Na liniji vatre

Kao na filmu – komešanje u publici, agent istrčava na binu da svojim telom zaštiti predsedničkog kandidata u kampanji, dok drugi agenti u parteru obaraju na pod sumnjivu osobu ne bi li je sprečili da puca – sa srećnim krajem: nema pištolja, kandidat se vraća za govornicu i izgovara imbecilne reči – „Niko nije rekao da će nam biti lako. Hvala tajnim agentima“. Sećamo se fikcionalnog agenta Franka Horrigana koji je primio metak za predsednika. Glumio ga je republikanac vredan svakog poštovanja (vidi eksplikaciju republikanskog etosa u izvanrednom filmu „Gran Torino“) Clint Eastwood. Ali prošla su ta vremena (ako ih je ikada i bilo) o kojima govori „In the line of fire“, kada su zlikovci s onu stranu zakona bili zaista opasni, a tajni agenti radili svoj posao časno i pošteno – dakle, kada je razlika između dobra i zla bila jasna i pratila liniju povučenu zakonom, institucijama i pravilima službe.

Danas je sve drugačije, u toj meri da se atentati, državni udari, izmišljene pretnje i opasnosti koriste u kampanji umesto racionalnih argumenata i uverljivih politika da svima bude bolje. Tako je sinoć kandidat za predsednika SAD Donald Trump u saradnji sa agentima tajne službe izveo još jedan u nizu izbornih performansa za pridobijanje glasova američkih birača: u publici na njegovom skupu pojavila se osoba sa plakatom „Republikanci protiv Trumpa“; na tu osobu je trenutno pala sumnja da je mogući atentator; počelo je komešanje; agenti su hitro izveli Trumpa sa scene; a kolege su oborile nesrećnog demonstranta na pod. Pištolj nije nađen, Trump se vratio na scenu i izgovorio da niko njemu i njegovima nije obećao da će im biti lako, baš kao da je upravo preživeo pokušaj atentata, iako se u stvari ništa nije dogodilo.

I ne bi nas ovde Trump nimalo zanimao da se kao on ne ponašaju ovdašnji čelnici države, i kad jesu i kad nisu (a zapravo su stalno) u kampanji. Možda je na Trumpu lakše objasniti o čemu se tu radi, upravo zato što nas za njega nije briga. Hajde još jednom, sada iz drugog ugla, da pogledamo šta se dogodilo na Trumpovom predizbornom skupu u kockarskom Rinu, u Nevadi. U publici se pojavila osoba sa plakatom protiv Trumpove kandidature. Umesto razmene argumenata za i protiv Trumpa, Trumpov kritičar je hitno proglašen za neprijatelja i atentatora, te oboren na pod. Trump je teatralno sklonjen sa scene, kao da mu je život zaista ugrožen, da bi smrtna pretnja posle par minuta bila otklonjena kao rukom odnesena. Umesto da kaže da je to bila lažna uzbuna, Trump se požalio kako je njemu i njegovima mnogo teško, kao da je neko zaista pokušao da ga ubije. Jedino je imalo smisla zahvaliti se agentima: oni su zdušno učestvovali u predstavi i učinili je ubedljivom za Trumpu naklonjene birače – bez njih, predstave ne bi bilo.

Dakle, sve isto kao kod nas. Policija i službe bezbednosti, na čelu s ministrom policije, u neprekidnoj su kampanji za predsednika vlade. Kampanja se sastoji u stalnom podizanju napetosti i izmišljanju pretnji – od državnog udara do atentata. U poređenju s nama, posetioci Trumpovog skupa su ipak imali nešto sreće. Iako je kandidat za predsednika nastavio da glumi stradanje, agenti su odmah obelodanili da nema oružja kod osumnjičenog, izuzev „neprijateljskog“ plakata. Kod nas nijedna „opasna“ priča nije dobila kraj. Pa glavni akter – poput Trumpa – i dalje uporno glumi žrtvu. Kao predsednike Rusije, Turske, više centralnoevropskih (nekada istočnoevropskih) zemalja, te kao predsednika naše vlade – Trumpa je na javnu scenu izbacio populistički talas koji je zapljusnuo svet (na tom talasu isplivao je, recimo, i aktuelni predsednik Filipina). O čemu je reč?

U svojoj novoj knjizi o populizmu, Jan-Werner Müller objasniće da se tu radi o populističkim politikama protiv mnoštva i različitosti (dakle, pluralizma) u društvu. Populisti u moralnom smislu dele svoje zemlje, ali i čitav svet, na ljude prvog i drugog reda. Prvi su dobri, potonji su zli. Prvi tobože uživaju poštovanje, prava i zaštitu države, potonjima sledi prezir, a možda i kazna. Prvima, iako su često u većini, potonji navodno rade o glavi. Od te egzistencijalne pretnje, prve mogu da zaštite samo političari poput Trumpa, ili našeg predsednika vlade. Da bi se održala ova slika sveta neophodna je stalna kampanja. Cilj kampanje je ubediti ljude da su ugroženi. Tu je reč o šmitovskom poimanju politike kao borbe protiv neprijatelja. Tabor prijatelja formira se na osnovu osećanja o zajedničkoj ugroženosti. „Prijatelje“ objedinjuje zajednički neprijatelj, koga smo u stanju da identifikujemo jer je drugačiji od „nas“. Za ovu politiku neophodni su „drugi“, iako ona teži da ih eliminiše. Da nema lako prepoznatljivih „drugih“ (recimo, izbeglica u zemljama zapada; proevropljana u Britaniji; ili političkih protivnika uopšte u bilo kojoj zemlji, a kod nas pogotovo), pretnja ne bi imala kome da se pripiše.

Prvo se dakle povuče linija između „nas“ i „drugih“, a tek onda se drugima pripiše da su izvor pretnje i da „nas“ ugrožavaju. Linija podele, kao što u to možemo svakodnevno da se uverimo, krajnje je proizvoljna i prati partikularne interese onoga ko ima moć da je povuče. Tako se dobija vlast koja živi i opstaje na zaoštravanju odnosa sa svima koje označi kao neprijatelje. Neko se proglasi za neprijatelja, onda se širi strah (o tom iracionalnom strahu smo ovde jednom već govorili), da bi se na kraju obećala zaštita pod uslovom da se dobiju šire nadležnosti, to jest – razobručena moć. Taj mehanizam je i kod nas odavno identifikovan, opisan kao svojevrsna spirala vaninstitucionalnog sticanja moći – „što veće nadležnosti ima ta vlast, stvara se veći strah, i što se veći strah stvara traže se još veće nadležnosti“ – i razobličen. Odavno je, dakle, izrečeno i upozorenje: „Nije u interesu te vlasti da rešava bilo šta, jer time bi rušila temelj na kome počiva.“ ¹

Peščanik.net, 06.11.2016.

1. Srđa Popović, “Odgovornost snose srpski intelektualci”, intervju, Koha (Priština), 03.04.1991; u Srđa Popović, Put u varvarstvo (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2000), str. 152-160; citat na str. 156.