Irena ©Morvan/Tréfouël/Evrard/Walter chez Glénat
Irena ©Morvan/Tréfouël/Evrard/Walter chez Glénat

Ima li škola odgovor na jednostavno pitanje: kako delovati ispravno u moralno korumpiranom okruženju?1 Tako je: lakše je postaviti ovo pitanje nego odgovoriti na njega. Naši moralni obziri nisu isključivo izvodi iz naših samostalnih rasuđivanja zasnovanih na pojmovima ispravnog i neispravnog koji su nam dostupni sami po sebi. Etičke vrednosti nam (pored ostalog ili pre svega – preko škole) predaje/posreduje upravo zajednica: o tome šta je dobro a šta zlo sudimo na osnovu stavova što smo ih usvojili iz našeg društvenog okruženja.2 Taj uvid je jedna od najčvršćih uporišnih tačaka (komunitarnih) teorija koje insistiraju na presudnoj važnosti tradicija u temelju zajednice. Na taj stav bi se imalo šta odgovoriti čak i ako se kao dobri prihvate komunitarni razlozi: nema zajednice koja je u bilo kom smislu homogena ili monolitna; u svakoj zajednici istovremeno se prepliće i nadmeće više skupova vrednosti (ili tradicija).

Ali, neka bude da na naša moralna rasuđivanja bitno utiču dominantni obrasci zajednice čiji smo članovi: i tada se mora napraviti mesta za procene koje su od njih nezavisne. Kako se to radi? Jedan način moglo bi biti uvođenje ideje o reciprocitetu.3 To bi značilo da o svakom skupu vrednosti treba razmišljati iz pozicije onih koji zbog tih vrednosti trpe najveću štetu (to bi bila jedna od refleksija koncepcije o univerzalnim vrednostima). Trebalo bi, dakle, misliti o tome šta bi se dogodilo da se neko prema meni/nama ponaša onako kako se ja/mi ponašam/ponašamo prema drugima?

Ako se sada, ovim načelnim i krajnje grubo i pojednostavljeno formulisanim pitanjima o moralu4 doda škola, očigledno je da bi njena uloga bila da deci prenese vrednosti i obrasce za moralno rasuđivanje na kojima se temelji zajednica. Ali, kako vidimo, to je tek pola priče: zajedno sa tim vrednostima i obrascima, škola bi ujedno trebalo da insistira i na pravilu reciprociteta. Drugim rečima, trebalo bi u školi barem pokušati da se za zajednicu specifične vrednosti predstave kao univerzalne. Te vrednosti bi dakle moralo biti moguće odbraniti i sa jednog opštijeg stajališta, izvan ili s onu stranu zajednice. S obzirom na to, škola ima dvojaku svrhu: da prenese vrednosti, ali i da osposobi mlade članove zajednice da ih preispituju.

Pitanje s početka – kako delovati ispravno u moralno korumpiranom okruženju – može se onda preformulisati i u više pedagoškom smislu: kako istovremeno posredovati vrednosti zajednice i preispitivati ih? Na ovo pitanje pokušali su da odgovore autori stripa „Irena“:5 scenaristi Jean-David Morvan i Séverine Tréfouël, te crtač David Evrard. Pet svezaka („Geto“, „Pravednici“, „Varšava“, „Ponosim se tobom“ i „Život poslije“) tog stripa izašlo je u francuskom originalu između 2017. i 2020. godine. U martu 2020. prevod stripa je objavila izdavačka kuća „Fibra“ iz Zagreba. O tom stripu će nadalje biti reč. Zbog sličnosti sa pričom iz stripa, a u vezi sa istim sklopom pitanja, pažnju ćemo skrenuti i na hrvatski igrani film iz 2019. „Dnevnik Diane Budisavljević“ rediteljke Dane Budisavljević. Tekst ćemo završiti kratkim osvrtom na dokumentarni strip „Niti života“ autorke Kate Evans. I Evans će se, kao Irena Sendler i Diana Budisavljević, upustiti u spasavanje dece i odraslih. Za razliku od svojih prethodnica, pak, ona to čini u mirnodopskim uslovima tekuće izbegličke krize.

U obe priče, stripovskoj i filmskoj, reč je o izuzetnim ženama koje su ustale protiv dominantnih i pogubnih (ubilačkih) obrazaca ponašanja u svom okruženju u ime univerzalnih vrednosti, odnosno prirodnog prava na život svake osobe.

1.

Strip „Irena“ biografska je priča o Ireni Sendler. Ova hrabra žena je u okupiranoj Varšavi, iz notornog Varšavskog geta spasila, izloživši se pretnji smrću, dve i po hiljade dece. Strip slika Irenu kao odvažnu i samostalnu osobu, kakvom je postala, sugeriše nam priča, pre svega zahvaljujući vaspitanju i ličnom primeru koje je dobila od svog oca.

Godinu posle osvajanja Poljske, nemačka okupatorska vojska u Varšavi formira geto – zatvoreni i bodljikavom žicom ograđeni kraj grada u koji su morali da se premeste i u njemu žive svi Jevreji iz Varšave i okoline. Iz tog ograđenog dela, istovremeno, morali su da se isele svi Poljaci. Oko 108 hiljada Poljaka je izašlo, a unutra je ušlo 138 hiljada Jevreja. Naposletku, više stotina hiljada Jevreja bilo je zatočeno u nekoliko gradskih četvrti.6

Geto je osmišljen pod krinkom karantina. Navodno, Jevreji su bili zaraženi tifusom, a od bolesti je trebalo zaštiti ostale žitelje Varšave. Iza tobožnjih zdravstvenih razloga krio se glavni cilj – istrebljenje Jevreja. Nacistička okupaciona vlast geto je tretirala kao stalni izvor besplatne radne snage. U svakom smislu besplatne: niti su zatočeni Jevreji dobijali nadnicu za težak fizički rad na koji su svakodnevno izvođeni, niti su vlasti izdvajale sredstva nužna za održavanje života u getu. Neprekidno izloženi fizičkom iscrpljivanju, bez hrane i elementarnih uslova za život, bez lekova i neophodne opreme za zdravstvenu negu, Jevreji su bili osuđeni na brzu smrt.

