativne revolucije; drugi je, opet, politički, a tiče se procedura demokratskog odlučivanja u decentralizovanom obrazovnom sistemu Sjedinjenih Država. Potonje se onda može povezati i sa jednom specifičnom obrazovnom teorijom – deliberativnom idejom za demokratsko obrazovanje politikološkinje Amy Gutmann.

Nadalje ćemo kratko o sva četiri elementa. Neko drugi, naravno, izdvojio bi s dobrim razlozima i naglasio neke druge elemente na široj slici i na odluku veća bacio drugačije svetlo. Ali, i tada bi bilo važno primetiti da odluka veća ne visi u vakuumu i da nije (isključivo) rezultat razmišljanja ignoranata (u tumačenju narativnih dela) i zatucanih bigota.

1.

Obično se kaže da je Spiegelmanov „Maus“2 iz korena promenio pogled na strip. Do „Mausa“ na strip se gledalo kao na petparačku zabavu za slabo obrazovanu publiku. Kada je Spiegelman 1992. za „Mausa“ dobio Pulitzerovu nagradu, knjižari su se brzo potrudili da u knjižarama izdvoje poseban deo i skuju novu kovanicu za notorne stripove. Tako smo dobili sintagmu – grafički ili crtani roman.

Bilo je naravno vrhunskih stripova ili, ako je čitaocu draže, ozbiljnih crtanih romana i pre „Mausa“, ali su oni nastajali uglavnom pod okriljem jedne od dve velike američke komercijalne izdavačke kuće i nisu se prodavali u knjižarama s takozvanim ozbiljnim knjigama. Takvi stripovi su u drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka bili, recimo, „Čuvari“ Alana Moorea i Davea Gibbonsa ili „Povratak mračnog viteza“ Franka Millera. Ali tek je uspeh „Mausa“ bacio drugačije (umetničko) svetlo i na ove slavne prethodnike. Naravno, „Maus“ dolazi iz jedne od komercijalne sasvim drugačije tradicije – alternativnog stripa – oslobođene pritiska dokazivanja na velikom tržištu. Ali, jednom kada je napravio proboj, povukao je za sobom i uveo u „prave“ knjižare i mnoge druge stripove (bilo iz glavnog komercijalnog toka bilo alternativne: prvi se obično vode kao mainstream stripovi, a potonji kao underground).

Da je to sve što se može reći o „Mausu“, imalo bi smisla čitati ga u školama i razgovarati o njemu. Ali, razume se, istorija stripa3 je daleko od toga da se bilo gde izučava u školama. Pa je „Maus“ u američke osnovne škole ušao iz jednog drugog, reklo bi se zaista važnijeg razloga. Kreatori kurikuluma smatrali su da će deca iz „Mausa“ saznati o Holokaustu mnogo više nego iz suvoparnih nastavnih jedinica u udžbenicima istorije. O uništavanju evropskih Jevreja može se, naravno, govoriti i u brojevima, ali se iza tih brojeva neće videti potresne pojedinačne sudbine. Pedagozi veruju da kada se o tom masivnom zločinu čita (nacrtana) priča, deca će se identifikovati sa žrtvama i tako bolje razumeti o kakvom je strašnom događaju u stvari reč.

Kada se govori o „Mausu“, obično se prvo kaže da je reč o grafički realizovanoj metafori: svi Jevreji su – miševi; svi Nemci – uglavnom krvožedne mačke; dok su Poljaci, recimo – svinje. Spiegelman naravno referira na nacističku propagandu protiv Jevreja. U zlonamernim karikaturama i propagandnim materijalima, nacisti su Jevreje redovno poredili s pacovima. Ali, nije tu reč samo o svojevrsnoj interiorizaciji gnusne propagande: svojevrsnoj, dakle, u smislu njenog izokretanja – ono što je trebalo da zvuči kao pogrda uzima se kao ključno obeležje zajednice na meti i tako prestaje da bude uvredljivo za nju. Pored toga, u okolnostima 2. svetskog rata, kada su etničke razlike odlučivale o životu i smrti svake osobe ponaosob, slikati različite nacije kao posebne životinje u svetu crtanog romana trenutno dočarava tu bitnu karakteristiku vremena: mi odmah, na prvi pogled znamo ko je ko u smislu etničke pripadnosti – jer, etnička pripadnost u 2. svetskom ratu bila je prvo identitetsko obeležje.

