Malo mera, mnogo namera

Kako neko može da govori o modernizaciji i da istovremeno govori šest sati, kao neki latino-američki diktator? Govoriti danas šest sati, o bilo čemu, na bilo kom mestu, to je prosto amoderno, arhaično.

Ne možete da se smijuljite na primitivne duhovitosti Marjana Rističevića, koji Skupštinu svodi na Farmu, i da istovremeno „hoćete“ bolju i pristojniju Srbiju. To su nespojive stvari.

To je možda forma, stil, ali – stil je čovek, što bi rekao Bifon. I zato, kad to uradite, kao što je uradio novi premijer Vučić, možete „članstvo u Evropskoj uniji“ da stavite kao „najprvi“ od 10 prioriteta svoje vlade, ali vaše reči će delovati neuverljivo, šuplje.

Drugo što se nameće kao najjači utisak posle Vučićevog obraćanja poslanicima jeste njegova potreba da sve što je bilo pre njega proglasi za loše i problematično. Pa čak i kada je pre njega – kao što sam to već, čini mi se, drugim povodom primetio – bio on sam.

„Zatekli smo samo probleme“, reći će Vučić govoreći o infrastrukturi, ali je to u suštini princip kojim se on rukovodi generalno: pre mene – potop. „Pre nešto više od dve godine stajao sam ovde, na istom mestu… Tada je Srbija bila na ivici propasti“, rekao je Vučić na samom početku svog ekspozea. Kao da upravo on nije bio jedan od najvažnijih činilaca prethodne vlasti, bolje rečeno, kao da, iako formalno u funkciji prvog potpredsednika vlade, nije zapravo bio njen suštinski šef.

Mnogo ciljeva i zadataka, malo sredstava i rešenja – to bi bila ključna karakteristika ekspozea Aleksandra Vučića. Pri tome, najveći broj tih ciljeva je više u formi lepih želja, nego što je dobio svoj kvantitativni, brojčani izraz. A cilj svih ciljeva je da Srbija bude lider u regionu, u svemu, osim u onome u čemu nije. Pa tako, recimo, u ekspozeu Vučić nije ponovio ono što je slavodobitno izjavio pre samo desetak dana – da će Srbija ove godine biti lider po rastu u regionu, a dogodine i u Evropi. Naprotiv, držao se relativno niske stope rasta od 2,5 odsto sa („konzervativnom“) procenom o rastu za tri odsto iduće i 3,5 odsto 2018. godine. Kao što nije ponovio ni (predizborno) obećanje o povećanju plata i penzija već 2016 – i prosečne plate na 500 evra 2017 – nego samo njihov „kontinuirani rast“ u predstojećem četvorogodištu.

Koliko god to odolevanje iskušenju olakih obećanja bilo za pohvalu – mada je ono i politički korisnije pošto je bolje da makar i niske stope budu premašene nego da visoke budu podbačene – taj realizam ukazuje u stvari na slabe performanse srpske privrede, tj. na njenu nesposobnost da se brže razvija i brže povećava standard građana. Tačnije, na nesposobnost vlasti da u većoj meri iskoriste postojeće potencijale. Jedan od tih potencijala je radna snaga, odnosno veliki broj nezaposlenih (naročito mladih). Vučić se hvali smanjenjem stope nezaposlenosti u prošlosti (sa 25 na 20 odsto), ali baš ovde gde je to i moguće i poželjno, izbegava da postavi konkretan, merljiv cilj za novu vladu.

Novih radnih mesta naravno nema bez investicija. Novi premijer pravilno primećuje da bi investicije sa sadašnjih 18 odsto BDP-a trebalo da se povećaju na 25 odsto, da bi javne investicije trebalo da bude znatno iznad sadašnjih (nešto manje od) tri odsto BDP-a (3,5-4 odsto), kao i da bi strane investicije trebalo da iznose bar tri milijarde evra (tj. budu za milijardu veće od prošlogodišnjih), ali ne vidi se kako. Jer, osim nastavljanja dosadašnje politike subvencija po radnom mestu, nije jasno šta nova vlada na tom planu misli da preduzima. A i tamo gde ima novina, kao što je recimo u poljoprivredi – gde se govori o podsticanju investicija u opremu (skladišta, hladnjače, sušare, mehanizacija), uvođenju tržišta poljoprivrednog zemljišta i tržišta kredita – ta nova politika je potpuno suprotna dosadašnjoj praksi pa se javlja sumnja da će zaista biti sprovedena. Uzgred, kad smo već kod poljoprivrede, Vučić je potpuno zaboravio obećanja iz prošlog ekspozea o stotinama miliona evra za navodnjavanje, kao i na (pogubne) efekte mnogo obećavajućeg aranžmana sa „bratom Mohamedom“ iz Emirata, dok „spasilac srpskog svinjarstva“, Klemens Tenis, nije ni pomenut.