Kako odrasli Jevreji, tako i njihova deca. Pored ovih opštih mesta o uništenju evropskih Jevreja, čitalac stripa „Irena“ neće saznati mnogo o životu u getu. Što nije nužno manjkavost priče. Ponovimo, priča je potpuno fokusirana na ponašanje i sudbinu glavne junakinje (u oba smisla te reči: narativnom i herojskom) Irene. Težak život u getu slika se u osnovnim, grubim crtama, onoliko koliko je dovoljno da se verno dočara smrtna pretnja nad zatočenicima geta uopšte, te njihovom decom posebno. Svest o smrtnoj ugroženosti dece ujedno je i glavna motivacija za Irenino ponašanje.

Priču otvora slika samoga zla. U prvom kadru gledamo nacističkog oficira s izbačenim prednjim zubima nalik na miša/štakora. Ovo poživotinjavanje kao metafora za neljudsko ponašanje treba odmah na početku da suoči čitaoca sa strahotom kojoj se suprotstavila Irena. U sledećem kadru vidimo rampu i bodljikavu žicu, te je odmah jasno da je reč o logoru. Na žičanoj ogradi logora okačena je tabla da su unutar ograde zaraženi tifusom, ali taj natpis u stripu nije nigde tekstualno objašnjen.

Na prvoj strani stripa videćemo odmah i Irenu u verbalnom sukobu sa oficirom. Ona je drska i neustrašiva: ne samo da sa oficirom razgovara – krajnje neočekivano u zadatim uslovima i pretpostavljenim odnosima moći, odnosno nemoći – kao sa sebi ravnim, nego se ne usteže ni da mu zapreti. Sve što dalje sledi u priči, praktično je narativna razrada ove početne scene.

2.

Od prve strane odmah je jasno i za koji pripovedni postupak su se opredelili autori stripa. S jedne strane, priča se vizuelno čvrsto naslanja na francusko-belgijsku školu stripa (pomenimo ovde „Asterixa“ Renéa Goscinnyja i Alberta Uderzoa te „Tin Tina“ Hergéa kao ilustraciju), što je signal da je intencija autora da jednu mučnu priču olakšaju karikaturalnim crtežom jer se pre svega obraćaju mlađoj publici.7 Otuda i pacovski portret oficira – to jest pojednostavljena slika zla.

Karakterizacija junaka stripova njihovim poistovećivanjem sa životinjama, gde se računa na poslovične osobine tih životinja, nije retka u stripovima. Ipak, treba podići ogradu. Ovakvim pristupom autori su napravili svojevrsni odmak od najčuvenijeg stripa o uništenju Jevreja u 2. svetskom ratu – „Mausa“ Arta Spiegelmana.8 Spiegelman u svom stripu Jevreje slika kao miševe, a naciste kao mačke; dok su Poljaci recimo, svinje. Na taj način, on opredmećuje elemente antisemitske nacističke propagande. Sa ironijskim odmakom, njegova karakterizacija etničkih grupa kao životinja odraz je rasnih/rasističkih teorija iz kojih se izvodilo opravdanje za istrebljenje čitavih naroda. Francuski autori, pak, odlučili su se da opšta mesta iskoriste za brzu i nedvosmislenu karakterizaciju pojedinih likova.

Ako su u tom smislu možda i potcenili svoju pretpostavljenu publiku, odstupivši od kritike rasnih predrasuda kako je ona data u „Mausu“, u jednom drugom smislu oni ipak prate Spiegelmana. Spiegelman svoju priču daje u dve vremenske ravni: u sadašnjosti pripovedanja i u vremenu 2. svetskog rata. Slično se priča vremenski lomi i u „Ireni“. Ali, opet treba naglasiti razliku. U „Mausu“ se u ravni sadašnjosti pokazuju traumatične posledice prošlih stradanja: zlo je ostavilo jak trag i bitno utiče na sve što se događa kasnije, pa i na odnos između oca (preživelog zatočenika logora) i sina (samog pripovedača).

U „Ireni“, pak, u sadašnjosti se odaje počast glavnoj junakinji za njene hrabre podvige spasavanja dece za vreme rata. Pored toga, u sadašnjosti se pokazuju i rezultati njenih velikih dela: deca preživela zahvaljujući Ireni, podižu svoju novu zemlju mira i blagostanja – Izrael. Priča ovde proklizava u pomalo banalnu političku propagandu Izraela. Slepa mrlja priče o novom Izraelu jesu stradanja Palestinaca prognanih zarad podizanja jevrejske države. Kao što je slepa mrlja priče iz 2. svetskog rata manje-više miran pristanak, ako ne baš i saučesništvo jednog, ne baš malog, broja Poljaka u istrebljenju njihovih suseda Jevreja.

