10. tribina iz ciklusa „Nije filozofski ćutati“ održana 11.4.2019. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Govorili su Dejan Ilić, Predrag Krstić i Srbijanka Turajlić. Razgovor vodili Katarina Popović i Aleksandar Tadić.
Katarina Popović: Obrazovanje i reforme obrazovanja su stalni pratilac ovog društva još od 2000. Nisu te reforme uvek išle linearnim putem, ali je ta dinamika bila nesumnjiva kao pokušaj da obrazovanje odigra važnu ulogu u drugim procesima: u ekonomskom preporodu društva, demokratskom, socijalnom i tako dalje. Onda je taj trend lagano utihnuo. Reforme nisu utihnule. One su postale naš stalni pratilac. U njima je učestvovalo sve manje ljudi. U reformama obrazovanja znanje se negde potpuno izgubilo. Ako pogledamo sistem obrazovanja, videćemo da na svakom nivou ima ozbiljnih problema, počevši od predškolskog, nedovoljnog broja vrtića i raznih drugih problema koji prate ovaj nivo obrazovanja, osnovnim školama koje još uvek nemaju potpuni obuhvat učenika, nedovoljna saradnja sa akterima kao što su, na primer, roditelji, vrlo ozbiljna centralizacija obrazovanja.
Znamo da ministar bira direktore i vršioce dužnosti direktora, da ministar propisuje školski kalendar. Ministar bira savetnike za pružanje savetodavne i stručne pomoći nastavnicima, vaspitačima, saradnicima. Ministar propisuje kriterijum za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane svih: zaposlenih, dece, učenika, odraslih, roditelja. Znači, on zna šta je diskriminacija. Ministar propisuje uslove o načinu prepoznavanja ponašanja kojim se vređa čast i ugled, dostojanstvo u ustanovi. Ministar određuje načine kako se pruža podrška talentovanim učenicima i sume koje mogu biti dodeljene. On određuje uslove za način rada opštinskog saveta roditelja. On određuje udžbenike, standarde kvaliteta udžbenika. Dakle, pravi supermen. Ali, da ne proglasimo ministra krivim za sve. On je, naravno, samo vrh ledenog brega.
Da ne zaboravimo ni univerzitet. Od autonomije univerziteta do pitanja plagijata i kupovina diploma. I ključno pitanje: na koji način sve to oblikuje sistem vrednosti u društvu. Koga to formira obrazovanje: da li potrošače ili građane, da li poslušnike ili aktivne građane, da li razvijene ličnosti i kritičke mislioce, ili prosto sledbenike. Ko zapravo, i zašto i kako kreira našu obrazovnu politiku. I pitaću vas za međunarodne uticaje. Dualno obrazovanje je uvedeno i podržano novcem vlada Nemačke, Austrije i nešto manje Švajcarske.
Dejan Ilić: Kad bismo mi znali tačno šta radimo i šta hoćemo, i kad bismo mogli mi sami da se dogovorimo oko toga kako bi neke stvari trebalo da izgledaju, onda oni ne bi mogli na taj način da utiču. Moram nešto da kažem i o tome šta je obrazovanje. Ja mislim da na to pitanje mora da se odgovori. Obrazovanje je ono što se mi dogovorimo da je obrazovanje. To je jedan način. Drugi način je da onaj ko ima moć oblikuje obrazovanje, pa će obrazovanje biti ono što on hoće. U ovom trenutku, država se ne dogovara ni sa kim. Ono što država hoće da bude obrazovanje, to ćemo imati. To je beskrajno jednostavno. I kada mi imamo ovo što zovemo ministrom obrazovanja, dakle, on može da radi šta god hoće.
Kada ljudi u obrazovnim ustanovama smatraju da učestvuju u procesu za koji misle da nema nikakvog smisla, ja moram da ih pitam: a što ste vi i dalje tu? Što radite to? Kako možete da radite posao u koji ne verujete? Kako možete da primate platu za nešto što znate da ne radite dobro? Šta ćete tu? Sklonite se. Nemojte to da radite, radite nešto drugo. Ne možete biti u obrazovanju i verovati da to što radite nema nikakvog smisla. I onda to čak i javno govorite okolo, a ja treba da pustim neku decu kod vas da ih vi nešto učite. Meni je to strašno.