Zanimljivo je da Vučić kao jedan od prvih prioriteta ističe „novu ekonomsku i industrijsku politiku“ – asocijacija na Lenjinov NEP neizbežna je – ali se zapravo iz ekspozea ne vidi šta će tu biti novo. Jer se manje-više u svim oblastima, uz pohvalu postignutim rezultatima, kao glavni zadatak ističe nastavak dosadašnje politike. A to, opet, pre svega znači snažan i neposredan angažman vlade, kao što rekosmo po već oprobanom receptu, na privlačenju (stranih) investitora. Što je, dalje, sasvim u skladu sa Vučićevim shvatanjem da „nam dosadašnji industrijski razvoj uglavnom nije bio planski usmeravan“ te da nam je „potreban planski pristup ovom problemu“. U šta se potpuno uklapa Vučićeva opčinjenost raznoraznim strategijama (nema ovde mesta da ih sve nabrajamo); izborom „četiri sektora privrede s otkrivenim konkurentskim prednostima: prehrambena industrija, mašinska industrija, drvna industrija i prerada gume i plastike, i tekstilna industrija“ kojima će biti pružena posebna podrškla; kao i sa najavom da će „Vlada Narodnoj skupštini predložiti na usvajanje Zakon o planskom sistemu“, koji će predstavljati „okvir za sveukupno planiranje u Republici Srbiji i stvaranje osnova za postizanje pune efikasnosti u integrisanju razvojnog planiranja i finansiranja kapitalnih investicija u nacionalni budžetsko-planski okvir“. Što sve, ne samo leksički nego i suštinski, podseća na neka davna, davna vremena.

Iznenađujuće je, u tom kontekstu – mada, s druge strane, možda i nije – da je javnom sektoru posvećeno malo pažnje, a i to prilično načelno. Očigledno je, najpre, da se potpuno odustaje od smanjenja broja zaposlenih, iako po svim dosadašnjim, neutralnim, analizama na tom planu nije učinjeno gotovo ništa. To važi kako za državnu upravu, tako i za lokalnu samoupravu, javna preduzeća („višak zaposlenih“ se zapravo pominje još samo u Železnicama, za EPS izgleda to više ne važi), obrazovanje, zdravstvo. Osim ako nije reč o „taktičkom potezu“, da se ne izazove „uznemirenje javnosti“.

Više se i ne govori o „kraju privatizacije“, tj. otvoreno se priznaje da se privatizacija velikog broja preduzeća pretvorila u etatizaciju, budući da su mnoga praktično podržavljena (veterinarske stanice, vodoprivredna i preduzeća sa KiM, banje). Veliki broj preduzeća je, takođe, gurnut u tzv. UPPR (unapred pripremljeni plan restruktuiranja) što zapravo nije nikakvo rešenje, nego njegovo odlaganje, a premijer o njihovoj konačnoj sudbini nije dao ni nagoveštaj.

Kada je reč o javnom sektoru posebno je uočljivo – možda ne najznačajnije, ali znakovito – da se departizacija više uopšte ne pominje. To je nekako u skladu sa činjenicom da je – na predizbornim bilbordima svojevremeno najistaknutija – borba protiv korupcije postala „poslednja rupa na svirali“ nove Vučićeve vlade i završila kao poslednja podtačka poslednje, 10. tačke premijerovog ekspozea. A dok javne institucije, kako privredne tako i neprivredne, ne budu postale mesto na čije se čelo dolazi na osnovu znanja i stručnosti, a ne na osnovu partijske pripadnosti, dotle će taj „sistem“ predstavljati glavni mehanizam visoke, državne korupcije u Srbiji danas i osnovni uzrok „kvarenja društva“ generalno. I svako „restruktuiranje“ javnog sektora biće besmisleno, a delovanje na osnovu jasnih pravila, fer konkurencije i poštene kompeticije – onemogućeno.

Peščanik.net, 13.08.2016.

Srodni linkovi:

Zlatko Minić – Skromni učinak

Danilo Ćurčić – Šta smo ono imali

Nadežda Milenković – Reklamni uzorak vlasti

Goran Miletić – (Ne)iskren izbor Premijera

Saša Ilić – Ministar kulture

Aurelija Đan – Švedska preko noći