Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Zamislimo da krajem te neke 2017, 2018. ili koje već godine-kada-će-nam-biti-bolje Srbija sedi u kafani kao „ekonomski tigar jugoistočne Evrope“ i dolazi konobar: „Šta smo ono imali?“ Odgovor na pitanje kolika je cena dugo najavljivanog srpskog ekonomskog tigra možemo da saznamo iz sažetka Programa Vlade Republike Srbije, koji je predsednik Vlade Aleksandar Vučić predstavio u Narodnoj skupštini prošle nedelje.
Nakon sumnjivih privatizacija svega i svačega, korupcionaških afera koje završavaju na naslovnim stranama a ne u sudnicama, opšteg siromašenja i pada životnog standarda – kao da se nazire kraj „reformi“. Ali ako je suditi po Programu Vlade Republike Srbije, izgleda da će cena za to biti previsoka i da po isteku mandata ove Vlade više neće biti dileme gde i kako idemo – biće to neobuzdani neoliberalni kapitalizam na srpski način. Zbog toga je jedno od ključnih pitanja na koje treba potražiti odgovor u predstavljenom ekspozeu pitanje ekonomskih i socijalnih prava. Pa da vidimo šta smo tu imali.
Pogledajmo dakle šta je Programom Vlade predviđeno u oblasti rada, zapošljavanja i privlačenja investicija, smanjenja siromaštva i socijalne zaštite i stanovanja – kao nekih od ključnih izazova sa kojima se Srbija suočava. Predmet ovog teksta nisu izlaganje i komentari predsednika Vlade izneti u Narodnoj skupštini, već isključivo objavljeni sažetak ekspozea koji bi trebalo da predstavlja smernice za rad Vlade.
Rad, zapošljavanje i privlačenje investicija
Ako je suditi po programu Vlade, privlačenje investicija nastaviće se u istom maniru – kroz subvencije za otvaranje novih radnih mesta i ugovaranje stabilizacionih klauzula kojima se obavezujemo da nekim novim Beogradima na vodi ne menjamo pravni okvir za vreme trajanja investicije. Stabilizacione klauzule u privlačenju stranih investicija odavno su se pokazale kao neadekvatne i štetne po vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava, zaštitu prava radnika i životne sredine. U Srbiji, po otvaranju pogona investitori imaju manje više odrešene ruke – mogu da uspostave zonu slobodnu od ljudskih i radničkih prava. Inspekcija rada će u nekom trenutku sprovesti nadzor i po pravilu neće pronaći ništa sporno. (Možda zato da bi dobila još automobila, koje bi mogli da joj „ustupe“ subjekti nad čijim poslovanjem vrši nadzor.)
Nazivati kritiku ovakve investicione politike rasterivanjem investiora koji „hrane 6000 usta“ i „ludačko-ludističkim pokretom“ nije ništa drugo do izrugivanje zdravom razumu. Istovremeno, to je i vrlo jasna najava nastavka neoliberalne politike, koja po pravilu ima bezbrižan odnos prema poštovanju ljudskih prava, što sve skupa dovodi do daljeg osiromašenja građana i socijalnog raslojavanja. Zato ne treba da nas čude neke buduće vesti o pelenama za radnike kojima se ne dozvoljava da odu u toalet, poligrafskim testiranjima zbog krađe mesa ili crvenim trakama za žene koje imaju menstruaciju. Koliko god bili „high-skilled, low-cost workers“ iz reklame Privredne komore Srbije za strane investitore, ne sme se zaboraviti da nijedan investitor, pa ni Jura ne „hrani 6000 usta“ nego isplaćuje zaradu za ostvareni rad koji pružaju zaposleni radnici.
Najavljena spremnost da se pregovara sa partnerima iz socijalno-ekonomskog saveta o minimalnoj ceni rada, nije ništa drugo do zakonska obaveza već predviđena radnim zakonodavstvom u Srbiji. Cena rada se nije menjala od 2014. kada je iznosila 115 dinara. Ako znamo kako se Vlada do sada ponašala u pregovorima između sindikata i poslodavaca, kada je po pravilu uvek stajala na stranu jačih u ovom odnosu, možemo da predvidimo kako će se sve završiti – minimalnim povećanjem minimalne cene rada, koja neće biti dovoljna za prosečnu potrošačku korpu u Srbiji.
Nadalje, kako se navodi u programu Vlade, „za dobar poslovni ambijent, ali i za sigurnost svakog građanina, potrebno je da Srbija ima efikasan pravosudni sistem“. Vrlo je interesantno kako su ovde postavljeni prioriteti – prvo poslovni ambijent, pa tek onda sigurnost građana. Inače u delu koji se odnosi na pravosudni sistem, nema previše reči ni o pitanjima koja muče mnoge građane kada se obrate sudovima. U programu rada Vlade nisu pomenute ni visoke sudske takse, nepostojanje sistema besplatne pravne pomoći (iako je usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći najavljeno), ali ni neizvršenje pravnosnažnih sudskih presuda donetih protiv društvenih preduzeća gde hiljade bivših radnika i radnica godinama ne uspevaju da naplate svoja potraživanja.
Smanjenje siromaštva i socijalna zaštita
U zemlji u kojoj se Republički zavod za statistiku bavi demantovanjem Poverenice za zaštitu ravnopravnosti o iznosu stope rizika od siromaštva, čini se da nema velike brige zbog socijalnog isključivanja i siromaštva. Bilo kako bilo, 31. marta ove godine objavljeni su podaci da je stopa rizika od siromaštva u 2015. godini bila 25,4%.