Dakle, dualno obrazovanje: ovo što se nama nudi kao dualno obrazovanje, to je Nemačka, sredina XX veka, tamo negde 60-e godine. I sa vrlo jasnim razlogom se uvodi dualno obrazovanje. Razlozi su sledeći: Nemačkoj fali radna snaga, privreda je u usponu, nema dovoljno radnika, oni dolaze iz drugih zemalja. To su radnici koji ne dele iste običaje kao ljudi koji u Nemačkoj već žive. Oni žive na neki način izolovano od ostatka društva, rađaju se njihova deca i ta deca se jako teško integrišu u to društvo. I zbog toga su im zatvoreni mnogi putevi. I neko je razmišljao šta da radimo sa tom decom, i onda je rečeno: ‘ajmo da im otvorimo neki put. I usmereno obrazovanje, onako kako se ono formira u Nemačkoj 60-ih godina pa nadalje, zapravo služi za integraciju mladih ljudi koji su druga ili treća generacija imigranata.
To je jedna strana. Druga strana je izuzetno jaka privreda. Dakle, ako hoćete da imate dualno obrazovanje, morate da imate jaku privredu. I nije dovoljno samo da imate jaku privredu, nego morate da imate privredu za koju ste sigurni da će biti stabilna duži niz godina. Jer ta deca kada su se uključivala u taj proces dualnog obrazovanja, nije im niko rekao da će raditi godinu, dve ili tri dana, nego su to bili poslovi za ceo život. I jednom kada su oni ulazili u taj proces, oni su znali da su egzistencijalno zbrinuti. Skinuta im je ta egzistencijalna pretnja sa leđa. To je bila ideja.
Šta se događa u poslednjih desetak-dvadeset godina u Nemačkoj sa dualnim obrazovanjem? Pa raspada se. Raspada se iz nekoliko razloga. Prvo, pokazalo se da dualno obrazovanje čuva jaz između siromašnih i bogatih. Dakle, niste uspeli da ih integrišete. Vi ste im dali posao, oni su zaista radili, ali su videli da ne mogu da napreduju vertikalno kroz društvo. I treća generacija je rekla: čekaj, ja ovo neću. Ja mogu više od ovoga. To je jedna strana priče. Druga strana priče – pa ni nemačka privreda više nije ono što je bila, je l’ da? Dakle, vi ne možete više da garantujete ni u nemačkoj privredi da kada se zaposlite da ćete tu raditi 10, 20 ili 30 godina. Vi ste obrazovali neko dete da radi neki posao u fabrici, vrlo određen posao, vrlo konkretan posao, i posle 10 godina ste mu rekli: aj’ zdravo, nisi nam više potreban. Nisi nam potreban zato što smo našli drugi način da te zamenimo, dakle imamo mašine koje sad rade posao umesto tebe, ili smo našli neke jeftinije radnike negde drugde u svetu i nisi nam potreban. Dakle, Nemačka danas ima problem sa dualnim obrazovanjem.
Ja već duže vreme imam problem kako da imenujem osobe koje su ovde na vlasti. Ja ne znam kako njih da nazovem, i zato izvinite zbog mog kolokvijalnog jezika. Mislim, ja nisam akademski radnik, ne predajem nigde ništa, mogu da govorim kako hoću. Dakle, ovi majmuni što vode ovu državu, u trenutku kada se raspada sistem dualnog obrazovanja – oni taj sistem uvode kod nas. Rekli smo šta je potrebno: jaka industrija, stabilna industrija i da imate jedan broj ljudi koji nije integrisan, a vi hoćete da ih integrišete. Šta Srbija danas ima od svega toga? Je l’ mi imamo neku veliku grupu ljudi koja nije integrisana? Je l’ imamo neku veliku grupu nesrba? Ono nesrba što je bilo, to smo očistili, oterali. Nema. Kakva je naša ekonomija? Je l’ ona neka stabilna ekonomija, koju možete da planirate na 10, 20 ili 30 godina? Kada se vi danas zaposlite, je l’ ste vi sigurni da ćete na tom poslu dočekati penziju? Pa ne, niste. Dakle, niste ispunili apsolutno nijedan uslov za uvođenje dualnog obrazovanja.