Ne mora biti da su ovo namerni previdi. Nije verovatno ni da su autori hteli da podmetnu mlađim čitaocima lažnu sliku. Sve se može videti i kao posledica narativno izrazito sužene perspektive, date već na prvoj strani priče. Imamo veliko i smrtonosno zlo. Imamo hrabru junakinju. Imamo decu koju ona spasava. Zlo se nadvilo nad samu decu, ali i na junakinju od onog trenutka kada odluči da deci pomogne. Autori će se potruditi da naglase samu odluku. Naravno, ona nije bila laka jer je sa sobom povlačila veliki rizik. Ali, upravo zbog sužene perspektive, ne vidi se u priči zašto je sve bilo teško odlučiti i zašto je Irena zajedno sa svojim pomagačima/saradnicima bila jedna od retkih koja se upustila u spasavanje jevrejske dece.

3.

A taj segment priče nam se čini posebno važnim, zapravo – najvažnijim. Koliko nam god odluka da se spase dečji životi izgledala i ispravnom i lakom i zdravorazumskom iz mnogo razloga bilo ju je teško doneti i Ireni i drugima iz toga vremena i u tim (ne)prilikama. Irena je donosi u dva koraka.

Kao članica Crvenog krsta, Irena svakodnevno odlazi u geto i tamo zatočenim svojim sugrađanima i sunarodnicima nosi hranu, odeću i lekove. Da je stanje u getu egzistencijalno neizdrživo jasno joj je na prvi pogled. Konačnu potvrdu dobiće i kada je jedna od bolesnih žena na samrti zamoli da izbavi iz geta njenog sina i spasi ga. To će biti okidač za moralnu dramu.

Sve elemente te drame dobijamo u dijalogu Irene i njene majke. Ni Irena ni majka se ne čude što Irena okleva da donese iz ugla naknadne pameti današnjeg čitaoca jedino ispravnu odluku. Nije reč samo o tome da joj u slučaju da pokuša da spasi dete preti kazna smrću od strane nacističkih okupatora. Njeni zemljaci, pa čak i njene kolege iz Crvenog krsta mogu biti protiv jedne takve odluke. Štaviše, mogu je izdati vlastima. Na to je opominje majka. Što nas vraća na pitanje od kog smo počeli: kako se postupa ispravno u moralno korumpiranom okruženju?

Autori stripa su dilemu rešili na jedan zanimljiv način. Iako majka misli da se deci mora pomoći, ona Irenu ostavlja da sama odluči jer je rizik, pa otuda i teret odgovornosti za takvu odluku prevelik. Tako ni iz najbližeg okruženja Ireni ne dolazi odlučna i jednoznačna podrška za ispravno ponašanje. Pa joj se u snu javlja mrtvi otac i definitivno razrešava moralnu nedoumicu. Otac se javlja s onu stranu života. On progovara s jednim neupitnim, apsolutnim autoritetom. Moralne norme i njihovo poštovanje ne mogu zavisiti od konkretnih okolnosti: ni od dominantnih obrazaca ponašanja u okruženju ni od egzistencijalne pretnje.9 Otac će se i kasnije u priči uvek pojavljivati kao garant ili otelovljenje viših, univerzalnih moralnih principa.

Otac nije jedini koji u stripu demonstrira univerzalne moralne vrednosti. Sasvim primereno stripu za mlađe čitaoce, glavna junakinja ima važnog pomoćnika u svojim poduhvatima spasavanja: to je njen pas, sa krajnje izoštrenim i nepogrešivim moralnim čuvstvom. U više navrata pas će presudno doprineti uspehu izvlačenja beba i dece iz geta. Ako otac s onu stranu života stoji kao otelovljenje viših moralnih vrednosti, onda pas s onu stranu ljudskosti može da bude alegorijski prikaz prirodnog prava, poput prava na život. Naravno, Irenin pas je pre svega narativno pomagalo da se jedna sumorna priča približi te učini čitljivom i koliko je to moguće zabavnom mlađoj publici. Ali, po analogiji sa ocem, pas otelovljuje jedan viši moralni princip koji nadilazi ljude i obavezuje ih da se ponašaju u skladu sa njim, bez obzira na njihove slabosti ili po život opasan sticaj okolnosti.

4.

Tako dobijamo jedan rukavac priče: dovedena u situaciju da bira da li će se uključiti ili posmatrati sa strane, hrabra Irena vođena kategoričkim imperativom odlučuje da spasava decu. I za to će platiti visoku cenu, umalo samim svojim životom. To je drugi rukavac priče: Irenina mreža za spasavanje dece iz geta biće razotkrivena. Nacisti hapse Irenu, bacaju je u tamnicu i divljački muče ne bi li im otkrila gde su smeštena spasena deca i ko su joj pomagači. Već smo videli da je Irena hrabra i beskompromisna kada se treba ponašati moralno ispravno. Sada gledamo i koliko je spremna i sposobna da trpi bol. Bez obzira na mučenje, Irena neće nikoga odati.

Sve se to baš tako dogodilo i u stvarnosti, jer, kako smo rekli, čitamo biografsku priču. Ali, vernost činjenicama nije jedini razlog što je u priči data i epizoda iz tamnice i mučilišta. To je još jedna ilustracija raspojasanog zla koje se svalilo na Poljsku uopšte i na poljske Jevreje posebno, kao i na njihove pomagače. Ako je u epizodi spasavanja Irena junakinja, u epizodi utamničenja ona postaje – superjunakinja, gotovo nadljudsko biće. Istina, autori će u tamnici prikazati još nekoliko žena uz čiju pomoć Irena uspeva da istrpi i preživi sva mučenja i iskušenja. Ali, to ne menja glavni utisak – reč je o izvanrednoj ženi, spremnoj da po cenu života ne izneveri vlastite moralne principe.