To nije sve što je Spiegelman uradio na formalnom nivou svoje priče. Ta priča je – poput nekih kanonskih dela koja stoje na početku modernog evropskog romana, recimo Cervantesovog „Don Quixote“ ili Sterneovog „Tristrama Shandyja“, kao i velikih proznih dela dvadesetog veka, kao što je Joyceovog „Ulyssesa“ – pravi katalog narativnih postupaka, uz metatekstualne komentare koji potvrđuju da je autor odlično znao šta radi.

Treba odmah reći, formalne karakteristike po kvalitetu ne pretežu nad sadržajem, što je u ranijim Spiegelmanovim kratkim stripovima često bio slučaj. Sada Spiegelman uspeva da precizno povuče potresnu priču i izgradi do kraja uverljive junake. Ispod životinjskih maski, to jest nametnutih kolektivnih identiteta, Spiegelman će superiorno ispripovedati udese pojedinačnih osoba i tako im sačuvati ljudskost ugroženu zlonamernim nametanjem zbirnih, ni na čemu osnovanih karakteristika kolektiva u koje se silom uteruju.

Za (akademske ili profesionalne) čitaoce takozvane ozbiljne literature bilo je to krupno iznenađenje: teška tema suvereno je, kako su to oni doživeli, prvi put izložena u jednom potcenjenom, trivijalnom, petparačkom mediju – stripu. Sam Spiegelman, pak, nije se u tom smislu osećao kao pionir novog žanra – crtanog romana. On će više puta naglasiti kako je, dok je crtao „Mausa“, na njega bitno uticao strip „Bosonogi Gen“4 japanskog autora Keijija Nakazawe. Nakazawa će tokom sedamdesetih nacrtati priču o stradanju žitelja Hirošime od eksplozije atomske bombe. Delovi stripa prevedeni su na engleski u drugoj polovini sedamdesetih i onda krajem osamdesetih. U sedamdesetima je rad na prevodu prekinut jer strip, očekivano, nije naišao na dobar prijem kod publike na Zapadu. Ali jeste dospeo do Spiegelmana.

Iz kadra u kadar, Nakazawa crta razorne posledice američkog bombardovanja Hirošime. Glavni junak Gen kreće se kroz uništeni krajolik i pokušava da pomogne žrtvama. Njegova lična priča čitava je u funkciji prikazivanja stradanja. Spiegelman je, naprotiv, u „Mausu“ u fokus stavio lične priče (kao što je, recimo, ljubavna priča njegovih roditelja) i time zapravo jače naglasio tragediju stradanja. Nije nam namera da ovde poredimo dva dela o krupnim istorijskim katastrofama i masovnim ubijanjima. Važno je primetiti: „Bosonogi Gen“ nikada nije bio ni blizu da (na Zapadu) dostigne slavu „Mausa“.

2.

„Maus“ ne bi doživeo ni uspeh ni svetsku slavu da nije – ponovimo – izvanredno umetničko delo. Ali, da je samo izvanredno, pitanje je koji bi bio domet njegovog uspeha. Velikoj slavi i dugotrajnoj popularnosti, pa i ulasku u školske kurikulume, umnogome je doprinela njegova glavna tema – Holokaust. Recimo to ovako, da je Spiegelman „Mausa“ objavio sredinom 20. veka, strip bi verovatno potonuo ispod horizonta šire javnosti i stekao tek poseban status u uskom krugu ljubitelja (underground) stripa. Uspon teme Holokausta u (američkoj) javnosti – kako to ponekad biva s umetničkim delima: da idu u susret svom vremenu – jednostavno se poklopio s objavljivanjem „Mausa“.

