Džudit Malina, hvala za pozorište

Džudit Malina, rođena 1926, umrla je 10. aprila 2015. Pre skoro dve godine, The Living Theatre u Nju Jorku, njeno životno delo zajedno sa Džulianom Bekom, morao je biti zatvoren zbog četvoromesečnog zakašnjenja u plaćanju najamnine – premda je, uz pomoć nekoliko slavnih glumaca, plaćena… Džudit je otišla u starački dom za glumce. I dalje je snevala predstave…
Džudit Malina, iz nemačke jevrejske porodice koja je rano i pravovremeno emigrirala iz Nemačke, srela je pesnika i slikara Džuliana Beka u Americi, 1943. Već 1947. osnovali su The Living Theatre, prvo eksperimentalno pozorište u Americi. Zamisao je bila politička i estetička – anarhističko, političko pozorište, pre svega komadi Bertolda Brehta, i „pozorište surovosti“ glavnog izvora i uzora Džuliana Beka, Antonena Artoa. Učitelj Džudit Malina bio je Ervin Piskator, Brehtov prijatelj, stvaralac epskog pozorišta, koji je u svome životu uvek bio na pravom mestu i u pravo vreme: vojnik na frontu za vreme I svetskog rata, režiser u Moskvi na početku tridesetih godina, predavač na New School u Nju Jorku (koja je i osnovana za evropske begunce pred nacizmom) od sredine tridesetih pa sve do makartizma, i režiser u Zapadnom Berlinu početkom pedesetih, gde je uprizorio komad o odgovornosti Vatikana i pape Pija XII za holokaust…

Sredinom šezdesetih godina morali su Džudit i Džulian iz Amerike, i uglavnom su radili u Evropi, gde je bilo malo više razumevanja i mogućnosti. Posle događaja u celoj globalnoj generaciji mladih 1968, vratili su se u Ameriku. Trupa se na putovanjima podelila na tri dela, živeli su kao prava hipi komuna i kolektivno smišljali predstave. Veza Džudit i Džuliana bila je slobodna, Džulian je bio biseksualan, neke ljubavnike su delili, imali su i sina. Njihovo pozorište je propadalo, dizalo se, razdvajalo se, sastajalo, bilo je škola, praksa, politički pokret zajedno. Provocirali su posvuda: početkom sedamdesetih celu su trupu pohapsili u Brazilu, gde je vladala diktatura, ali su ih posle nekog vremena pustili i deportovali.

The Living Theater sam gledala na prvom BITEF-u, septembra 1967, u pozorištu Atelje 212 u Beogradu. Bila sam na drugoj godini studija, rešila sam da vidim Antigonu i otišla sam sama u pozorište, jer niko od mojih prijatelja nije hteo sa mnom. I moj odnos do pozorišta bio je neodređen. Sa osam godina, gledala sam u Ateljeu 212 u staroj zgradi lista Borba Čekajući Godoa, i predstava mi se veoma dopala. Pozorište je nazvano po 212 stolica na sklapanje (Rex), dizajnirao ih je Niko Kralj, i toliko je moglo da ih stane u neveliku salu. No docnije sam gledala samo nekoliko dosadnih predstava u raznim pozorištima, i zato sam većinu svog poslepodnevnog i večernjeg đačkog i studentskog vremena, tačnije skoro svaki dan, provodila u Kinoteci.