Tako se konačno sklapa moralna ekonomija ove biografske priče, kako su nam je predstavili njeni autori. S jedne strane je nepojamno zlo. S druge su njegove bespomoćne žrtve. Između njih je jedna izvanredno hrabra žena s praktično nadljudskim kapacitetima. Ako se pod svetlom tako sklopljene priče vratimo na naše početno pitanje, odgovor obeshrabruje: u moralno korumpiranom okruženju ispravno se mogu ponašati samo nadljudi. Nagrada koju Irena dobija posle rata u vidu počasti od strane dece spasene iz geta, ne izgleda kao dovoljna kompenzacija za patnje kroz koje je prošla. Zapravo, kompenzacija jednoj takvoj ženi nije ni potrebna. Ona je tačno znala šta radi, verovala da je to ispravno i bila sposobna da istrpi svaku odmazdu za takvo svoje ponašanje.

Ako su autori stripa imali, a po svemu sudeći jesu, pedagoški cilj da pouče vrlini na primeru Irene i njenog spasavanja dece iz geta, bojim se da su pred svoju mladu publiku postavili praktično neostvariv zadatak. Malo ko će i među odraslima u sebi prepoznati Irenu i biti spreman da se žrtvuje kao ona, sve i kada je bez ostatka jasno kako treba ispravno postupiti, ako je za takvo ponašanje verovatna upravo ona kazna koja se sručila na Irenu. I bez kazne kategorički imperativi klimavo stoje spram raznih drugih hipotetičkih imperativa. Kada se tome doda i kazna, tek retki izuzeci, poput Irene, usudiće se da rade u skladu sa onim što je moralno ispravno. Barem dva drugačija pristupa mogla bi biti ubedljivija i više podsticajna za ispravno ponašanje u zlim prilikama. Jedan je dat u filmu „Dnevnik Diane Budisavljević“ rediteljke Dane Budisavljević.

5.

„Dnevnik Diane Budisavljević“ u bioskopima u Hrvatskoj gledalo je više desetina hiljada gledalaca. Film je prošle godine višestruko trijumfovao na festivalu u Puli (nagrade za najbolji domaći [hrvatski] film i režiju). Proglašen je i za najbolji debitantski film na festivalu u Kotbusu, u Nemačkoj.

Tema filma slična je temi iz stripa: 2. svetski rat i masovno stradanje Srba u koncentracionim logorima NDH-a. Glavna junakinja filma Diana Budisavljević, kao i Irena, istorijska je ličnost. Da nije bilo velikog rata i zločinačke „nezavisne“ države, Diana bi, verovatno kao i Irena, život proživela mirno: kao dobro situirana supruga zagrebačkog lekara, porodici privržena domaćica, majka i baka, slabo zainteresovana za svet izvan svog udobnog kućnog okruženja. Ali rat se dogodio, dogodila se i kriminalna država, na čijem su se čelu našli – kaže se to u filmu eksplicitno – sve sami kriminalci i bivši robijaši, pa je najednom postalo važno i to što je lekar, Dianin suprug dakle, Julije Budisavljević Srbin, pravoslavac.

Kroz tu u novom okruženju stigmatizovanu etnokulturnu venu, u Dianin život, protiv njene volje, pritiču informacije o stradanjima sunarodnika njenog supruga. To je bilo dovoljno da se spokojna kućanica, inače katolikinja i Austrijanka po poreklu, baš poput Irene, preobrazi u posvećenu aktivistkinju. Da ponovimo, jer je važno, samo to što je znala da ljudi, uglavnom daleko od nje, pate i stradaju bilo je dovoljno da Diana Budisavljević oseti neodoljiv poriv – dakle kao Irena – da deluje i pomogne. I to bi uglavnom bilo sve što se ima reći o glavnoj junakinji filma. Međutim, kao i u stripu, naglasak u filmu nije isključivo na zločinu i žrtvama. Jednostavna dobrota Diane Budisavljević nije potisnuta u drugi plan da bi se istakla strahota stradanja. Naprotiv, kako to rediteljka neumorno ponavlja, u središtu filma je priča o Dianinoj dobroti.

Ta priča pripoveda se u četiri po narativnoj važnosti jednako vredne ravni. U prvoj, koja otvara film, imamo svedočenja preživelih iz logora. U drugoj, koja narativno sledi za prvom, i praktično, zajedno sa njom, zaokružuje i poput prstena zatvara film, imamo dokumentarne materijale takozvanog „Hrvatskog slikopisa“. Treća ravan sastoji se iz igranih delova filma, gde se u naslovnoj ulozi pojavljuje silno i opravdano uzdržana Alma Prica. Četvrta ravan natkriljuje ostale tri i narativno ih povezuje kao pripovedni glas iz off-a – tu slušamo odlomke iz dnevnika Diane Budisavljević.

Da ponovimo, film narativno uokviruju svedočenja i dokumentarni materijali. Na početku i na kraju filma gledamo autentične snimke, prvo ulaska nemačkih trupa u Zagreb, a zatim, posle više godina, i partizanskih, to jest jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Uprkos dramatičnim razlikama između dve vojske – okupatorske i oslobodilačke – scene iz centra Zagreba su bolno istovetne: s istim oduševljenjem Zagrepčani dočekuju i jedne i druge. Rediteljka je nemilosrdna – ona pokazuje, recimo to tako, masu bez svojstava, koju svaka sila oblikuje kao plastelin. Njoj nasuprot, postavljena je Diana Budisavljević, koju i na početku i na kraju rata, u igranom segmentu filma, gledamo zaokupljenu svojim kućnim poslovima.