Ponovimo, da nije tako bilo, „Mausa“ bi imalo smisla čitati u školama i razgovarati o njemu kao o delu koje je iz korena izmenilo pogled na strip. Ali, nije bilo do stripa nego do Holokausta. Da o Holokaustu treba učiti u američkim školama počelo je da se podrazumeva tek krajem 20. veka. Studiju „The Holocaust in American Life“, o odnosu američke javnosti prema Holokaustu, napisao je istoričar Peter Novick. Knjiga je prvi put štampana 1999.5 Novick se u knjizi pita zašto se o Holokaustu u Americi uveliko počelo govoriti tek nekoliko decenija posle 2. svetskog rata. Da bi odgovorio na to pitanje, on se poziva na razliku između istorijskog pamćenja i kolektivnog pamćenja, koju je razradio Maurice Halbwachs.6 Samo pitanje je postavio na osnovu neuspele analogije: o krupnim istorijskim događajima obično se govori netom pošto su se oni odigrali, šta je dovelo do zakasnele javne refleksije o Holokaustu?

Halbwachsovo kolektivno pamćenje, dakle, manje ima veze s prošlošću a više s artikulacijom kolektivnog identiteta u sadašnjosti. Taj identitet, kaže Novick sledeći Halbwachsa, sklapa se u skladu s trenutnim prilikama, to jest kao odgovor na njih, a od elemenata koji se biraju iz prošlosti kao podesni za željenu ili funkcionalnu sliku u sadašnjosti.

U vezi s tim, Novick dalje razvija svoje pitanje – koje su to prilike krajem 20. veka pogodovale prihvatanju Holokausta kao osnove kolektivnog identiteta Jevreja u Americi i zašto je američka javnost najednom postala prijemčiva za priču o Holokaustu? Vrlo grubo, Novickov odgovor glasi: u drugoj polovini 20. veka slabi sveobuhvatni američki identitet, a ispod njega počinju da se pomaljaju zasebni kolektivni identiteti. Do tad, Jevreji u Americi nastojali su da se sasvim uklope u sveamerički identitetski obrazac, ali kako je on počeo da bledi, trebalo je pronaći osnovu za jedan novi, posebni jevrejski identitet. Kultura i religija nisu mogle obaviti taj posao zbog velikog broja sekularnih Jevreja i zbog njihove poodmakle asimilacije u američku kulturu. U tom traganju, kao osnova se nametnuo Holokaust.

Izboru Holokausta kao osnove za novi identitet pogodovao je i njegov ključni žrtveni element. Naime, i drugi novi posebni identiteti, nastali u borbi za puna prava članova potlačenih zajednica u Sjedinjenim Državama imali su jaku viktimizacijsku crtu.

Novick još kaže da su priča američkih Jevreja o Holokaustu i kultura koja se oko nje formirala oblikovane u skladu s nekim bitnim svojstvima hrišćanske kulture (slike stradanja, hodočašće, sveti predmeti, to jest muzejske postavke ličnih stvari zaostalih iza ljudi pobijenih u logorima), te su lako prelazile granice izvorne zajednice i širile se popularnom kulturom i medijima ka drugima (Steven Spielberg figuriraće u Novickovom tumačenju kao jedan od bitnih protagonista ovog širenja). Sve to kulminira u devedesetima, kada su „Mausa“ spremno dočekali hvalospevima i prigrlili američka akademska i šira javnost.

3.

Šta je onda zasmetalo školskom veću okruga McMinn? Osam psovki i jedan crtež nagog ženskog tela u „Mausu“, kažu. Uz to i nedoličan odnos između oca i sina. Jer, sve bi to moglo da ohrabri đake, veruju članovi školskog veća, da počnu da koriste ružne reči i zainteresuju se za gola (ženska?) tela. Povrh toga, šta ako se đacima dopadne, pribojava se veće, kako se sin odnosi prema ocu, pa i sami počnu tako da se ponašaju? Sve u svemu, bolje je bez „Mausa“ u školama nego s njim.