Minimalna zarada je 21.000 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa preko 65.000 dinara. To se odnosi na one koji su zaposleni. Nezaposleni i siromašni teško da mogu da se nadaju ičemu dobrom. Imajući u vidu iznose socijalne pomoći i procedure gde se nekad čini da je lakše dobiti dozvolu za nošenje oružja nego socijalnu pomoć, jasno je da su oni manje više prepušteni sami sebi. Na osnovu Zakona o socijalnoj zaštiti, korisnici socijalne pomoći koji nisu sposobni za rad moraju uz zahtev za ostvarivanje socijalne pomoći da tuže srodnike sa kojima ne žive u porodici, a koji su prema Porodičnom zakonu u obavezi da učestvuju u njihovom izdržavanju. Dakle, prosečan korisnik socijalne pomoći koji nije sposoban za rad mora da vodi sudski postupak da bi ostvario pravo na socijalnu pomoć. Sve to da bi dobio socijalnu pomoć koja za četvoročlanu porodicu iznosi oko 16.500 dinara.
U Programu Vlade navodi se da će se u narednom mandatu raditi i na „unapređenju adekvatnosti, kvaliteta i targetiranosti socijalne zaštite“ kroz povećanje novčanih davanja i unapređenje dostupnosti i kvaliteta usluga socijalne zaštite. Ova najava svakako zvuči odlično. Nadalje se u Programu ističe i da će izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti doći do aktivacije radno sposobnih korisnika socijalne zaštite i do smanjenja administrativnih prepreka za ostvarivanje prava na socijalnu zaštitu. Ovo zvuči još bolje.
Međutim, problem je u tome što „radna aktivacija“ radno sposobnih korisnika socijalne pomoći ne znači da će im se aktivnije pronalaziti zaposlenje. Naprotiv, ova najava zapravo znači nastavak politike sprovođenja Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, o kojoj je već pisano na Peščaniku. Ko se ne seća, to je Uredba kojom je u pravni sistem Srbije uvedena anticivilizacijska ideja prinudnog rada bez naknade koji pogađa isključivo najugroženije – korisnike novčane socijalne pomoći. Pre skoro dve godine podneto je nekoliko inicijativa Ustavnom sudu da se izjasni o ustavnosti i zakonitosti ove uredbe. U međuvremenu je bilo i čišćenja snega i skupljanja lišća i slikanja sa ministrom Vulinom – samo eto nikako da dočekamo odluku Ustavnog suda. Imajući u vidu da ova Uredba pogađa najugroženije i najsiromašnije u našem društvu, koji bi radili da mogu da nađu posao, kao i da je predsednik Vlade prilično uporan u istrajavanju da socijalna pomoć ne bude više pravo nego da mora da se zaradi kroz neplaćeni rad, čini se da će ovo ostati lepa ilustracija nastavka urušavanja ekonomskih i socijalnih prava zarad dostizanja idealnog standarda balkanskog ekonomskog tigra.
Stanovanje i socijalno stanovanje
Srbija je zemlja koja je godinama u stambenoj krizi o kojoj se malo ili nimalo ne govori. Brojni su uzroci ovakvog stanja – od ratova devedesetih, privatizacije stambenog fonda, izostanka investicija u socijalno stanovanje, stotina hiljada izbeglica i interno raseljenih lica sa Kosova, do nepostojanja zaokružene i održive stambene i drugih srodnih politika koje bi se bavile ovim problemima.
Zbog toga i danas imamo kolektivne centre u kojima su uslovi stanovanja nedostojni čoveka, planirane projekte deinstitucionalizacije osoba sa invaliditetom koji se sporo ili nikako ne sprovode i brojne druge nerešene probleme u ovoj oblasti. Desetine hiljada Roma sa Kosova od 1999. živi u neformalnim naseljima bez ikakve podrške države, bez struje, vode ili komunalnih usluga, gde se neretko dešava da u požarima ili sličnim nesrećama gube živote. Pored toga, Romi, posebno u Beogradu, žive u stalnom strahu od prinudnih iseljenja posle kojih najčešće ostaju i bez tog jedinog krova nad glavom koji su imali. Oni srećniji koji uspeju da dobiju neku vrstu smeštaja, bivaju preseljeni u izolovane kampove koji su rezervisani isključivo za Rome, gde petočlana porodica dobija smeštaj u metalnom kontejneru površine 14,8 m2. Pored toga, stotine hiljada podstanara žive bez ugovora o zakupu, bez bilo kakve pravne sigurnosti stanovanja i u strahu da će ih stanodavci izbaciti na ulicu u kratkom otkaznom roku. Programi za podršku beskućnicima nedovoljni su i neadekvatni, a društvena percepcija o problemima beskućnika svodi se uglavnom na nekoliko novogodišnjih televizijskih priloga iz Prihvatilišta za odrasle u Kumodraškoj.
Socijalno stanovanje je najčešće nedostupno velikom broju socijalno i stambeno ugroženih građana Srbije. U retkim slučajevima u kojima postoje programi socijalnog stanovanja, visina zakupa je previsoka a plaća se i dodatni porez na siromaštvo koji je uveden u sklopu poreskih reformi.
Ipak, i pored svih ovih problema, stanovanje i socijalno stanovanje se nijednom jedinom rečju ne pominju kao oblast koja će biti od značajna za vreme trajanja mandata nove Vlade Srbije.
Na kraju, čini se da je lista žrtvovanih ekonomskih i socijalnih prava radi „ekonomskog oporavka“ zaista predugačka. Zato predsedniku Vlade hitno treba objasniti da tigrovi ne žive na Balkanu.
Peščanik.net, 15.08.2016.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Reklamni uzorak vlasti
Mijat Lakićević – Malo mera, mnogo namera
Goran Miletić – (Ne)iskren izbor Premijera
Aurelija Đan – Švedska preko noći