Da ne pričam da je dualno obrazovanje, u ovim zemljama gde se to radilo, da su se troškovi delili, pa ste vi imali firme koje su plaćale 50% školi, brinule o deci, davale deci stipendije, vrlo često smeštaj. Ovaj naš zakon o dualnom obrazovanju ne podrazumeva nikakvu podelu troškova. Sve troškove na sebe uzima država, apsolutno sve. Čak onaj ko učestvuje, ta druga strana, ta poslovna strana u tom aranžmanu dualnog obrazovanja ne preuzima obavezu da će dovesti proces obrazovanja do kraja. To imate u zakonu. Onaj koji je sklopio dogovor sa školom da se deca obrazuju za zanimanja u toj firmi, nema obavezu da završi do kraja taj obrazovni proces. U Zakonu ne postoji klauzula da deca koja završe školu moraju da se zaposle u toj firmi.
Ne postoji obaveza da se plaća taj rad. Dakle, ne samo da ne plaćate školu, ne samo da ne plaćate ljude koji ih obučavaju, ne samo da niste preuzeli obavezu da dovšite taj obrazovni proces, ne samo da niste preuzeli obavezu da tu decu zaposlite kada to završe, nego zapravo ni toj deci kada to rade ne plaćate ništa. Kako bih vam rekao, ja to ne razumem. Kako mi to prihvatimo tako mirno? Je l’ da? Je l’ ste se pitali nekada? Kako se to događa? Je l’ znate zašto se to događa? Zato što mi imamo savršeno obrazovanje. I ko vam god kaže da je naše obrazovanje u krizi, laže vas. To nije tačno. Druga laž je da je naše obrazovanje u stalnim promenama. To nije tačno. To su sve prividne reforme, to su sve lažne reforme. Sve se radi da stvari ostanu ovakve kakve jesu, da se ništa ne promeni. Zašto? Zato što naše obrazovanje savršeno služi onome ko ga oblikuje. Savršeno.
U nekoj drugoj zemlji, sa malo drugačijim obrazovanjem, kada majmuni poput Vučića, odnosno ne Vučića, on je vrhovni majmun, nego ovi drugi, ovaj Vesić i Vulin; kada ta dva kretena kažu da će štrajkovati glađu, u zemlji koja ima normalno obrazovanje, njih ne bi sklonili sa tih funkcija, nego bi oni bili odmah hospitalizovani. Ali ako će Vesić, Vučić, Vulin, Šarčević da se dogovaraju kako će da izgleda ovde obrazovanje, onda će ono izgledati tačno tako da oni mogu da izgovore šta god hoće, da urade šta god hoće, i da se ne dogodi apsolutno ništa. I onda sad mi možemo da se pitamo da li je naše obrazovanje dobro ili loše, i možemo da se pitamo čemu ono služi. Ja mislim da je iz njihovog ugla odlično i mislim da služi tome da dobijete apsolutno poslušne ljude, koji smatraju da ništa nema smisla, da nikakav angažman nema razloga da se preduzme, da ništa u životu ne može da se uradi, da je uvek neko drugi jači od vas, to se nauči u školi. Ništa od toga nije istina. Ništa, ali vas to nauče u školi. I to vas dobro nauče u školi. Odlično vas to nauče u školi. I onda oni mogu da rade šta god hoće, i sve je u redu. Eto, tako ja vidim naše obrazovanje.
Srbijanka Turajlić: Ako mene pitate šta je obrazovanje, na to je odgovorio Diboa kad je rekao da svrha obrazovanja nije da pravi inženjere, lekare i advokata, nego da od lekara, inženjera i advokata napravi ljude. Dejan je završio sa time da je svrha ili osnovni cilj ove vlasti da zadrži status quo. I ja se s njim slažem. Ono što ja međutim ne razumem: zašto je svrha akademske zajednice da održi status quo. Ako bilo ko kaže bilo šta o univerzitetu, odmah će na sva usta da se kaže: autonomija. Pri čemu, ako pogledate bilo koji dokument o univerzitetu, Magnu cartu na koju se svi pozivamo i tako dalje, autonomija podrazumeva slobodu u izboru teme istraživanja, slobodu u izboru načina na koji će se pristupiti toj temi. Autonomija nigde, sem na Balkanu, ne podrazumeva samoupravljanje.