Sve je tu, naravno, pogrešno. Reći će članovi veća, nismo mi protiv toga da deca uče o Holokaustu, mi imamo problem s izabranim stripom iz koga bi trebalo to da nauče. Umesto stripa, neka se deca vrate nastavnim jedinicama iz udžbenika, iz njih će dobiti sve (brojeve) što treba da znaju. Uzmimo da učiti decu o Holokaustu nije sporno za članove veća. Da li očevi zaista treba da se plaše sinova poput Arta Spiegelmana? „Maus“ je knjiga velike ljubavi sina prema ocu. Ona je nastala iz te ljubavi i njome se završava. Recimo to ovako: pogon priče radi na ljubav. Sin se ne slaže s ocem, ima loš odnos s njim, otac mu se ne dopada, dalek mu je i odbojan. Ali s tim ne može da živi, hoće da razume zašto je otac takav, naprosto, zato što ga voli (ili zato što želi da ga voli, svejedno). A da bi ga razumeo, mora s ocem proći kroz prošlost njegovog stradanja.

Tako to nije priča samo o Holokaustu: pored toga „Maus“ je priča i o potrebi da se ima porodica, da se pripada porodici i da se među sobom članovi porodice razumeju i poštuju… jeste, i da se vole. Iako stiže iz alternativnog miljea, iako je pre „Mausa“ Spiegelman radio izrazito – nazovimo ih tako – subverzivne (neka bude: i skaredne) kratke stripove (vidi kompilaciju tih radova „Breakdowns: Portrait of the Artist as a Young %@ࢼ*!“), na šta će se rado pozvati neki članovi veća, njegova priča o odnosu s ocem zapravo je na prihvatljiv način vrlo konzervativna. Ali, ne dovoljno za školsko veće okruga McMinn. Zašto?

Verovatno iz istih razloga iz kojih je ranije nekim drugim članovima istog veća bila prihvatljiva. Dakle iz identitetskih razloga proisteklih iz političkih, socijalnih, klasnih i kulturnih (takozvanih) ratova, odnosno sukoba u Sjedinjenim Državama.

Okrug McMinn ima nešto više od pedeset hiljada žitelja. Više od 80 odsto njih su beli. Oko 15 odsto pak pripada manjinskim etničkim zajednicama. Na prošlim predsedničkim izborima iz novembra 2020. više od 80 odsto birača iz okruga glasalo je za Trumpa. Oko 16 odsto glas je dalo Bidenu. Linija političke podele i brojevi pristalica, kako vidimo, preklapaju se s etničkom strukturom stanovnika okruga. Tome treba dodati i da u okrugu oko 18 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva. Dakle, svaki peti žitelj okruga bori se za goli opstanak. Od toga je više od 20 odsto mladih.

Tako birači okruga McMinn savršeno odgovaraju medijskoj slici prosečnog Trumpovog pristalice: ozlojeđena, siromašna, slabo obrazovana bela američka populacija. To jest, mahom oni što sebe vide kao izostavljene iz raznih programa pozitivne diskriminacije za članove marginalizovanih ili potlačenih manjinskih zajednica. Drugim rečima, imamo posla sa ozbiljnim brojem belih ljudi koji se osećaju zapostavljenima. Oni su se ranije identifikovali s onim što smo ovde, sledeći Novicka, nazvali sveobuhvatnim američkim kolektivnim identitetom. Kada se taj identitet povukao pred nizom posebnih grupnih identiteta, oni su ostali bez, recimo to tako, svog kulturnog uporišta. Ekonomsko su takođe izgubili, ako su ga ranije uopšte i imali. Otuda resantiman prema članovima manjinskih zajednica i politikama za poboljšanje njihovog položaja. Uz to, veliki broj njih, koliko god da im je život besperspektivan, zadržava neprijateljski stav prema svakoj intervenciji države, pa i onoj koja bi im išla u prilog. Siromašni beli ljudi ih doživljavaju kao nepravednu otimačinu. Reakcija je bila žestoka i kulminirala je izborom Trumpa za predsednika 2016. godine.

Trump je dakle tek politička posledica širih promena. Osvetnički raspoloženi, uglavnom beli ljudi, krenuli su da koriste demokratska sredstva u borbi protiv politika ljudskih prava i socijalne jednakosti za članove potlačenih grupa. Pred tim osvetničkim besom, kao žrtva je u okrugu McMinn pao i Spiegelmanov „Maus“. Moglo bi se reći da je to odgovor ozlojeđenih belih ljudi na poraz Trumpa na izborima iz 2020. A ako bismo spekulisali šta je zaista bilo u njihovim glavama, možda bismo mogli reći da je to kompenzacija za tobože ukradenu Trumpovu pobedu.