Dokumentarni materijali, pored slikanja društva, predstaviće i prirodu samoga zla: decu na izdisaju snimljenu u logorima. Tako Dana Budisavljević postavlja scenu za svoju junakinju: društvo pokoreno od strane nepojmljivog zla. I na tu scenu izvodi – naprosto se to ne može dovoljno puta ponoviti da bi bilo sasvim jasno – jednu običnu domaćicu sa sasvim običnim moralnim čuvstvom koje povlači jasnu granicu između dobra i zla. Samo to je potrebno da bi se spasilo više od sedam hiljada života, govori nam rediteljka filma. Da bi nam to rekla, ona će, naravno, vrlo suziti fokus svoga filma. Izostaće iz njene priče mnogi važni elementi o okupaciji i otporu na teritoriji Jugoslavije. Ali, ova redukcija je i opravdana i neophodna, da bi se ispričala i naglasila jedna konkretna priča o humanosti.

Za razliku od Irene, Diana Budisavljević nije heroina. Ona ne deli ništa ni sa superjunacima i superjunakinjama iz ratnih filmova iz vremena socijalističke Jugoslavije. U svakom smislu, ona je krhka žena, koja će se sredinom rata i razboleti, pa će svoj rad na spasavanju srpske dece iz logora prilagoditi (arhivarskim) mogućnostima svog slabog tela. Ali, neće odustati. I, na svojevrsni način, odneće pobedu nad zlom. Ta pobeda su svedoci koje pratimo u prvoj ravni filma: njihovi životi, starost koju su dočekali uprkos tome što su se kao deca našli u logoru za istrebljenje – predstavljaju trijumf dobra. Naravno, ako je tako, onda su sve one smrti dece i odraslih koje nije imao ko da spasi iz logora trijumf zla.

Ali, ta primedba samo osnažuje poruku filma. Nije teško biti Diana Budisavljević, a ipak je stradalo nezamislivo mnogo ljudi. Biti Diana Budisavljević, insistira na tome film, ne zahteva nikakve nadljudske žrtve: nešto hrabrosti, nešto upornosti, nešto posvećenosti, ali i nepogrešivo i beskompromisno razlikovanje ispravnog od moralno korumpiranog. Zato je sniženi registar u kome Dianu Budisavljević igra Alma Prica prikladno odabran i s dobrim razlozima zadaje meru i ostalim glumcima. Film još kaže: Diana Budisavljević nije bila sama, pomagali su joj i drugi ljudi, pa čak i osobe iz redova kvislinškog režima i okupatorske vojske (kao uostalom i Ireni). Kada im se pružila prilika da pokažu da nisu zveri, neki od njih su je iskoristili. Ali, trebalo im je dati tu priliku, što je uporno činila, kako nam to pokazuje film, Diana Budisavljević.

Film još pokazuje i da nema homogenih kolektivnih entiteta. Čak i u zloglasnoj NDH nisu svi bili oličenje zla: bilo je i u toj naopakoj državi dobrih ljudi, pa i u redovima katoličkog klera koji se svrstao uz kvislinški režim.

6.

Pitanju s početka može se pristupiti na još jedan način. Ono se može preformulisati. Umesto da se pitamo kako postupati ispravno u moralno korumpiranom okruženju, mogli bismo pokušati da odgovorimo zašto ljudi pristaju na očigledno zlo, ako se nađu u takvom okruženju. Istraživači su se u proteklim decenijama s tim pitanjem na umu nadnosili nad arhive i pokušavali da objasne zašto su obični ljudi činili nepojamno zlo: od Christophera Browninga i njegovih Običnih ljudi,10 preko Jana Tomasza Grossa i njegove knjige o seljanima iz Jedvabna,11 pa do Maxa Bergholza i njegove priče o masovnim ubijanjima u bosanskom Kulen-Vakufu.12 Za razliku od, recimo, Tzvetana Todorova, koji je u knjizi o spasavanju Jevreja u Bugarskoj, sasvim prikladno naslovljene Krhkost dobrote,13 na istom tragu kao i Dana Budisavljević ili autori „Irene“, ove druge autore zaokuplja suspenzija moralnosti i pristanak da se počini zločin s punom svešću o tome da je takvo delo moralno neprihvatljivo.

Browning će insistirati na situacionim determinantama pogrešnih ponašanja. Svoje „obične ljude“, ni po čemu gore od drugih „običnih ljudi“, on će razumeti kao osobe koje nisu bile u stanju da se odupru pritisku moralno korumpirane zajednice: želja da se pripada grupi, navika da se bespogovorno izvrše naređenja, spremnost da se autoritet prihvati bez preispitivanja – to su bile odlike, tvrdi Browning, koje su svaku od „običnih“ osoba načinile masovnim ubicom.14 Jan Tomasz Gross će stvarima prići iz drugog ugla: dok Browning naglasak stavlja na vojničku hijerarhiju i osećanje bliskosti među članovima iste jedinice (101. rezervnog bataljona iz čije arhive je koristio podatke), Gross, kao i kasnije Bergholz, insistira na razorenim institucijama koje su zajednice (u Poljskoj, odnosno u Bosni) držale na okupu. Jednom kada su nestale moralne stege, čovek je čoveku – recimo to tako – ponovo postao vuk.