Pre svega, mi nemamo univerzitet. Mi nemamo univerzitet zato što, po sovjetskom modelu, kad je trebalo razbiti akademsku zajednicu, krajem 40-ih godina su napravljeni fakulteti kao potpuno autonomne ustanove nezavisnog univerziteta. Možda je to onda moralo, bilo je toga još u istočnom bloku; ostalo je trenutno u Hrvatskoj, u Srbiji, u Makedoniji donekle i u Bosni i Hercegovini. Crna Gora je taj problem prevazišla, Slovenija je taj problem prevazišla, a ostali na svetu ga nikad nisu ni imali. Dakle, mi ne želimo da imamo univerzitet. Zašto ne želimo da imamo univerzitet? Zato što onda ne bi mogli da imamo 30 malih bogova u vidu 30 dekana i 3 puta po 30 još malo manjih bogova u vidu 90 prodekana i svih ostalih funkcija, nego bismo imali rektora, prorektora, kao i sav ostali svet, i drugi bi izgubili moć. To je pod jedan.
Pod dva: nemamo univerzitet zato što ona ne bi mogao svaki fakultet za sebe da otima pare od studenata u meri u kojoj je on privlačan tim studentima pa oni to hoće da plaćaju, i nemamo univerzitet zato što je unutar univerziteta mnogo teže ostvariti burazerske odnose. Dakle, šta je nama ključni problem na univerzitetu? Mi ne znamo ko upravlja tom ustanovom. E sad, gde je tu država? Državu, kao što vidite, univerzitet apsolutno ne zanima dok ne podigne neki štrajk. Dakle, državu uopšte ne interesuje je l’ se drži nastava, je l’ se ne drži nastava, ima li tu nekih studenata, nema, šta oni uče, da li uče. Oni daju neke pare. Te pare nisu dovoljne, ali pošto se niko ne buni, mene čudi da ne daju i manje. I ako vam je malo, otimajte od studenata. Naplatite im ispitne prijave, naplatite im ponovno polaganje ispita, naplatite im sve što možete. Naplatite im erkondišn, kad ugasite čistiji je vazduh, mogu i to da plate. Dakle, vi namaknite para koliko vam treba – nas ne zanima na koji način – i nemojte da talasate.
Najbolji dokaz da državu apsolutno ne zanima šta se dešava na univerzitetu je, recimo, primer fakulteta na kome se godinu dana ne može održati sednica nastavno-naučnog veća, jer se ljudi međusobno svađaju, pa ne može niko da doktorira, pa ne može niko da magistrira, pa ne može niko da bude unapređen. Pa u bilo kom normalnom sistemu ta ustanova bi bila stavljena pod prinudnu upravu. Pravo je čudo da sa fakulteta u Srbiji – neću reći univerziteta, jer to, rekoh, ne postoji – izlaze obrazovani ljudi. Izlaze pre svega zato što su sami ambiciozni, što imaju jako mnogo načina da nauče razne stvari, i što u celom tom haosu postoji neki niz lunatika, da upotrebim sad i ja taj izraz, fanatično posvećenih svojim strukama, koji uprkos svemu daju sve od sebe da te ljude nečemu nauče. A to je čisti slučaj, pošto za 40 godina mog radnog staža mene u zemlji Srbiji niko nije pitao šta radim, kako radim, da li radim, čemu to što radim, sve je zavisilo od mene. Ako sam htela, radila sam. Ali mogla sam, verujte, i da ne radim. Bilo bi potpuno isto.
Dakle, to muči akademsku zajednicu. I sad, šta je odgovor? Ako državu ništa ne zanima, mi imamo svest o tome, onda je zapravo duboka odgovornost mnogo veća nego na Šarčeviću, Vučiću. Imenujte ih koliko god hoćete – na vama, gospodo, koji niste u penziji je odgovornost da se nešto desi na univerzitetu, jer nema nikog drugog ko to može da napravi nego vi. I o tome bi rebalo ozbiljno razgovarati. Autonomija ne podrazumeva samovolju. Autonomija podrazumeva odgvornost. Mi, ljudi božiji, biramo dekana. Kako biramo dekana? Biramo kao čoveka za koga znamo da neće povući nijedan ozbiljan potez koji bi nas ugrozio. Onog momenta kad stignete do nivoa vanrednog profesora, vi ste sami sebi dekan, jer ste izabrali tipa koji je mlak, koji nije odlučan, s kojim vi dobro stojite, koji treba da se vrati u kolektiv, pa će neko drugi njime da upravlja, pa neće nikom da se zameri. I mi smo svi sami sebi dekani, vođe, šta god hoćemo. To, ljudi, ne služi ničemu. Hoće li akademska zajednica smoći snage da sama sebe pogleda u ogledalo, da se postidi, da pocrveni i da kaže: ako već ne zanimamo državu, hajde da zanimamo sami sebe.