U svakom slučaju, „Maus“ tu nije bio ni glavna meta ni razlog sam po sebi za promenu kurikuluma. Ta promena naprosto je deo širih političkih i kulturnih borbi, iza kojih se kriju ekonomski i socijalni razlozi. „Maus“ je usputna žrtva. Ako bi se igde s dobrim razlogom mogla upotrebiti fraza o ideologiji kao iskrivljenoj svesti, onda je to svakako ovaj slučaj. Umesto da se borba vodi na planu ekonomskih i socijalnih politika, ona se projektuje na kulturnu i obrazovnu ravan,7 a kao žrtve pored ostalog padaju i dela sasvim pogrešno identifikovana kao simboli politika pogrešno shvaćenih kao razlog za nepravedno siromašenje belih ljudi.

Ući sad u raspravu s članovima veća i pokazati im gde sve greše, bio bi, verujem, pogrešan potez. Jer će oni naprosto biti gluvi za protivargumente, a pogotovo za nijansirane stavove iz književne teorije i kritike. Umesto toga, trebalo bi identifikovati razloge za njihovu lošu situaciju, upravo onako kako to radi, recimo, kritička pedagogija. Ali, i kritička pedagogija se na nesreću ponajčešće vidi upravo kao pedagogija za potlačene članove manjinskih zajednica, a ne kao univerzalni obrazovni pristup, podesan i za belu većinu.

4.

Šta god da su pravi razlozi za odluku veća, stoji da je njegovi članovi brane bezmalo karikaturalno pogrešno. Iz njihovih argumenata se vidi da oni nisu vični čitanju i tumačenju umetničkih dela. Te da pogrešno razumeju svrhu škole i ispravan pedagoški metod. Verovati da škola funkcioniše po mimetičkom principu, da će deca modele iz škole prihvatati zdravo za gotovo i ponašati se u skladu dirljiva je utopija. Ali, članovi veća imaju pravo na tu grešku. Oni nisu ni profesionalni pedagozi ni školovani tumači. Oni su takozvani obični ljudi. U filmu „Revisionaries“ gledamo kako doslovno svako može da se kandiduje za člana veća. Na izbore za članove veća obično ne izlazi veliki broj birača, ali to se ne može pripisati kao greška samih kandidata.

U deliberativnom modelu za demokratsko obrazovanje koji elaborira Amy Gutmann,8 upravo se decentralizovano školstvo i demokratski proces odlučivanja o kurikulumima smatraju kao osnova za demokratsko obrazovanje. Gutmann objašnjava da osnovna svrha škole treba da bude osposobljavanje ljudi da zajednički odlučuju o stvarima koje se tiču njihovih života ponaosob i života zajednice. Prvi uslov za takvo obrazovanje jesu upravo demokratske procedure za odlučivanje kako obrazovanje treba da izgleda. Taj uslov podrazumeva onda i sledeće: da bi se dobro odlučivalo, učesnici u procesu treba da budu kompetentni i informisani. U slučaju školskog veća oblasti McMinn ispunjen je samo prvi uslov. Da li to onda diskvalifikuje čitav proces i tera nas da odbacimo decentralizaciju kao dobru meru za školske politike?

Svakako ne. Ako se ljudima u lokalnoj zajednici prepusti da odlučuju o obrazovanju svoje dece, onda se mora računati i na greške koje će sigurno napraviti. Mora se čak računati i na to da će ostati gluvi za ispravne protivargumente, upravo onako kako verujem da sad ništa ne bi vredelo članovima veća okruga McMinn objašnjavati kako su sve pogrešno pročitali „Mausa“. Umesto toga, potrebne su dve druge stvari: prvo, zajednički utvrditi čemu škola treba da služi i koje zahteve obrazovanje treba da ispuni; drugo, pošto se donesu te odluke, kako se i u kom roku proveravaju učinci njihove primene.