Tim zaključcima idu u prilog i Todorovljeva zapažanja iz Krhkosti dobrote. Bugarski kralj i Bugarska pravoslavna crkva sačuvali su pod okupacijom autoritet i političku zajednicu na okupu, što ih je učinilo sposobnima da spreče deportaciju bugarskih Jevreja. Naravno, i Gross i Bergholz nijansiraju ovaj grubi uvid: raspala se natkriljujuća struktura čitavog društva, ali se društvo ipak nije rasprsnulo na atome, nego se pocepalo po linijama verovatnih podela po partikularnim privrženostima – etničkim, verskim, lokalnim. Duž tih linija, nova kriminalna struktura mogla je organizovati masovne pokolje i istrebljenja. Nad kategoričkim imperativima, prevladali su imperativi golog preživljavanja. Ili se to barem tako hoće predstaviti.

Kako ovaj argument funkcioniše kao opravdanje, upečatljivo se vidi iz razgovora Gitte Sereny sa upravnikom logora smrti Treblinka i Sobibor Franzom Stanglom. Stangl kao da je izašao iz Browningovih arhiva o „običnim“ ljudima. U knjizi Treblinka: put u tamu,15 Sereny se teško opire da na zločinca Stangla ne gleda kao na pristojnu osobu. Ništa u svakodnevnom životu Stangla ne bi učinilo gorom osobom od bilo koje druge pristojne osobe: dobar roditelj, vredan radnik, pouzdan sused – to je Stangl iz dana u dan. Pa ipak, za samo par godina, on je postao odgovoran za smrt stotine hiljada ljudi. Sereny ulazi u razgovor sa Stanglom ne bi li saznala kako je to moguće, pogotovo kada se radi o osobi savršeno sposobnoj da moralno sudi. U svoju odbranu, Stangl će izvući čitav repertoar argumenata iz studija Browninga, Grossa i Bergholza – slušao je naređenja, institucije su bile korumpirane, glava mu je bila u torbi.

Uporna Sereny, međutim, stalno će ponavljati jedno te isto pitanje – zar za Stangla nije bilo drugog izlaza? Kako to biva u izvanrednim pričama, a ponekad i u stvarnom životu, naposletku će Stangl priznati i Sereny i sebi da je pogrešio, da je mogao drugačije da postupi, i da za to čak ne bi ni snosio teške posledice. Dan posle priznanja, umro je od srčanog udara. Browning će takođe u arhivima pronaći jedan primer oficira koji je odbio da izvrši naređenje i postane masovni ubica, a da za to nije snosio nikakve posledice. Naprosto je bio vraćen kući. Kao tom oficiru, ističe Browning i svim drugim vojnicima bilo je ponuđeno da biraju. Samo je oficir odbio da učestvuje. Iako su videli da je kazna za oficira izostala, drugi vojnici su i nadalje prihvatali da izvrše naređenje. Samog oficira, pak, ostali vojnici su izopštili i izvrgli ruglu pre nego što je on konačno vraćen kući. Browning će reći da je ovaj pritisak grupe u nesigurnim okolnostima jedan od glavnih razloga zašto ljudi pristaju da čine zlo iako im je jasno da greše.

Kada ova zapažanja sada vratimo na priče o Ireni i Diani, reklo bi se da je hrvatska rediteljka ponudila verodostojniju moralnu analizu od francuskih autora. Ponovimo, francuski autori kao da tvrde da za ispravno ponašanje u moralno korumpiranom okruženju osoba mora imati praktično natprirodna svojstva. Hrvatska rediteljka, naprotiv, insistira da je dovoljno ostati privržen razlikovanju ispravnog od neispravnog ponašanja. Razume se, ovo razlikovanje mnogo je lakše kada ga podržavaju institucije zajednice.

7.

Prilikom jedne od poseta utamničenom Stanglu, Sereny će ovom bivšem nacističkom oficiru dati knjigu poljskog pedagoga jevrejskog porekla Janusza Korczaka. Korczakova pedagogija i njegova knjiga za decu ostavile su jak utisak na Stangla. Kada ga je Sereny pitala da li se seća kada je Korczak sa više stotina dece iz Varšavskog geta stigao u Treblinku na pogubljenje, Stangl je odgovorio da se ne seća.

Korczaka ćemo videti i u stripu „Irena“. Naprosto nije bilo moguće da autori stripa o Varšavskom getu zaobiđu ovog posebnog čoveka. Korczak je bio znameniti pedagog i zagovornik dečjih prava u predratnoj Poljskoj. Osnovao je i vodio sirotište koje je naposletku sa svojim pitomcima završilo u getu. Kada su u leto 1942. počele deportacije žitelja geta u logore za istrebljenje, u Poljskoj čuvenom Korczaku bilo je ponuđeno da se spasi smrti. U stripu ćemo tu scenu videti na železničkoj stanici, kada Korczaku okruženom decom prilazi oficir i nudi mu da ga skloni u stranu. Čestiti Korczak ponudu odbija i sa svojim štićenicima odlazi u smrt.

Međutim, ni iz razgovora sa Stanglom, ni u stripu o Ireni Sendler, ne vidimo da Korczakovo sirotište nije jedina ustanova u getu. Iz dnevnika Adama Czerniakowa, koji je bio na čelu jevrejskih institucija koje su organizovale život u getu, saznaćemo da je jedan od njihovih prioriteta bilo otvaranje škola i briga o najmlađim članovima zajednice. U stripu, pak, vidimo decu prepuštenu da brinu sama o sebi na ulicama geta. Czerniakow međutim piše da je važno da zajednica saterana u geto pokaže da je sposobna da vodi računa o mladima i njihovoj budućnosti. Pa uspostavlja (zanatske) škole. Taj pogled u budućnost predsedavajućeg saveta koji je upravljao životom u getu pokazao se kao tragičan: te budućnosti, kako će se ispostaviti, naprosto nije bilo za žitelje geta. Sam Czerniakow izvršio je samoubistvo u leto 1942, kada su počele deportacije u logor za istrebljenje.