Katarina Popović: Ja se pitam da li u tom haosu koji ste pomenuli ipak ima nekog sistema i kako da se dogovorimo oko toga čemu obrazovanje služi? Kako da nađemo balans? Da li je odgovor u autonomiji aktera koji učestvuju u tom procesu? Da li bi to značilo neku autonomiju škole i decentralizaciju obrazovanja? Koliki nivo testiranja, na primer, nam je potreban. OECD je ovde prisutan sa svojim PISA testiranjem, i to očigledno nije samo naš problem i naše pitanje. Koliko ti rezultati vode našu obrazovnu politku, a pretpostavljam da bismo onda u tom procesu možda i izbegli da se škole pretvaraju u vinarije – je l’ tako beše, to je poslednji modni krik – da se škole koje su ispražnjene pretvore u vinarije, ili će upravo nekom autonomijom škole biti dozvoljeno nekome da tako nešto uradi?
Dejan Ilić: Djui je rekao da je cilj obrazovanja obrazovanje; ili, da to kažemo nešto jednostavnije, u procesu učenja vi učite da učite. Dakle, vi kada idete u školu, vi treba da naučite da učite. Zašto treba da naučite da učite? Pa sve ono što dobijete u školi neće vam biti dovoljno za ono što ćete živeti posle škole; i ako vas škola ne nauči da učite, gotovi ste. Žiru je zanimljiv zato što on dolazi iz jedne škole koja se zove kritička pedagogija ili obrazovanje za obespravljene. Otprilike argument ide ovako: imate ljude koji su obespravljeni, imate ljude koje neko tlači. Ti ljudi imaju problem da razumeju situaciju u kojoj se nalaze, jer nemaju dovoljno moći da ovladaju tom situacijom, a obrazovanje treba da im služi da razumeju vlastitu poziciju i da pronađu načine da je promene nabolje.
Znate, dualno obrazovanje u Nemačkoj 60-ih, pa pitanje je da li je dobro ili loše. Dualno obrazovanje, recimo 2017. i 2018. u Travniku u Bosni i Hercegovini, gde je jedan broj dece dobio smeštaj, obroke i mogućnost da nauče da rade posao, gde su bili odmah posle završetka škole zaposleni, je l’ to bilo loše ili dobro za njih? Ne znamo. U jednom trenutku to izgleda dobro. Ja verujem da će se za 10 godina pokazati da je bilo loše. Ali ne možete da odgovarate izvan konteksta na to čemu nešto služi. Dakle, morate da imate jasan kontekst. Meni se ova vrsta kritičkog obrazovanja jako dopada, iako vidim čitav niz problema. Ali znate, ako vi obrazovanje shvatite kao niz znanja i umeća, da razumete svet oko sebe, da uđete u pregovaranje sa drugima, sa kojima delite taj svet, i da svi zajedno pravite bolje mesto od tog sveta – šta je tu problem?
Dakle, ministar obrazovanja za ocenjivanje kaže: svako dete pojedinačno ćemo da testiramo i onda ćemo da utvrdimo dokle ta deca dobacuju. I onda ćemo da vidimo, na kraju godine, kakve ocene su ta deca dobila. I ako deca dobijaju ocenu veću od onoga što su na testu pokazali kad smo ih mi testirali, to znači da im je nastavnik, učitelj, ko god, poklonio ocenu. Njega ćemo da kaznimo. Ako dobije manju ocenu od onoga što smo mi procenili da dete može, to znači da nastavnik loše radi, i njega ćemo da kaznimo. Dobar je nastavnik onaj ko da detetu tačno onu ocenu koju smo mi utvrdili da može da dobije, na testiranju. Kako bih vam rekao: ja ne znam kako se razgovara s takvim ljudima, i ne znam kako se to trpi.