U ovom konkretnom slučaju, trebalo bi pitati članove veća kakav rezultat očekuju od svoje odluke i u kom roku će taj učinak moći da se proveri. Ako se odluka, i iz ugla njenog učinka – jer je već očigledno da su razlozi iz kojih je doneta pogrešni – takođe pokaže kao pogrešna, mora se ponovo odlučivati. Nije nemoguće da se u jednom trenutku pokaže da bi se veštine čitanja i tumačenja, posle niza pogrešnih odluka, morale naći u središtu obrazovanja okruga McMinn. Ali, i ako se ne nađu, ne treba odustati od osnovnih principa – decentralizacije i demokratskog odlučivanja. Jer, odluku veća ne treba uzimati i tumačiti kao konačnu. Ona je samo jedan korak u kontinuitetu obrazovnog procesa, gde se mora računati i na greške.

***

Domaće prosvetno nasleđe kao i tekuće obrazovne prakse kod nas izrazito favorizuju centralizovano i izrazito nedemokratsko odlučivanje o svrhama obrazovanja i sadržajima školskih programa. Svako ko zagovara decentralizaciju i demokratizaciju obrazovanja, morao bi se ozbiljnije pozabaviti – nazovimo ga tako – slučajem „Maus“ iz okruga McMinn. Ne zato da bi shvatio da su pogrešne ideje u koje veruje, nego da bi se pomirio s tim da takvi, od domaćih drugačiji obrazovni modeli, podrazumevaju i pravo na grešku. Zašto su ti drugi modeli ipak bolji od naših? Zato što se kod nas na vrhu obrazovne piramide nalaze ignoranti poput onih iz školskog veća okruga McMinn. Pri tom ih za taj posao niko nije birao, pa nemaju čak ni demokratski legitimitet na koji se mogu pozvati članovi školskog veća u državi Tenesi. Zbog grešaka naših kreatora kurikuluma ovde svi trpe štetu. Zbog grešaka članova školskog veća s one strane okeana, trpeće štetu samo žitelji okruga McMinn. I to verovatno samo do sledećeg kruga odlučivanja. Nama se pak čini da će loše stanje kod nas trajati večno.

Školegijum, 31.01.2022.

Peščanik.net, 04.02.2022.

Srodni link: Dejan Ilić: 27. januar – Dan sećanja na žrtve Holokausta


________________

  1. O konzervativnoj revoluciji i njenim glavnim protagonistima vidi Michael W. Apple, „Obrazovanje na ’pravom’ putu“, preveo Đorđe Tomić (Beograd: Fabrika knjiga, 2014). Posebno je važno u Appleovoj knjizi to što podrobno objašnjava kako su akteri konzervativne revolucije uspeli da odgovore, barem simbolično, na potrebe ljudi koji trpe štetu upravo zbog poltika što ih kreiraju ti akteri.
  2. Prevod „Mausa“ objavile su i jedna zagrebačka i jedna beogradska izdavačka kuća – Fibra 2009. odnosno Komiko 2019.
  3. Kad smo već kod istorije stripa, u prevodu je dostupna informativna, široko postavljena „Svjetska povijest stripa: od 1968. do danas“ Dana Mazura i Alexandera Dannera, u prevodu Jana Smerkara i Saše Dracha (Zagreb: Sandorf, 2017).
  4. Keiji Nakazawa, „Bosonogi gen“, 1-4, prevela Tamara Jambrišak (Zagreb: Fibra, 2013-2015).
  5. Peter Novick, „The Holocaust in American Life“ (New York: Mariner Books, 2000).
  6. Moris Albvaš, „Kolektivno i istorijsko pamćenje“, preveo Aljoša Mimica, Reč br. 56.
  7. Govorim, naravno, ovde o populizmu. Stoga treba biti krajnje oprezan. Populizam nije samonikli svetonazor ponikao iz takozvanog naroda. Naprotiv, on se bezmalo uvek spušta od vrha prema dole, a kreiraju ga i šire gotovo uvek članovi privilegovane elite zarad svojih sebičnih interesa. Za više o populizmu vidi Jan-Verner Miler, „Šta je populizam“, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: Fabrika knjiga, 2017).
  8. Ejmi Gatman, „Demokratsko obrazovanje“, prevela Slobodanka Glišić, Reč br. 82.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)