Obrazovanje je pored socijalne skrbi praktično bilo temelj na kome su zatočeni Jevreji pokušali da u nepodnošljivim okolnostima osmisle život koliko-toliko dostojan življenja. Što nas vraća na pitanje od koga smo pošli: može li škola da dâ smernice za ispravno ponašanje u moralno korumpiranom okruženju? Ili: može li škola, pored toga što uči šta je to dobro za „našu“ konkretnu zajednicu, da nauči i kako se o tom dobru rasuđuje sa stajališta s onu stranu zajednice? I šta bi jedno takvo rasuđivanje uopšte podrazumevalo?

8.

Moralne procene uvek su klupko raznih niti: sticaja okolnosti, trajnijih odlika okruženja, ličnih karakteristika, ali i predstava o tome šta bi to bilo ispravno ili neispravno nezavisno od svih ovih konkretnih datosti. Ponekad se čini nemoguće da se to klupko rasplete. Treba sumnjati da bi škola mogla to da učini.

Ali, škola svakako može da skrene pažnju na to. U školi bi se mogle čitati priče poput stripa o Ireni ili gledati filmovi kao što je film o Diani Budisavljević. Moglo bi se govoriti onda i o „običnim“ ljudima i njihovim ispravnim ili pogrešnim izborima. Sami po sebi ti razgovori ne bi mogli da jemče za buduće ispravne odluke, ali bi buduće odrasle članove zajednice sasvim sigurno osposobili da utemeljenije i odgovornije moralno rasuđuju i zaključuju.

Naravno, (ne)prilike u kojima su živele i birale kako da se ponašaju Irena Sendler i Diana Budisavljević u svakom su smislu ekstremne. Ali, priče o njima, pa i sami načini na koji su te priče ispričane, šta su autori izabrali da postave u prvi plan, na šta su stavili poseban naglasak, kako su opravdali ponašanje svojih junakinja i junaka, i pozitivnih i negativnih, koje su karakteristike moralno korumpiranog okruženja posebno podvukli – sve su to obrasci rasuđivanja korisni i za razmišljanje u, nazovimo ih tako, redovnim okolnostima.

Primer za jednu takvu savremenu priču o biranju moralno ispravnog ponašanja bez jakog egzistencijalnog pritiska na strani onoga ko donosi odluku ponudila je Kate Evans u svom stripu „Niti života“.16 Kao aktivistkinja, Evans se pridružila svojim britanskim sunarodnicima u pomaganju izbeglicama zatočenim u izbegličkom kampu pored francuskog lučkog grada Kalea. Logor je spontano nastao tokom 2015. godine: izbeglice su se tu sakupljale u pokušaju da krišom pređu kanal i dokopaju se Britanije.

Evans iz dana u dan crta i zapisuje šta vidi i šta radi u izbegličkom kampu. Paralelno sa tim, ona prikazuje i postupke zvaničnih predstavnika vlasti – od političara do policajaca, kao i kampanju protiv izbeglica. Ta kampanja svodi se na podizanje moralne panike: oni, izbeglice, došli su nepozvani da otmu ono što je naše i da promene način života na koji smo navikli tako što će nam nametnuti svoje običaje i svoju veru. Podtekst takve kampanje zapravo je stav da izbeglice nisu moralno ravnopravne sa „nama“ te da stoga ne zaslužuju da ih tretiramo kao nama jednaka ljudska bića.

Svojom pričom, kao i svojim konkretnim angažmanom u kampu, Evans praktično odgovara na tu rasističku kampanju. Ona jasno predočava nekoliko stvari: prvo, ima sasvim dovoljno resursa da se izbeglice zbrinu a da to ne utiče na kvalitet života takozvanih „starosedelaca“; drugo, kada ih bolje upoznamo, vidimo da su izbeglice ljudska bića baš kao i mi, bez obzira na veru ili boju kože; treće, dok izbeglice jasno demonstriraju da su u stanju da ispravno moralno rasuđuju, Evans prikazuje scene u kojima je očigledna moralna korumpiranost vlasti – od laganja, do bacanja hrane ispred logora.

Evans će nam dopustiti da u njenoj priči čujemo i glasove samih izbeglica: oni će nam ispričati zašto su uopšte odlučili da napuste svoju zemlju i rizikuju da se otisnu na jedan dugačak i neizvestan put.

***

Svojom pričom, Evans će ubedljivo predstaviti proces rasuđivanja i biranja šta je moralno ispravno ponašanje u slučaju izbegličke krize. Ponovimo još jednom, Irena Sendler i Diana Budisavljević odlučuju da pomognu zatočenicima logora u egzistencijalno ekstremno zaoštrenoj situaciji. Ali način na koji te dve hrabre žene gledaju na ondašnje logoraše praktično se poklapa sa načinom na koji Kate Evans vidi i slika izbeglice: oni su, u oba slučaja, i onda i danas, ljudi baš kao i mi. Iz toga bi se dalo zaključiti da je Evans zapravo u neuporedivo lakšoj situaciji da demonstrira svoju moralnu kompetenciju, nego što su to bile Irena Sendler i Diana Budisavljević. I zaista jeste, ne samo Evans nego i svi mi ostali – posmatrači izbegličke krize. Utoliko pre zaprepašćuje nesposobnost nas kao pojedinaca i političkih kolektiva čiji smo članovi da donesemo moralno ispravnu odluku. Što nas navodi da početno pitanje preformuilišemo: zašto škola pristaje na moralno korumpirano okruženje?