Vi imate ključni događaj koji se dogodio u našem obrazovanju u poslednjih nekoliko godina, to je bilo lomljenje štrajka prosvetnih radnika pre nekoliko godina. Imali ste ogromnu solidarnost prosvetnih radnika, ogromnu upornost. Ljudi su vršili pritiske na njih. Oni su tim priticima uspeli da odolevaju, ne nedelju dana, ne mesec dana, nego više od četiri meseca. I onda su ih, naravno, slomili, smanjili su im platu za trećinu, protivzakonito. Dakle, ministar tadašnji, Verbić, im je smanjio platu za trećinu, mimo svakog zakona. I polomio ih je. Gotovi su bili. I oni sad ne mogu da se sastave. Šta je tu Verbić pokazao? Inače, Verbić je zanimljiviji od Šarčevića. Zanimljiviji je, zato što je bio dovoljno naivan da je verovao da može nešto da uradi onako kako on misli da može da se uradi, a ne onako kako mu se kaže da uradi, sećate se, kad je odlazio, on je napisao jedan tekst u NIN-u protiv dualnog obrazovanja. Sve što sam vam ja ispričao o dualnom obrazovanju, to je on rekao u tom tekstu.
Zašto je važan taj štrajk prosvetnih radnika? Zato što je to bila prva prilika gde su ljudi mogli da sednu i da se dogovore, svi zajedno, kako će da rade i šta će da rade. Nisu štrajkovali samo zbog plata, što im se obično pripisuje; štrajkovali su i zbog toga kako se donose programi. Štrajkovali su zbog toga kako se radi sa decom. Štrajkovali su i zbog toga kako se uopšte kontroliše njihov rad. Dakle, čitav niz pitanja je bio na stolu. To je bila idealna prilika, i oni su dugo izdržali, da se sedne i da se razgovara. Ali ovde nema razgovora. Poruka koja nam se šalje i kroz obrazovanje i kroz politički sistem je: nema razgovora. Ja sam jači i biće onako kako ja kažem.
Naš zakon o obrazovanju strukturira škole kao vojne jedinice. I to nije preterivanje, ne pravim sad metaforu. To je doslovno tako. Šta je važno? Vi znate da u vojsci postoji taj sistem subordinacije, i da ne mogu ja, kao neko ko je niži u tom rangu, da govorim nekome gore kakve su posledice njegove komande. To ne postoji u vojsci. Isto je tako i u obrazovanju. Ne postoji nijedan mehanizam koji ovaj zakon poznaje da ljudi koji rade u školama pošalju informaciju nazad i kažu kako se to što je neko na vrhu odlučio realizuje i kakvi su rezultati toga. To da vi osnažite ljude koji zaista rade posao, i da im date mogućnost da razgovaraju o svom poslu sa onima koji im propisuju šta će da rade, i da kažu: znate, vi ste nam ovo propisali. Nije to baš najbolje. Evo, mi imamo neke predloge kako bi to moglo da izgleda drugačije.
I taj štrajk prosvetnih radnika je bio za neko vreme verovatno poslednja mogućnost da se to promeni. Nije se promenilo. Morao je da bude slomljen, i onda smo dobili Šarčevića. Da se vratim na moju osnovnu poentu: mi imamo obrazovni sistem koji treba da vas obeshrabri da razmišljate o tome gde živite, da razmišljate o tome zašto vam je loše i da odustanete od svake mogućnosti da pomislite da bi to moglo da se promeni. Svako u toj hijerarhiji koga gazi onaj iznad može da gazi onog ispod sebe, i svoje frustracije zbog onoga iznad kompenzuje, je li, iživljavanjem na onome ispod sebe. I to se događa i na fakultetima, to se događa u školama, to se događa svuda. I vi kupujete ljude. Kupujete ih tako što igrate na njihove niske porive, niske strasti. Podstičete ono što je u njima najgore i održavate sistem. I to je prednost ovih koji su sada na vlasti u odnosu na nas. Ja, kada razgovaram sa vama, ja apelujem na vaše vrline. Oni kada razgovaraju sa vama apeluju na vaše slabosti. Vi se sad pitajte, je l’ imate snage u sebi da na to odgovorite. Ali ja neću da budem deo te igre. Vaši nastavnici su vam jasno odgovorili. Nemaju snage. Nemaju snage da izađu iz te igre. Nemaju. Nemaju zbog tih plata, nemaju zbog tog sitnog zadovoljstva, zbog tog ugleda, zbog tih privilegija koje uživaju. Neće da se odreknu toga. Hoćete li vi da se odreknete toga?