Antigona je bila direktan udarac u glavu, od kojeg se, srećom, nikada nisam oporavila. Sofoklov tekst se mogao prepoznati, ali je igran na potpuno nov način. Osnova tragedije je uistinu politička, protumačena je kao sukob vlasti i naroda, a ne samo Antigone kao usamljenog borca za prava svih. Glumci su menjali uloge, tekst se time delio na nova značenja. Scena je bila prazna, ispunjavala su je samo tela u pokretu – nezaboravni Džulian na „dvokolicama“ od dva druga glumca… Antigona nije više postavljala jedno pitanje – svoga prava da sahrani brata koji je poginuo na pogrešnoj strani, već je postavljala pitanje održivosti bilo koje vlasti koja krši bilo koje ljudsko pravo. Političke asocijacije su se odnosile na američki sistem, na totalitarne sisteme, i dakako na društvo u kojem je predstava tada igrana – na jugoslovenski liberalni socijalizam, koji je slobode delio – bar u to doba – kašičicom, a kontrolu teškom šakom. Velika razlika, jer se „kašičica“ nije mogla ni zamisliti u zemljama sovjetskog bloka. I iznad svega, ova Antigona je opominjala na užas rata, pre svega vijetnamskog rata. Osetljivost na vijetnamski rat je već postojala: iste te zime održane su prve demonstracije solidarnosti sa vijetnamskim narodom. Publika je bila uvučena u predstavu, glumci su se kretali po gledalištu, a u završnoj sceni, glumci se u užasu povlače pre neprijateljem koji će ih uništiti: pred nama, publikom.

Nijedno pročitano tumačenje Antigone nije ovako otvaralo svet predamnom: istorija se mešala sa sadašnjicom, veštačka udaljenost je nestala, shvatila sam osnovne razloge zašto je uopšte bila i nameštena – da bi se pred čitanjem savremenika sakrio politički, pre svega demokratski potencijal antičke drame, najvećeg proizvoda atinske demokratije. Činjenica da je drama preživela kratokoveku demokratiju za stoleća i milenijume, govorila je o krhkosti demokratije i o izdržljivosti, ako ne večnosti, misli o demokratiji. Antigone su se u socijalističkim zemljama namnožile u novim dramskim verzijama u potrebi da se nešto kaže, upravo o tome. Ali moć i svežina originala, genijalnog pesnika koji svojim sugrađanima – svima, okupljenim u pozorištu, jednom od javnih prostora atinske demokratije – kroz usta žene bez građanskih prava govori o opasnostima vlasti, pojavila se tek u ovoj predstavi. Antigona The Living Theatra bila je revolucija na sceni, sa jasnom namerom da to izlije na ulice. Te noći se na ulicama nije dešavalo ništa, ali je i meni i svakome drugome ko je gledao predstavu, bilo jasno da ćemo kratko čekati na to. Za mene je ključno bilo to što antiku više nisam mogla gledati kao zatvoren i udaljen svet, pa ni kao prošlost, već kao stalni i utešni, i pri tome beskonačni svet odgovora na svako, posebno zabranjeno, cenzurisano ili zaboravjeno pitanje iz sveta u kojem se odvijao moj život. Doživela sam, posle doba zabrana i utišavanja, i ovo, mnogo gore doba, u kojem se znanje iz prošlosti uništava zaboravom i grubim izbacivanjem iz škola i sa svih mentalnih horizonata. Pozorište Džudit Malina i Džuliana Beka tada je podsticalo na politizaciju svakodnevice i stvarnosti: danas je takvo, ne manje uzbudljivo pozorište, zamena za realnost, na koju više ne može nimalo da utiče. Nekada je pozivalo na ostvarenje utopije, danas je ono samo utopija…

Džudit Malina i Džulian Bek, koji je umro 1985, nisu prestali da izazivaju svet u kojem su stvarali. Srećom, radili su svoj revolucionarni posao u doba u kojem se već moglo mnogo i precizno beležiti. Snimci njihovih predstava postoje, arhivi pozorišta na raspolaganju su istraživačima na univerzitetu Jejl, ge je Džulian studirao. Nastupali su i na filmu: odsjaj Džuliana Beka iz Antigone našao se u njegovoj ulozi proroka Tejresije u Pazolinijevom filmu Kralj Ojdip: Pazolini se kod njega učio kako da postavi ključna pitanja antičkim svetovima u svojim filmovima. Dovoljno je dokaza kako je ovo dvoje pozorišnih revolucionara menjalo svet, bar u jednome njegovom delu. Htela sam samo da dodam da su menjali i ljude, i da – sem sebe – znam još nekoliko takvih, koji su svet počeli da vide drugačije posle iskustva sa The Living Theater.

Pitanje savremenog političkog pozorišta dakle nije demodirano i postkodirano, već naprosto cenzurisano. Gledajmo ga ponovo!

Peščanik.net, 16.04.2015.