Školegijum, 09.09.2020.

Peščanik.net, 16.09.2020.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

TEMA – FEMINIZAM


________________

  1. Reč je ovde, naravno, o moralnoj motivaciji: kako procenjujemo šta je ispravno a šta pogrešno ponašanje i zašto odlučujemo da postupimo na jedan ili drugi način. Više o tome vidi pod odrednicom „moralna motivacija“ u Stanfordovoj enciklopediji filozofije. Pored moralne motivacije, ovde imamo i pitanje o sposobnosti moralnog rasuđivanja – da li je i kako pojedinac sposoban da donese moralni sud (da razlikuje ispravno od pogrešnog): to jest, da li su moralne vrednosti objektivne, kao moralne činjenice ili su one tek izvod socijalnog/istorijskog konteksta? Oko toga se sukobljavaju moralni univerzalizam i komunitarizam. Nešto je drugačiji sukob univerzalizma i relativizma – relativisti, poput recimo Johna L. Mackiea, kome ćemo se nadalje vraćati, tvrdiće da univerzalne vrednosti mogu da postoje, ali da je ljudska sposobnost da ih identifikuje i prihvati određena kontekstom.
  2. Razlika između dobra i zla je etička, kao nešto što nije univerzalno, već je specifično za naš kontekst (zajednicu). Komunitarizam insistira na primatu etičkog nad moralnim.
  3. Ako je moja ideja dobra definisana dominantnim shvatanjem interesa moje zajednice i ako taj interes podrazumeva da drugi nisu sa nama, članovima moje zajednice, moralno ravnopravna bića nego su oni spram nas etički inferiorni, onda izvod nije da je reciprocitet kao moralni ideal nedostižan za moju zajednicu, nego, naprotiv, dobro određeno dominantnim interesom moje zajednice ne prolazi moralnu proveru i mora se redefinisati ili odbaciti.
  4. O složenosti ovih pitanja, te o pokušaju da se u tu složenost uvede kakav-takav red i da se ona koliko-toliko učini jasnom, vidi delo već pomenutog Johna L. Mackiea – Džon Meki, Etika, prevod Sanje Stepanović-Todorović (Beograd: Plato, 2004).
  5. Jean-David Morvan, Séverine Tréfouël, David Evrard, „Irena“, prevela Mirna Šimat (Zagreb: Fibra, 2020).
  6. Izuzetan i potresan uvid u život Varšavskog geta dobija se čitanjem dnevnika Adama Czernaikowa, od 1940. do 1942. predsednika Jevrejskog saveta na čelu geta. Pored beleški iz samog dnevnika, dragoceni su i podaci priređivača dnevnika dati u dva predgovora Josefa Kermisza, odnosno Raula Hilberga i Stanislawa Starona: Raul Hilberg, Stanislaw Staron, and Josef Kermisz, The Warsaw Diary of Adam Czerniakow, preveli Stanislaw Staron i zaposleni u Yad Vashemu (Chicago: Elephant Paperbacks, 1999).
  7. Vidi John Seven, „INDIE VIEW: ‘Irena’ gives a Polish World War II hero the tribute she deserves“, The Beat, 08.09.2019.
  8. Art Špigelman, „Maus“, I i II, prevela Ana Uzelac (Beograd: B92, 2002 i 2003).
  9. Razlika između moralnih rasuđivanja majke i ćerke te kasnije onostrane moralne intervencije oca, može se videti kao razlika između dve vrste moralnih argumenata, to jest onoga što će, recimo, Mackie opisati kao razliku između hipotetičkog imperativa i kategoričkog imperativa. Dok se prvi izvodi na osnovu neke želje ili izabranog prioriteta (recimo da se po svaku cenu sačuva vlastiti život ili, manje dramatično, neka privilegija), potonji je bezuslovan i obavezujući u svakoj situaciji. Vidi Meki, str. 26-32.
  10. Kristofer Brauning, Obični ljudi. 101. rezervni policijski bataljon i konačno rešenje u Poljskoj, preveli Aleksandar Kerenji i Emil Kerenji (Beograd: Fabrika knjiga, 2004).
  11. O Janu Tomaszu Grossu, njegovim knjigama i kontraverzama koje su one izazvale u Poljskoj, vidi Milan Subotić, „Teški teret prošlosti: tumačenje poljsko-jevrejskih odnosa Jana Tomaša-Grosa“, Reč br. 87, 2013, str. 13-96.
  12. Max Bergholz, Nasilje kao generativna sila. Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskoj zajednici, prevela Senada Kreso (Sarajevo: Buybook, 2018).
  13. Tzvetan Todorov, The Fragility of Goodness. Why Bulgaria’s Jews Survived the Holocaust, preveo Arthur Denner (London: Weidenfeld & Nicolson, 2001).
  14. Na tragu sličnih razmišljanja snimljen je i film o situacionoj podložnosti ljudi da se ponašaju moralno neprihvatljivo. Autori filma biraju da u obrazovni kontekst smeste svoju priču i iz njega pošalju obespokojavajuću poruku: „Die Welle“ (2008; r. Dennis Gansel).
  15. Gitta Sereny, Treblinka: put u tamu, prevela Gordana V. Popović (Zagreb: Sandorf, 2015).
  16. Kejt Evans, „Niti života“, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: Fabrika knjiga, 2019).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)