Vi sad mislite: hoćemo, naravno, kako da ne; ti smo, mi smo ta generacija, pa nećete. Nećete. Meni je žao, znate. Gde su studenti četiri meseca. Gde? Gde su studenti da zatvore fakultete četiri meseca? Gde? Je l’ vam super ovde? Odlično vam je? Sve je dobro? Neki ljudi šetaju ulicama, baš ih briga. Je li, nemaju pametnija posla, nego šetaju. A vi? Idete redovno u školu. Slušate, polažete ispite. Šta hoćete, da završite što pre i da bežite odavde? Super. Odlično. Ali ne možete svi da pobegnete. Verujte mi na reč, ne možete svi da pobegnete. I šta ćete onda? I gotovi ste, gotovi ste. Već ste ušli u tu njihovu priču. E, to je naša škola.
Srbijanka Turajlić: Dve rečenice mladim ljudima koji sede u ovoj sali: niste ni za šta krivi. Radite upavo ono što radite. Završite školu i onda odlučite šta ćete sa svojim životima. Jer, danas sam se vozila ovde sa čovekom koji je bio briljantan student, pa je onda počeo protest 1996, i nikad nije završio školu. Takvih ima mnogo. Jer, nemojte zaboraviti: kad vi izađete na ulice i prekinete školovanje, Dejan Ilić će i dalje praviti svoje knjige; ja ću i dalje raditi u firmi u kojoj zarađujem platu pored penzije. Svi ćemo primati plate i usput ćemo protestovati. A vi ste jedini koji nećete raditi ništa, i gubićete vreme jer nećete stići da se obrazujete. Prema tome, ja vas molim, bavite se sobom dok ne sazrete i ne odrastete da preduzmete nešto. Dakle, ostavite onima koji su punoletni i zarađuju za život da uređuju državu, a vi se osposobite da počnete da radite ono što želite.
Dejan Ilić: Oni su svi punoletni.
Srbijanka Turajlić: Evo. To je moj najiskreniji savet.
Dejan Ilić: Svi su punoletni.
Srbijanka Turajlić: Ali su neosposobljeni za život, za razliku od vas i od mene.
Dejan Ilić: Ovo je najpošteniji savet koji ste mogli da dobijete, i hvala vam za ovo što ste rekli. Ali hajde sad da idemo unazad. Vi treba da završavate školu zato što je to važno, i zato što morate da je završite na vreme. Je l’ tako? To je vaš ulog za život. Ali gledajte sad: vi morate da idete u školu i da je završite što pre. To znači da vaši nastavnici ne mogu da štrajkuju. Jer ako oni štrajkuju, ugrozili su vaše pravo da završite školu što pre. Dakle, odmah otpada ceo jedan segment društva bez prava da štrajkuje. Je l’ tako? Pazite, vi ste punoletni, pa vi snosite odgovornost za odluke koje ste doneli. Haj’mo sad osnovne i srednje škole. Nisu punoletni. Je l’ smeju nastavnici u osnovnim i srednjim školama da štrajkuju?
Srbijanka Turajlić: Smeju po zakonu.
Dejan Ilić: Ne, ali iz vašeg ugla, sa vašim argumentom? Je l’ smeju da ugroze decu? Ne smeju, očigledno, jer važi isti argument kao i za vas. Na fakultetu ima 12 hiljada zaposlenih. U školama radi negde oko 110 hiljada ljudi. To znači, već imate negde oko 100 i nešto hiljada ljudi koji nikad ne smeju da štrajkuju. Nikad. ‘Ajmo sad dalje. Vi imate ljude koji rade za plate kojima hrane svoju decu. I kada štrajkuju, neko kaže: važi, nema više plate za tebe; ni za tebe, ni za tvoje dete, ni za koga više nema ništa. I šta taj čovek da radi? Da ide da štrajkuje ili ne? Pa naravno da neće da štrajkuje, jer ista logika važi kao što važi i za vas: on nema pravo da ugrozi vlastiti život i nema pravo da ugrozi život svoje dece. Dakle, ista je logika, i logika je ispravna, i baš zato što je ispravna, zato neko može da nas ucenjuje ovako kako nas ucenjuje.
Vi možete da se držite ove logike, ali onda nemojte da se žalite na ovaj sistem. I možete da kažete: rizikovaću, pa ću da vidim šta će da bude. To je neizvesno, ali život je neizvesan. I nije tačno da imate briljantne studente koji su zbog štrajka propustili da završe školu. Ako je bio toliko pametan, nešto je smislio da radi. Imate ljude koji su napravili genijalne karijere u studentskim protestima. Jedan od njih je Dragan Đilas. Drugi je Čedomir Jovanović. Na protestima je čovek napravio karijeru. Ja vama ne kažem: daleko od toga da treba da budete Dragan Đilas ili Čedomir Jovanović. To vam sigurno ne bih savetovao. Ali vodite računa, kad imate ovako ispravne argumente, koje su posledice tih argumenata. I ponekad vas neko zapravo dovede u poziciju egzistencijalne ugroženosti tako što će vam izneti apsolutnu istinu, i sve će biti logično što vam kaže. I onda se pitate šta ćete.
Srbijanka Turajlić: Da ne nastavljamo mnogo ovu polemiku, moje najdublje ubeđenje je da svako treba ili ne treba da bude na ulici ako to oseća, i prosto mislim da nije u redu pozivati bilo koga da uradi nešto tako. Dakle, to je duboko lično osećanje. Ne mislim da treba prezirati one koji ne protestuju. Lično i ne obožavam one koji protestuju; mogu da ih razumem, ali prosto zaista mislim da nije u redu uticati na ljude da rade ovo ili ono. To je pod jedan. To je generalno. Ja imam problem svaki put kada mi vladajuća struktura kaže da ako se ja ne složim s njima, ja sam izdajnik, ili šta god da sam propalica, bitanga ili nešto tako, ali imam ozbiljan problem i kad mi oni koji vode proteste kažu, ako u tome ne učestvujem, da ja radim za Vučića. Dakle, prosto, pustite me na miru da ja radim ono što želim, i da radim ono u šta verujem. To je pod jedan. Pod dva: mladi ne treba da budu na čelu, oni ne treba da povedu protest, jer vođenje protesta nije njihova odgovornost.
Univezitet je bio u protestu samo onda kada su studenti pokrenuli protest. To je bilo ’91, to je bilo ’92, evo, tu je i bivši dekan; to je bilo ’96, ’98, kad su nam donosili zakon po kome je bilo jasno da će nas otpuštati, studenti su nam jasno rekli: gospodo, ovo je vaš problem. Pobunite se, a mi ćemo vas podržati. Pošto studenti nisu ušli u protest, mi nikad nismo ušli u protest. Jedan broj nas je otpušten, jedan broj je ostao. Dakle, ne možete se kriti iza studenata. Studenti mogu da vas slede, ponekad, ali ne možete se vi kriti iza njih: ‘ajte vi mladi, vas neće da biju, vas neće da otpuste, a mi ćemo onda malo da se šlepujemo. To sam htela da kažem.
Dejan Ilić: Dve stvari bih hteo da kažem. Prvo, nemojte pogrešno da me razumete. Ja vas nisam podbunjivao. Ja sam vam rekao: imate izbor i živite sa posledicama svojih izbora. Druga stvar: postoji hiljadu razloga, dobrih razloga, Srbijanka je rekla jedan od njih, da se na ove proteste ne izlazi. I najveći broj razloga ide na dušu opozicionih čelnika, koji su iz nekog razloga prisvojili taj protest. Na nama, koji se sa njima ne slažemo, je da procenimo kada dajemo podršku njima, a kada šaljemo poruku da ne želimo da živimo u ovakvoj zemlji. I to je zaista procena svakog od nas. Morate da budete odrasli, morate da budete zreli, i morate da razmišljate. Žao mi je, stvarno morate. I onda donosite odluke. Niko ne može da vam kaže šta da radite. Šta je problem sa našom školom? Što vas ne uči da razmišljate na taj način. I to je problem.
Peščanik.net, 17.04.2019.
Srodni linkovi – Video snimci još nekih tribina iz ciklusa „Nije Filozofski ćutati“:
Uzroci zaostajanja srpske privrede
Od populacione politike do podrške porodicama
DUALNO OBRAZOVANJEPROTESTI 2018/19.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU